Gromoglasno ćutanje

Eko Taxi Vranje

Gromoglasno ćutanje

Ako se Velimir Ilić vozika u Gogčetovom džipu i banči sa njim na Pržaru, ako se celokukupna politička elita grada pojavi na proslavi FK Železničar, odnosno na poklonjenje Goranu Tasiću, onda se ne može očekivati da policija hapsi, tužilaštvo optužuje a sudovi presuđuju



Da parafraziram pokojnog Premijera: u svakom gradu ima organizovanog kriminala ali jedino mafija u Vranju ima svoj grad. Da li je ovo preterana konstatacija, neumesno preuveličavanje uobičajenih problema sa kojim se, manjeviše, sreće svaka palanka u zemlji Srbiji, ovoj i ovakvoj? Srbiji, u kojoj gangsteri prete i samom predsedniku države Borisu Tadiću? Može biti da je gradonačelnik Stojčić u pravu: sve dok neko nije u zatvoru, makar bio optužen za dva pokušaja ubistva, može se sa njim do mile volje divaniti, recimo o sportu, pa i o nekim drugim, manje prizemnim stvarima. Miroljubu su svi građani jednaki, samo su ovi sa podebelim dosijeima malo jednakiji, pa mogu da dođu u njegovu kancelariju kad im se prohte.
U prilog gradonačelnikovoj visokoumnoj izjavi ide i ponašanje ostalih gradskih čelnika, policije, tužilaštva. Svi daju jednodušnu podršku borbi protiv organizovanog kriminala gromoglasnim – ćutanjem. I ništa tu ne bi bilo neuobičajeno da se njihovi partijski šefovi ne ubiše od priče o Šarićima i ostaloj gamadi. Ne osvane dan da Tadić, Daćić, Dinkić, Malovićka, Homen, da ne nabrajam dalje, ne progovore koju o opasnosti koja se nadvila nad Srbijom, a ovi naši ni reč da procede.

NEČISTA SAVEST

O čemu se, zapravo, radi: kukavičluku, oportunizmu, nesposobnosti, skrivenim interesima? Ili, možda nečistoj savesti.
Vreme će dati odgovore na sve ove dileme, ali šta do tada valja činiti. Mirno posmatrati kako gradom špartaju besni džipovi zatamnjenih stakala, gledati svoja posla dok u vazduh lete kafane, plamte automobili, stradaju nedužni ljudi, a „kontraverzni bizmismeni“ kupuju firme i šepure se pred kamerama lokalnih televizija.
Može i tako. U to nas uveravaju naši vrli političari ovdašnji. Svi redom, bez izuzetaka, bili u poziciji, opoziciji, „žuti“ ili „crveni“, svejedno.
Da li neko od njih nije znao do sada sve ono čime se „Vranjske“ bave unazad nekoliko meseci; da li su bili upoznati sa prošlošću Gorana Tasića i njegovim aktuelnim „poslovima“; da li su se zapitali, javno, zašto je „Kubura“ odletela u vazduh, ko pali kladionice „Brazil“; šta radi „ferari“ Mlađana Mićića Pacova, šefa požarevačkog ogranka zemunskog klana uhapšenog u „Sablji“ i potom osuđenog, na jednoj ovdašnjoj pumpi; otkud totalnim anonimusima onoliki novac da „kupe“ „Vodogradnju“; zašto bivša zgrada banke „Intesa“ godinama zvrji prazna, zašto Radoslava Mojsilovića nema nigde, kao da je u zemlju propao…
Teško, ako žive u ovom gradu.
Ne tvrdim da nije važno da se dovede u red Miroslav Cera Mihailović, sredi Aleksandrovačko jezero, sačuva direktorka Apoteke i njen suprug po svaku cenu, obezbedi dovoljno para da Dinamo ostane u ligi, uvedu papirne kese „prvi u Srbiji“, obezbedi uhlebljenje za užu i širu familiju, zaslužne partijske kadrove… Ali, da li to znači da treba zatvarati oči pred najvećim zlom u gradu, kriminalom i to onim organizovanim ili, narodski rečeno, mafijom.
A, mafija, po definiciji ne postoji ako nije u sprezi sa vlašću. I tu nastaje problem o kome retko ko govori u ovom gradu. Da li bi Goran Tasić i bratija činili ono što su svih ovih godina radili da nisu imali, ili još imaju, makar prećutnu podršku vlasti. Ne bi, naravno. Ako se Velimir Ilić vozika u Gogčetovom džipu i banči sa njim na Pržaru, ako se celokukupna politička elita grada pojavi na proslavi FK Železničar, odnosno na poklonjenje Goranu Tasiću, onda se ne može očekivati da policija hapsi, tužilaštvo optužuje a sudovi presuđuju. Ne možete očekivati da se oni isti koji se vesele uz Džeja i Acu Lukasa i pipkaju polugole starlete u „Troji“, sutradan pokrenu pitanje kriminala u gradu. Nije prirodno.

STRANE U SUKOBU

Ko misli drugačije, grdno se vara. Ali, neki i dalje smatraju da je najvažnije ocrniti „Vranjske“ sedmominutnim bljuvotinama u udarnom terminu večernjeg dnevnika i reći kako se, zapravo, radi o sukobu Tasića i „Vranjskih“, i problem je rešen. Uzorni građanin Tasić, ohrabren, naravno, ide dalje. Podnosi tužbe protiv novina, policije, tužilaštva, preti zatvorom gorepotpisanom, (ej, on nekom preti zatvorom), žali se Tadiću i NUNS-u, obećava da će kupiti „Vranjske“ od para koje ušićari tužbama (ostaće ista uređivačka politika, neće nikog da otpušta, obećao čovek), pomoći će, dobrotvor, i ubogoj sirotinji, sve zbog kleveta i laži koje se šire o njemu I sve tako.
Čast grada i profesije spasli su novinari solidarišući se sa kolegom iz „Vranjskih“ na Tasićevoj konferenciji za štampu u utorak, jer, zaboga, ovome ne pada na pamet da odgovara na naša pitanja. „Mi smo strane u sukobu“, kako reče dok je bahato ulazio u redakciju „Vranjskih“ i ja sa vama nemam šta da razgovaram. Dajte mi pitanja, pa da vam ja lepo odgovorim, verovatno preko TV Vranja!
A, vranjski političari, vlast, ni da zucnu. Čute, zavukli se u svoje kancelarije, raspravljaju, zaboga, o koaliciji koja je u teškoj krizi, ne li.
A, i što bi se mešali? Kao što reče Goran Tasić, oni, izgleda, nisu „strana u ovom sukobu“.



  • Ostavi komentar