Vodenice su donosile prihod, ali radilo se naporno, posebno noću. Naša, Vražina, jedina je bila levakinja. Točak se kod svih okretao udesno, a na našoj suprotno, ulevo. Dolazili su ljudi iz cele Srbije, dovodili nerotkinje, momke i devojke, neoženjene i neudate
Naselje Sobina na zapadu Vranja smešteno je na brežuljcima ispod Goliča, Antinog čukara, Srednjeg dela i obronaka Krstilovice.
– Tu, na potezu Antinog čukara i gore prema Krstilovici naselili su ee prvi žitelji Sobine. Kada su se doseljivali, pored pritoka planinske reke bile su guste hrastove šume. Prema predanju, u Srednjem veku na tom terenu živeli su i medvedi. I danas postoji Mečkin kamen, stena koja vuče naziv iz tog vremena. Kasnije su se žitelji spuštali niz reku, i pored crkve Uspenije Svete Bogorodice gradili kuće. Imanja kraj reke bila su u vlasništvu imućnijih Vranjanaca. Izdvajali su se voćnjaci Toze Tafe, vinogradi familija Nankusi,Tobošarci, Žuljkovi, Sobinci, Pašajke, Mišomori, Karamanci, Djerkovi, Klinčarci, Samardžici, Šopčiki… – počinje priču o Sobini Marko STEFANOVIĆ Vraža.
Sobina je bila čuvena i po stablima kestena na okolnim brdima, uglavnom u vlasništvu Vranjanaca, familija Čangrlepci, Grnčarci, Kačaričkini, Zubanci…
DECA PO PLANU
– Rađaju redovno, ima ih i državnih i onih u vlasništvu Sobinčana. Popadaju po zemlji, a onda nagrnu vranjski šopovi. Čitave porodice ih sakupljaju kao da je njihovo. Ponekad se osile, prete, ali kad Sobinčanima pukne film i dograbe motku, beže niz reku samo što noge ne polome – navodi Dragan MLADENOVIĆ.
Sobina je tek posle Drugog rata dobila status naselja; do tada je bila selo gde su stočarstvo i sitna poljoprivreda donosili skromne prihode.
– Ljuta sirotinja je bila. Mi, Vražini čuvali smo 120 ovaca, nekoliko krava, konja. Imali smo vodenicu potočaru, radilo se od jutra do mraka, gladnih ustiju nije bilo. Pitao sam tatka: „Zašto smo tolko deca, tate?“ „Sedam ste, taman. Nije to slučajno sinko. Svako dete je po plan došlo. Izmeri se rabota i kad se razdeli tačno se znaje koj kolko deca će pravi“ – seća se Mile Stefanović.
Na Sobinskoj reci nekada je radilo 12 vodenica potočara; danas je čitava samo Vražina, ali ne radi.
– Vodenice su donosile prihod, ali radilo se naporno, posebno noću. Poznatije vodenice bile su na Gute Cepousa, Čangrlepska, Krstinska, Majorkina, Skenderska, Štrbanska, Ivanova, Taskina, Manina… Naša, Vražina, jedina je bila levakinja. Točak se kod svih okretao u desno, kod nas u levo. Potiče iz 14. veka i jedno vreme bila je mesto čiji su kamen i voda proglašeni lekovitim. Dolazili su ljudi iz cele Srbije, dovodili nerotkinje, momke i devojke, neoženjene i neudate kako bi im se prebajalo na svetoj vodi. Devojka koja je bila jalova prekoračila bi vadu s vodom ispred tokča levakinje, neka baba bi bacila žarčiće i počela da baje: „Levakinjo čukaj da načukaš, sveta vodo odnesi vraga, podaj Bože, koliko pšenice toliko muške i ženske dečica“ – priča Nenad Stefanović.
– Naša vodenica je imala ogromnu drvenu buku iz dva dela, dužine 25 metara. Bukovo stablo nađeno je u Graničnoj šumi prema Zarbincu i doterano kolima koja je vuklo 12 para volova. Vodenicu je od Turaka, nakon oslobođenja, kupio Naum Marković, od njega Duško Iličin, a od Duška deda Voja Vraža. Još čuvamo tursku tapiju – kaže Nikola Stefanović.
BIKO, LOS
Vodenica je mlela pšenicu, kukuruz, raž i ječam žiteljima naselja Sobina, Gornje Šapance i Odžinka.
– Otac Voja mleo je na Vlaščiki i Cvrckovi krupnu so i stipsu, na Grofovi papriku. Krupnu so su rabadžije doterivale iz rudnika, znao je po dve tone da samelje za noć i ujutru isporuči vranjskim trgovcima – ističe Marko.
Sirotinjska vremena dovodila su ljude do očaja, pa nisu birali sredstva da prehrane decu.
– Kakva nekad beše sirotinja takva danas ponovo zakuca na vrata. Nekada se kralo brašno i hleb. Sećam se, majka umesi hleb u crepulju, ode kod ovce, a kad se vrati pola hleba nestalo. „Ako, sinko, ako, znam ko je, ima sitnu dečicu, neka uzme da ne pocrcav gladni“. Jednom otac umalo da uhvati lopova u vodenici kako krade brašno. Ustvari, uhvatio ga je, onako omalen, plećat, sa rukama kao lopatama nosio ga je u zubima sa namerom da ga baci u duboki vir, da ga udavi. Ali, kod lopova mila duša, počeo da se koprca, zalepio se za oca kao taksena marka. Bila je noć i otac je dozivao radnika: „Biko daj los, mani i utepaj žitnu alu“. Los je drvena motka, arno debela. Bika je dotrčao i svom silinom opalio losom. „Vojo, očuka ga, nema da mrdne“ – kazao je ocu, a ovaj mu je odgovorio: „Očuka me mene, rascopa mi glavu, a lopov utekna“, držao se Voja za glavu i ležao poluonesvešćen – priča Marko.
Nekad se, ponavlja Marko, kralo da bi se preživelo, a danas u smutna vremena mnogo mu toga nije jasno.
– Krade ko stigne, i na sitno i na angro. Krade se i sitka se nema, a za lopovi se vika da su čestiti, ugledni i da nas vode u Evropu – ljutit je Marko.
Iz bistre Sobinske reke od Antinog čukara i gore, iznad Dlakarskog zabela, pa do Manine vodenice čista, žitelji su zahvatali vodu za piće, spremanje jela i pranje belog rublja.
– Kada pođem naviše pa ožednim, popijem vodu s pritoke ili reke. Naniže, kad se prođe mesto gde je bila Krstinska vodenica, već se vidi naš karakter, briga za svoje i tuđe zdravlje. Stvoreno je nekoliko divljih deponija i reka je upropašćena. Sramota, gde su, bre, inspekcije? Da li ih neko podmiti, da li im dadoše rakiju „prvenac“, pa umesto đubre vide koprive i čičke? Počelo je da smrdi, jer u koritu leti ima malo vode. Oko 400 domaćinstava koristi njenu kaptažu iz rezervoara za pijaću vodu, zato se namali – ljuti su Nedeljkovići Vražini.
Reka je bila raj na zemlji, ističu, iz nje se vadio kamen od koga su sagrađene mnoge zgrade i kuće u Vranju.
– Branko Okan je rušio i spremao kamen, rabadžije Ure Stajkov, Josa Čangrlepa, Tane Paramuljko, Draga Karaman, Mika Jakša spremno su čekali. Po 20 do 30 kola dnevno se teralo u varoš. Voda plahovita, pregradimo reku velikim kamenjem i napravimno virove po dva-tri metra dubine. Kupali smo se po ceo dan – kaže Mile.
TAFINA KAZANICA
Jesen. Na sobinskim brežuljcima, otežalim od roda u voćnjacima i vinogradima vri kao u košnici. Od svanuća, svi nekud žure, dovikuju se, galame, svađaju, pa utihne, čuje se setna pesma koja najavljuje berbu. Kroz poj ptica probija se dovikivanja radenika, čuje zveket buradi i kaca. Vlasnici behu iz Vranja i čim se sunce pojavi, prvo bi se pojavio on – Svetozar Pavlović koga su svi znali kao Tozu Tafu.
Dolazio je na crnom konju, koji je lagano, nogu pred nogu, grabio prema glavnom ulazu u voćnjake, s leve strane, na samom ulazu u Sobinu, tik pored reke. Srednjeg rasta, širokih ramena, uredan, namirisan, izazivao je pažnju na svakom koraku. Iza konja, na metar-dva, gegala se njegova žena Persa, a iza nje radnici, komšije, od najvećeg do najmanjeg uveta. U voćnjaku velika grupa berača i sakupljača šljiva iz Sobine čekala je ispod ogromnih oraha. „Ide“, čulo bi se. Ustajali su žurno, blago pognuti, da požele srećan dan.
Toza Tafa, na imanju u Sobini koje se pružalo na preko 10 hektara, beše strog, principijelan. Kada bi se čulo frktanje konja, otvarala se kapija, ulazio je i odmah počeo da zapoveda. Voće, posebno šljive, moralo je da se obere što pre, da ne prezri i ukiseli komine.
Stabla šljive su bile visoka, razgranata, prepuna plodova. Persa, gazdarica, svaku omlaćenu šljivu bi pregledala. Dotrčala bi do Toze i pokazujući prstom korila: „Gledaj, na onu granku ostanaše šljive, ima pet-šest“. Toza bi uzmao merdevine, peo se i specijalnom motkom omlatio ono što je promaklo radnicima.
Punile su se kace u prostoriji gde je bila kazanica. Nekada, to je bila vodenica potočara, ali Toza je osetio zaradu u rakiji i od nje sazidao kazanicu koja je bila u upotrebi tokom cele godine. Toliko je bilo komina da se rakija pekla svakodnevno, a potom skladištila u dudovu burad da odstoji, dobije zlatno žutu boju, potrebnu jačinu, od 45 do 50 gradi, i šmek koji se lepio za čula. Njegova rakija beše čuvena i cenjena, otkupljivali su je za hotele i mehane. Bilo je stalnih mušterija iz Vranja koji su u posebnim prilikama želeli da posluže Tafinu rakiju. Persa je prodavala rakiju i u kući, para je bilo i „za pod slamaricu“, kako je zborila. Prodavajući rakiju nije mogla da je ne proba, pa je malo po malo postala zavisna, što je Tozu nerviralo i dovodilo do besa. Počeo je da zaključava teška podrumska vrata i ključ drži u pazuhe i kad spava.
Posebno bi besneo ako bi osetio da rakija nije kao što je bila posle pečenja. Sumnjao je da Persa, ili obesni momci iz Sobine, dolivaju u burad vodu umesto rakije pošto bi otkinuli koji litar. Persa je plaćala ceh, na nju je morao da se izvika, da mu lakne. Ali, bez njegove Perke nije mogao ni dan sam da sastavi. Decu nisu imali, bili su upućeni jedno na drugo, kao „lonče i poklopče“, kako su govorile komšije.
Na njegovom imanju koje je, kad je ostario i onemoćao, prodao kao placeve, danas su brojne kuće u uskim uličicama, usađenim u brdašca. Stariji žitelji sa žudnjom pamte ogromne orahe i čuvene trešnje ranke, okrugle kao šljive, slađe od meda. „Daju ti tri oraha i napuniš džep“, radovala se se deca.
Toza Tafa, kao preratni kandidat za poslanika iz redova demokrata, uživao je veliko poštovanje. Pomagao je ljudima, davao zajam u novcu bez kamate. Voleo je kafanu, ali ne i piće. „Svi pomreše mladi, apas`sno (iznenada), jer nisu znali za red. Sednem, naručim kafu, plaćam ture, al ne pratim tempo koji kida džigericu“, pričao je rođacima. Nije bio bez poroka, voleo je kocku, karte, ajnc posebno. Znao je da dobije i da izgubi. I kad je bila kocka u pitanju bilo je s merom. Osetio bi kad treba da se povuče, a kad da ide do kraja.
PROFIL
Vranjsko naselje Sobina ima preko 600 kuća sa oko 2400 stanovnika.
Familije starosedelaca, od pre Drugog rata su: Čedomirci, Džanini, Pantini, Stankovci, Balčini, Zlatanovi, Danailci, Dlakarci, Skenderci, Prkini, Tomčini, Štrbanci, Alabaci, Žmurci, Pargini, Dančini, Mičini, Pokanci, Grujke, Mangini, Gazep, Iličini, Latinci, Ćosinci, Leštarci, Savkini, Vražini, Bujankani, Markovci, Kukurešci, Venini, Manini…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.