Pu pu, babe te umočale



Pu pu, babe te umočale

-Ooo, štovani kolega, pa kako, kako? Ajde, izvoli sedi, ovako pred fajront, po jednu kolegijalnu. Evo, baš onomad čitam tvoju reportažu sa požarevačkog hadžiluka kod Slobu, a i svakakve se glasine pronose, iz izvora koji su hteli da ostanu anonimni, o tvojim pustolovinama pri povratku. Ma dobro, znam ja da su to zli jezici, i iz koje kuhinje se to servira, ali brate, bilo što da se desilo, na mene ne mož` da mi nadviješ u avanturistička službena putovanja.
-Eee, pusto ime će mu ostane na peti oktobar, kad napudiše blaženopočivšega Slobu. Dokle on beše, mi nezavisni i demokratski novinari, malko-malko, pa neki seminar. Pe` – šes dana, sve plaćeno, plus dnevnice, jedeš, piješ, upoznaš kolege i koleginice, a što se tiče koleginice, jesi primetio jednu stvar? Svaka njima čast, za drugarstvo i profesionalizam, ali poštenski, većina su, brate, gabori, i kad odeš na seminar pri sve one beneficije i besnejanje, nema sa što da začiniš, mislim, ono, bezobrazno, da ne kažem jaribaš… Ali, dobro, ponešto i naučiš od novinarstvo. A sad, niti seminari, niti putovanja, samo negde recimo do Radovnicu ili Zagužanje. Jebi ga, nisu više ni strani plaćenici ono što su bili, a ni strendžeri; valjda misle, sve su nas naučili, znaš kako kaže kineska poslovica – ako oćeš čovek da lovi ribu, ti nemoj da mu kupiš udicu, nego ga nauči kako da peca. Kakva naopaka filozofija! Tarja be prike, tarja, a za pecanje i Macana će si pitam, ili Durundalku, on ga je sad smenio na direktorsko mesto u ribolovačko društvo.
-Nego, što ti zapriča, a, za seminari i putovanja. Odem ti ja u Beograd na novinarski seminar, sve lepo u hotel, predavači da se smrzneš, a polaznici, društvo limunada! Odma se nađosmo srodne duše. Organizatori, nekakvi Englezi. Kažu, račun vam je otvoren, mož da pijete što oćete, ali alkohol nane! Verboten! I mi, jadnici, u pljosku sipujemo i nosimo na predavanja pa glićamo ispod astal kao ćoravi štrkovi, gl gl gl, kad, Englezi si naručiše pivo! Čekaj be, ako je alkohol zabranjen za nas, valjda je i za vas, vi ste neka demokratija. Oni nas ljudi belo gledaju; pa da, kažu, zabranjen je alkohol, u čemu je stvar? A to pivo što lokate, koga vi pravite ludoga? Aaa too, setiše se oni, pa biro nije alkohol, slobodno se poslužite, gospodo. I što kaže onaj naš vic, kad je Srbin igrao poker s Englezi, pa ne treba da pokazuje što ima kad dobije čip, didiiij, kad me zasra karta! Ja mislim da smo za ti nedelju dana popili celu produkciju beogradske pivare, baška sami što smo se snabdevali u slobodno vreme.
-Ja pa sam u sobu, cimer mi ne došo na seminar, kod mene orivarište. Beše neki kolega iz Leskovac, jedan Tonča. I tako sedimo kod mene u sobu, cugamo i gledamo pornjave, dok se društvo ne raziđe na spanje. Tonča sačeka da se ispouspavaju, pa oko četri-polapet vikne da vrti sobni telefoni. Za sitne ste se pare prodali, kaže s neki jeziv glas, i spušti slušalicu. Sabajle, na predavanja, svi ovoliki podočnjaci, ubeleli kao beluštraci, pa podbuli od nespanje i stra`. Pitaju oni Englezi – šta im je, da nisu videli pokojnog dedu? Kad zakrekaše kolege, kažu, mister, neko nam preti po cel noć. Englezi odma upravnika hotela, čitav pičvajz se napravi, a Tonča i ja si ćutimo, kreč, jedva se to nekako dovede u red.
-Nego, zapriča ti za putovanja. Malko mi na mene uala, pa viknem i sina mi da dođe. On osam godine, odrevak, ali od malena da upoznaje prestonicu. I tako provedosmo tamo nedelju dana, aj će se vraćamo u zavičaj. Pođemo s voz. I tek tad, pred polazak, ja se setim da sam sve pare potrošio, ja imam povratnu kartu, ali sin mi nema nikakvu. Gladno dete, tato kupi mi sendvič. A ja ni žutu banku u džep. Nego, setim se, izvadim one flaše što smo uzimali pijenje, pa ostala kaucija, otrčim u radnju, unovčim kauciju, i s ta sredstva na dete kupim burek, nismo imali za sendvič.
-Pođosmo vlakom prema jugu, tek negde kod Niš, eto ti ga onaj bandzov, kondukter; karte, molim. Ja mu pokažem moju povratnu, a za dete počnem da lažem kao pceto. Znate, šefe, evo sad ga vodim iz klinike, sreća, sve je dobro ispalo, pu pu pu babe ga umočale, ali doktori, duševadnici, išćušpiše me do dinar, tako da za dete nemam da platim kartu. Ne samo za dete, kaže onaj šef, nego nemaš ni za tebe be, prike, za doplatu, ovo je ekspresni voz. Spremajte paškulji, i u Doljevac napolje, da vas ne vidim u moj voz!
-Šta li je to Doljevac, i što ja da pravim u Doljevac u sred noć, još pa s malečko dete? I napravim se šuntav, gledam stanice što prollazimo, kad prominasmo Doljevac, lakna mi. Onaj kondukter gleda, ali valjda i on ima dušu, oćuta, pušti nas da se vozimo do Vranje za dž.
-Stignasmo u Vranje, sred noć, čeka autobus g čaršija – ž stanica, mi bez banku. Kako da idemo peške do Vranje tri kilometra, dete pišti, tato spava mi se, tato gladan sam. Uđosmo u lokal, opet kondukter, o jebem ti i konduktera i kondukterinicu, dokle će mi oni zagorčavaju život? I trnem.
-Kad, dođe kondukter do nas, pa kad me vide, ruke širi, u lice me ljubi, sve me izljigavi. A be, školski, ti li si?! Ne be, ti si… Reko, školski, takva i takva rabota, mi pare nemamo, a mora da stignemo do Vranje. Ma kakvo Vranje, samo ti sedi i uživaj, ako treba do kuću će te vozimo, ova firma i tako otišla u majčinu, od tebe li, novinara, će se ofajdimo?!
-I tako stignasmo do toploga doma, ali, kolega, sve to ostavlja posledice. Evo, jutros sedim i puckam s prsti, neka pesma na radio, a unuka me opominje – deko, ne puckaj s prsti, će ti se tresu ruke. Tiki, žena mi otuda se ubacuje – sine, neće na deku da se tresu ruke što pucka, nego što pijucka!





Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.



  • Ostavi komentar