Željna sam života

Nakon otklanjanja tumora posvetila sam se slikarstvu. Znala sam da posedujem talenat za umetnost. Počela sam da slikam, to me odvlači iz svakodnevnice, tu se prepuštam svojoj mašti, bežim od briga koje mi donosi bolest. Razmišljam pozitivno i sve to prenosim na platno

Da li je neophodno da se suočimo sa bolešću da bismo shvatili neprocenjivu vrednost života? Slađin život je poslednjih deset godina ličio na pakao, ali nije dozvolila sebi da klone duhom. Ona, prosto, pri prvom susretu zrači neviđenom energijom, očaj nije pobedio njenu volju za životom.
– Zahvalim se svako jutro Bogu što živim. Strah je normalan jer me samo malo deli od normalnog života do operacija. Ali, tada se sklonim. Ne dam da ugrožavaju moju okolinu. Borim se. Ne prizivam ništa što ne želim. Na poslednjoj terapiji, pomislila sam – gotovo je, nisam više među živima. Bila sam polusvesna, čula sestru gde mi meri pritisak i govori da mi je puls na nuli. Glasovi su dolazili sa strane, popila sam slanu vodu, nakon toga sam samo čula 50 sa 30. Ničega se više ne sećam – počinje ispovest Slađa Marković (50), penzionerka „Maline“.
Bila je to alergijska reakcija ne komponentu koja je deo terapije.
– U jednom trenutku sam osetila takvu težinu na grudima, i teško sam disala. Bila sam pribrana toliko tek da pozovem sestru. Nakon toga je nastala panika u sobi, sve žene su istrčale iz straha. Osoblje je reagovalo na vreme. Čovek u takvoj situaciji nije svoj, zahvalna sam Bogu što sam preživela – kaže ova hrabra žena, koja je ujedno jedna od osnivača Društva za borbu protiv raka i potpresednik Kluba onkoloških bolesnika.

RAZBACANE MALIGNE ĆELIJE

Pri rutinskoj kontroli 2000. godine otkrili su joj izraslinu na dojci.
– Na preglede sam išla redovno, jer sam imala vodene ciste na dojci. Pošto mi je te godine otkrivena izraslina, doktor je mi rekao da moram odmah na operaciju. Jeste da nije bilo nimalo prijatno čuti da imate tumor na dojci, ali sačekala sam da prođe operacija, da vidim šta dalje činiti – priča Slađa.
Ali, nakon otklanjanja tumora usledili su još veća neverica i šok.
– Posle operacije, doktor u Beogradu na onkologiji rekao mi je da moram da primim prvu hemoterapiju odmah sutradan. Tada sam shvatila da je kancer poprimio galopirajuće razmere i odmah se kod njega informisala o svemu. Doživela sam pravi šok kada mi je objasnio kako je morao dublje da čisti. Srećom, ispostavilo se da kancer nije metastazirao na ostale organe. I pored svega ostala sam pribrana, jer u takvim slučajevima ne treba očajavati nego biti hrabar. Ipak nisi sam, tu je i porodica na koju treba misliti – priča Slađa.
Kako su na tu vest reagovali njeni najbliži?
– Suprug je takođe bio šokiran vešću. Ostala sam pribrana, savetovala ga da ne paniči, jer samo tako možemo sve da prebrodimo uspešno. Nisam htela da se deca opterete i uplaše. Naravno, oni su mi i tada, a i dan danas, najveća podrška i od njih dobijam bezgraničnu ljubav. Ipak, zbog sebe ali i zbog njih živim – priča Slađa.
Hemoterapije je dobro podnosila, nije bilo nekih težih nuspojava osim kostobolje i trnjenja nogu. Posle svake terapije odmah je odlazila kući, ni jednu noć nije prespavala u bolnici posle hemoterapije.
– Ne volim negativne ljude, a bilo je svakojakih žena sa kojima sam u Knez Selu delila sobu. Kad tamo odeš na terapije, želiš da pričaš o svemu osim o bolesti, a neke žene su samo znale da kukaju i da plaču nad sopstvenom sudbinom. Živ si, to je najbitnije – priča sagovornica.
– Nakon otklanjanja tumora, posvetila sam se slikarstvu. Znala sam da posedujem talenat za umetnost, ali bila sam više naklonjena vajarstvu. Počela sam da slikam, to me odvlači iz svakodnevnice, tu se prepuštam svojoj mašti, bežim od briga koje mi donosi bolest. Razmišljam pozitivno i sve to prenosim na platno – priča Slađa.
Priznaje da se u početku, posle operacije, zatvorila u sebe, a da joj je za izlazak iz takvog stanja najviše pomogla ćerka.
– Pitala me jednom, dok sam ležala, da li me boli nešto. Odgovorila sam da mi nije ništa, a ona me je nakon toga pitala zašto ležim ako mi nije ništa. Tada sam shvatila da ne želim da se ponašam kao bolesnik, da treba živeti punim plućima. Nisam dozvoljavala ljudima oko sebe da me tretiraju kao bolesnika – kaže Slađa.

SMEH JE NAJBOLjI LEK

Nakon šest godina otišla je na kontrolu dojke, a pri ginekološkom pregledu primećene su neke promene na levom jajniku. I ponovo iznova.
– Konstatovane su mi razbacene maligne ćelije po levom jajniku, prvi stadijum. Jajnik su mi otklonili. Dobila sam još šest hemoterapija. Nije mi bilo svejedno, ali vremenom prihvatiš, saživiš se sa bolešću. I dalje mi hemoterapije nisu predstavljale neki veći problem, dobro sam ih podnosila. Na opalu kosu se navikneš, nosiš periku. Sećam se da sam odmah posle prve hemoterapija oprala kosu. Želela sam da bude uredna i čista dok ne opadne, i to rekla ženama u sobi.Uvek sam bila puna optimizma, šalila se čak i na svoj račun – priča Slađa.
Ni ova godina nije prošla bez posete lekaru. Ponovo su joj otkriveni recidivi malignih ćelija na jajniku, što je značilo novi ciklus hemoterapija.
– Ne treba očajavati, za sve ima leka – kaže sa osmehom naša sagovornica.

POZITIVNA ENERGIJA
Slađa je jedan od osnivača Društva za borbu protiv raka 2007. godine.
– Svrha osnivanja Kluba onkoloških bolesnika je da žene, koje su proživela ista ili slična iskustva, mogu da se druže, da hrabre jedna drugu, podižu moral. Čovek mora prvenstveno da bude psihički jak. Treba pozitivno da razmišlja – poručuje naša sagovornica čija je deviza: „Treba hraniti podsvest pozitivnom energijom“.
– Ne treba razmišljati o onome što je bilo, a sve što radiš, činiš da bi ti podsvest bude čista, da ne nosiš neki teret koji te guši i opterećuje. Sada se osećam odlično. Nikada nisam bila osoba koja dozvoljava da je obuzme pesimizam. Štaviše, nemile situacije kroz koje sam prošla nisu mi unele strah u život, nego me samo naučile da moram mnogo više da pazim na sebe, najpre zbog svojih najmilijih. Puna sam optimizma i poleta – kaže Slađa.