Em ti ga lupnu, em plaćaš

Eko Taxi Vranje

Em ti ga lupnu, em plaćaš

-Kako sam, novinare, zamalo postao alkoholičar? Sedi, da čuješ, ako je pred fajront, će dade ovo dete po jedno pijenje, će se smiluje na nas, od koji su i bog i ljudi digli ruke. Nego, sreća, država nije; ja ti sad radim u najbolju i najrentabilniju firmu u Vranje, a to ti je biro rada. Gužva ovakva, stojiš na jednu nogu, i to tuđu. Ne kasne s plate, još pa ja ako zaboravim da odem da je podignem, oni te zovu, nemoj slučajno da se ispuštiš. E jedino me teraju da svaki mesec dokažem da tražim rabotu, pa idem kao božjak po firme, od drugara do drugara, tražim, da prostiš, da mi ga lupnu; mislim, pečat. A svaki pečat, nji šes, košta me pijenje; em ti ga lupnu, em pa još to i plaćaš. Nego dobro, to mu dođe kao investicija, sutra kad se zaposlim u moje šeset godine, će znam da ta para nije otišla u troviju. Dupe će mi zna.
-Zapustela Koštana, zapusteo Jumko, one haletine, ne znam zašto me niko ne sluša, a lepo mogu da zarade džakovi s pare, i država da vidi fajdu, da se ugnjete u Evropsku zajednicu, i kao kusur da joj ostane najskuplja srpska reč, Kosovo. Reč po reč, a skupoća golema, pa će pečalimo ne samo Kosovo, nego i Metohiju!
-Šta bi daklem ja preduzeo povodom haletine de je rmbalo veselo radništvo južnog privrednog čuda? Roblje radi i poje, ispod ovoliki transparent – „dajma misli na kvalitet, jerbo od toga zavisi tvoja budućnos“! I organizacija na visokom nivou; direktori idu po Braziliju i Argentinu, nabavljaju repromaterijal, a rezervišu si po dva mesta i dve dnevnice, vode i juniora, da vidi svet. To od vr`. A sve ide do dance, čistačice nisu tako bile krštene u sistematizaciju, nego kao „higijeničarke“, samo što ti ne gledaju da li si iseko nokti, i da li imaš maramicu, dal si ošišan i obrijan. Ako pa ne, ode stimulacija! Fizikalci, oni što secaju po ceo dan, bili su kršteni kao „manipulanti“. To ti je bilo kao neka preteča ulaska u Evropsku uniju, radilo se najviše s Kipar, to je tad bila najskuplja srpska reč, ipak „higijeničarka i manipulant“ zvuči nekako eee… pa, skoro kao direktor. Evo ti karakterističan primer – kao manipulanta zaposliše malečkoga, kako mu imeše, nešto kao Jova Dajča, ili tako nekako, da nosi gajbe u radnički restoran i da zbira flašice od sok, što radništvo posle pauzu za topli obrok nosi kod mašinu da dopije, ako zakasni, onaj dahija poslovođa odma mu skine stimulaciju.
-Stimulacija je, uopšte, bila strah i trepet za radništvo, bolje kilo krv da mu popiješ, nego da mu skineš stimulaciju. Pričao mi je jedan radnik tad, kaže, spavam ja, i sanjam da me mava stimulacija. Ali ne stimulacija kao kazna, kao katil ferman, papir, nego onako, fizički, trči po tebe da te udavi, kao nekakav avet. A zapriča ti za onoga odrevka, Dajču; ode on da zbira flašice od sok po pogoni, gajbe u ruke, ne mož se brani, neki šaldžija mu rokne cajper. Manipulant Dajča se uvredi, i ode pravo kod generalnog direktora, u maršalat, da se požali, da na onoga zlotvora skinu stimulaciju. Ko si ti, pita ga diša, ja sam manipulant, ponosno odgovori Dajča, i zbiram flašice od sokovi po pogoni. A ja kad zbiram flašice, s mene nema zajebancija. I zato, direktore, na onoga da skineš stimulaciju. Dobro, her manipulante, kaže direktor, i to tako i bi.
-I tako, pamtim i bolja vremena, ne kao sad da čekam tetkinoga i babinga da vika pijenje, za astal de ne sedi više ljudi od jednoga, eventualno dvojica. Teše da poludim od pare, i ja i zet mi, tad smo se i propili, inače ne bi. Elem, nigde ništa, golče i on i ja, nemamo za koka kolu u Dom JNA na devojke da vikamo, a kamoli pa za nas po jedan vinjak. Dođe Nova godina, gledamo mi, postavljaju mladi kontroverzni biznismeni tezge, će prodaju čestitke. To je bilo krajem sedamdesetih, tad su ljudi još jedan drugome čestitali Novu godinu, sad im poštari samo nose sudski pozivi a ne čestitke, ogolio narod, pa tuži brat brata i sin tatka, nekako misle tako će se pre`rani, što će otkine na bližnjega; a u stvari, samo pomognaše reformu pravosuđa, advokati i sudije.
-Aj i mi će prodajemo čestitke. Kako ćemo, pita zet mi, prvo treba te čestitke da kupimo, pa onda da prodamo. Ne znam, reko, ajmo kod čika Ivu Totoreju, on je ovde zastupnik na BIGZ, pa ako nešto izmolimo. Odemo tamo, Totoreja ruke širi u lice nas ljubi. Imam, kaže, deca, čestitke za vas, ostalo od pre deset godine, serija „Dugo toplo leto“, s Ben Kvika i Klaru, evo nosite, pa ako nešto prodate, neka vam je sa zdravlje, ja samo da se otkačim, pun podrum s nji.
-Što da radimo s Ben Kvika i Klaru, ko se to još seća, ali ajde, uzedosmo dve kutije, sklepasmo neku tezgu pred staru poštu, iznesemo dugo toplo leto, kolege okolo, s čestitke deda mraza, odžačara, i prase, iskidaše se od smešku, mi zemljo otvori se. Tiki, završi se radno vreme, idu odozdo radnici iz vranjski giganti, primili trinaestu platu, regres i topli obrok, razmileše se oko tezge, kupuju čestitke. Ovamo onamo, odjemput svi kod nas – pamukarke masovno kupuju Ben Kvika, a mužetine iz Metalac i ostala južna privredna čuda Klaru. Ode ono kao alva, dok si reko ov`s. Potepaše se, ne mož pare da prebrojimo, samo butamo u džepovi, kao muzikanti.
-Trči odma kod Totoreju, po novi kontingent dugo toplo leto. Što je deca, dođoste li da mi vratite ono, eee, neće može, ja na silu nisam vas terao. De smemo da mu kažemo pravu istinu? Ne be, čika Ivo, one dve kutije neko nam ukrao, neki pakosnici, nego daj ti otud sve što imaš od Ben Kvika i Klaru, da ti rasteretimo podrum. On ripa od radost, kaže, falim te bože, što mi posla ovi budalčiki, je`mput da se razdužim s to, nemam de kače sa živu turšiju da smestim.
-I dade nam još sedam osam kutije, sve prodadosmo za sat vreme, u džakovi smo pare nosili, ali ne doma, nego u kafanu, kod Mitu Tatabita. I sad zeta mi i mene žene kad nas pitaju – kako se navukoste na pijenje, a krasni momci beste kad smo počeli da se zabavljamo, mi vikamo – krivi su Ben Kvik i Klara. I što ćeš, posle dugo toplo leto, dođe još poduga ladna zima…





  • Ostavi komentar