Pobuna protiv zaborava

Eko Taxi Vranje

Pobuna protiv zaborava

Suština srpskog naroda nalazi se u delu Bore Stankovića koji je, posle Svetog Save i Njegoša, najveći pisac srpskog jezika. Retki su pisci koji su se, poput njega, sa podjednakom snagom i moći ostvarili u različitim književnim žanrovima, i u romanu, i u priči, i u drami. „Borina nagrada“ je melem na moje romane, drame i priče, da ne kažem i na moje rane



Prozni i dramski pisac Žarko Komanin (1935), dobitnik je 19. po redu književne nagrade „Bora Stanković“ za roman „Ljetopis vječnosti“, koju je žiri ocenio kao najbolju knjigu proze na srpskom jeziku objavljenu u prošloj godini.
Politika kao čovekova sudbina i ideologija kao katalizator političkog iskustva, formalno na različite načine ali uvek neizbežno, stoje u osnovi svih Komaninovih književnih radova, a „Ljetopis vječnosti“ po mnogim svojim narativnim elementima predstavlja samo sintezu i tematsko i semantičko zaokruživanje piščevog dosadašnjeg romansijerskog rada.

ČETNIČKA PASTORALA

VRANjSKE: Kako ste doživeli ovo priznanje?
KOMANIN:
Suština srpskog naroda nalazi se u delu Bore Stankovića koji je, posle Svetog Save i Njegoša, najveći pisac srpskog jezika. Retki su pisci koji su se sa podjednakom snagom i moći ostvarili u različitim književnim žanrovima, i u romanu, i u priči, i u drami, kao što je to činio Bora Stanković. „Borina nagrada“ je melem na moje romane, drame i priče, da ne kažem i na moje rane, mada je meni najvažnije šta o mome delu misle Bog i vreme. Mi ne znamo, na žalost, šta je kultura i ne cenimo je, ne brinemo o tome ko srpsku kulturu vodi. Što se književnosti tiče ona je u poziciji poslednje rupe na svirali, jer je danas najvažnije biti učesnik nekog rialiti šoua.
Nagrađeni roman „Ljetopis vječnosti“, neki književni kritičari predstavljaju kao „pobunu protiv zaborava“, a drugi kao „četničku pastoralu“. Koji je pravi ugao iz koga, po vama, treba posmatrati ovo delo?
– Neka svako gleda kako hoće, a suština je da to jeste pobuna protiv zaborava, jer je to priča o pobednicima i poraženima, gde su pobednici ispričali lažnu priču o poraženima, mada su svi, po meni, u biti svojoj, poraženi. Ali kod nas i u literaturi, i u životu, i u istorijografiji istina o poraženima, koju nije lako dokučiti, zakopana je duboko u zemlju.
Smatrate li sebe zagovornikom nacionalnih ideja ili borcem protiv komunizma?
– Nisam zagovornik nikakvih ideja, ne borim se ni protiv koga. Oni koji ih zagovaraju, neka ih, neka rade šta god hoće. Ja samo pričam priču o Pelinovu, o mojim Plinovljanima, o precima i deobama iz Drugog svetskog rata. Te deobe su lažno predstavljene u celokupnoj NOB literaturi. Pokušavam da otvorim tu priču, priču o jamama. Sve je zaboravljeno, samo su smislili četnički nož, a on je u rukama ustaša. Ne znam ni jednog pobednika, ni intelektualca, ni običnog seljaka iz strašne pobedničke armije, da se pokajao. Kada sam bio u Parizu video sam u „Mondu“, povodom neke od godišnjica evropskih logora, da nigde ne pominju Jasenovac i to je strašno.
Zbog čega među istorijske činjenice, a daleko od toga da je partizanska ideologija bila bezgrešna, mešate i toliko Boga i toliko Biblije?
– Ne mešam ja, nego život, istina, svetlost Božja, moja majka, otac, sestre, moji preci koji su sa mnom pisali moje knjige… To je taj „ljetopis vječnosti“, jer je zaborav strašan pokrov.
Mislite li da naša država ne ume ili ne sme da se uhvati ukoštac sa sopstvenom istorijom, u istoj meri u kojoj ne ume i ne sme da razvija kulturu kritičkog mišljenja?
– Kod nas niko ništa ne sme! Trpe se svakojake nepravde, laži i prevare i – ništa! Strašno! Treba samo pogledati, od 1945. do danas, ko vodi kulturu ove zemlje. U Brozovo vreme su to radile žene visokih državnih funkcionera, a potom razne Perišićke, Mojovićke, razni glumci i poluglumci, razni netalenti bez vizije. Svaka vlast gde je ministar za kulturu zakrpa u vladi, ta vlada ne zna šta radi. Zašto? Zato što mi nismo zreli da znamo da je kultura najveća i najdublja brazda u našem nacionu.

BROZ JE ABOLIRAN

Na jednom mestu ste kazali da se „Brozovi političari danas javljaju kao vodeći istoričari i demokrate“ i da su „netalentovani halapljivci gori od posleratnih skojevaca“. Na koga konkretno mislite?
– Na sve one „sede, mudre glave“ koji se sada javljaju kao vodeći istoričari i demokrate, a bili su Titovi komunisti, poput Latinke Perović i Dobrice Ćosića. Kada iz ko zna kojih sve razloga abolirate nemoral, ne možete očekivati da opstane moral! Što se stida tiče, i on je nestao. Jer ko zna za stid i ko ga oseća, taj zna za moral, a ko se danas ičega stidi? Milošević je bio beba za Broza, a Broz se abolira. Milošević je bio pre svega komunista, a tek onda, nažalost, Srbin.
Kao čovek koji se često poziva na Njegoša, kako gledate na trenutne odnose između Srbije i Crne Gore?
– Sve je to posledica komunističke, Brozove igre. Klonirani komunistoidi danas su veće zlo nego skojevci nekada. Oni nisu znali šta rade jer su bili fanatici, a današnji klonirani komunistoidi odlično znaju šta rade. Takozvani „novi čovek“ se posebno primio u Srbiji i Crnoj Gori. Srpski i crnogorski komunisti su nametnuli sve ovo što se danas dešava našem narodu. Vladali su razni Miloševići i Djukanovići, svi po redu članovi Centralnog komiteta. Čovek ne zna da li da plače ili da se smeje… Mogu samo da zamislim šta bi danas na sve ovo rekao Miodrag Bulatović, a ja ostajem bez reči i stidim se za druge.
A, kao književnik, šta mislite o crnogorskom jeziku koji je prema Ustavu ove države postao njihov službeni jezik?
– Ne postoji crnogorski jezik, postoji samo srpski jezik, jer su najveći pisci Crne Gore pisali na srpskom jeziku i to će tako ostati. To su gluposti, to je strava vremena u kome živimo. Nisam ogorčen, nego samo dobro vidim stvari.


IZ OBRAZLOŽENjA ŽIRIJA
Žiri za dodelu ovogodišnje Borine nagrade, u sastavu Marko Nedić, predsednik, Aleksandar Jovanović i Goran Maksimović u svom obrazloženju navodi da Komaninov roman „u funkcionalnom prožimanju značajne i univerzalne životne teme i njene umetničke realizacije, donosi najviše literarne vrednosti koje proizilaze iz decenijske posvećenosti ovog autora problemima tragične krivice istorije i ideologije na našem prostoru i izvanrednog osećanja za jezički i stilski skladnu književnu strukturu“.
Nedić je podsetio da je „Ljetopis vječnosti“ (Srpska književna zadruga, 2009), bio u najužem izboru za nekoliko prestižnih književnih nagrada (NIN-ova, „Mešina“, „Izviiskra“), što se do sada nije događalo i što rečito govori da je ova knjiga u samom vrhu prošlogodišnje književne produkcije.

KAO U BROZOVO DOBA
Žarko Komanin smatra da postoji previše nagrada i zbog toga sama reč nagrada postaje reč nagrda, jer su nagrade kod nas od Brozovih vremena do današnjih dana izgubile svoju vrednost i lepotu.
– One su više u igri, nego što tragaju za kvalitetom, lepotom i istinom. Mnogo je ovo što sam rekao. Bolje je da ćutim. Inače se ceo život ćuti, jer vas niko ne čuje, a kad čuju, onda ne čuju. Majka je moja govorila: Pazi šta zboriš, jer svi čuju. Majka Miodraga Bulatovića: Pišite, ali pazite da vas ne uhvate. Majka Matije Bećkovića: Pišite i zborite sokolovi, da se zna. Sve tri majke su bile rane udovice, ali mi ni od njih nismo naučili da ćutimo. Sve je jurnjava za lažima – ističe Komanin.



  • Ostavi komentar