Jaribaš ili smrt!

Eko Taxi Vranje

Jaribaš ili smrt!

-Evo, novinare, čudiš se što me zatičeš ovako pred fajront, mrtvoga mrtvosanoga, sa zeleni kolena i guzicu, a znaš da sam bio na Zlatibor. Pa de će se uzelenim, ako ne na planinu, dileo nijedan! I još su me vikali da kosim, što ćeš više? Kažeš, pa ne kosi se klečečkim i guzačkim, nego stoječkim… U pravu si, ali ovo beše malko drukčije kosenje.
-Ne li, onaj naš drugar, što ima vikendicu na Zlatibor, pozva nas tamo da provedemo vikend. Će ponese, kaže, jednu životinjku da kremiramo na motku, ribe iz zamrzivač, što im se nakršio onomad na Vlasinu za riblju čorbu, balonče rakiju, dve tri kutije vino, baška pivo za treznenje, prevoz džabe…
-A drugar mi i ja primimo se na priču kao saušćaj, ohoho, koj ti dava, sobali bože pečenu kokošku! Će idemo li, će idemo… I pođosmo, u auto odma kilajka, aj pomozi bože za srećan put, majstore, daj muziku! Tiki, negde pred Zlatibor, mislim Užice da bevu, ili Čačak, u onaj buniluk ne znaš pa da je Honolulu, poče domaćin da se nakšljuje, vidimo ima nešto važno da saopšti. Kaži be, nema problema, naši smo si…
-Znate što, kaže, zaboravio sam da vam kažem pre nego da pođemo, će jedemo i će pijemo, no problemo, ali ima tamo, pred moju vikendicu, jedna livada, nije mnogo golema, pa pre nego što se založimo, ja dok drobim salatu, mešam čorbu i vrtim životinjku na motku, vi ono da okosite. Ma začas be, ovolička livadica, taman lepo će zagladnite… I ja bi okosio, ali nešto mi na rabotu otekoše ovoliki jajca od šefa, a znate kako se kaže – zanosi se kao muda u kosidbu. Pa pošto ja ne mogu da zanesem, beli bubrezi ovoliki, kao da sam kilav, to vi da okosite, dok si reko ov`s. Ma ne sekiraj se be, će kosimo pa će pevamo, kao na Rajac!
-Stignasmo na Zlatibor, pa pred kuću. Istovarismo provijant, on iz šupu nosi kose; evo, kaže, kose, evo belegije, naostrite i terajte, sve red po red. Razumemo, rekosmo, a odokle dokle, što je tvoje, nemoj tuđo da okosimo? Pa, kaže, odovde, pa vidite li ono brdo tamo u izmaglicu, e, dotle. Čekaj be, kakvo brdo, ono je Tara, kolko mi se čini? Ama Tara li je Mara li je, kaže, ne znam ti ja geografiju, al važno da je blizu; ajde bre, što se ukenjaste, što je to za vas, takvi muži. Ajde, ajde u kosidbu, ne majte me, ja da se opravljam na gastronomiju! Će mi dođu kosci zagladneli, a ja nemam da poslužim… Nego, dok kosite, evo vi čorbaluče, perca beli luk i sirće, pa s to se založite.
-I mi se zapnemo, kosi, kosi, ono kraj nema, tri i po ektara okosismo, na perca i sirće. Vrnemo se, žuljevi ovoliki, meračimo se na sofru, kad uđemo, ima što da vidimo – ni salata, ni čorba, ni jagnje, domaćin se zaprećao u ćebiki, pa rka i prdi. E dovde nam dođe! Prvo mu zapalimo biciklu da ga razbudimo, pa kose u ruke – jedenje ili smrt! Vide on ozbiljna rabota, glava će se gubi, pa kaže – e, ja božem da dremnem malko, pa se uspava, ali dobro, idemo u hotel na jedenje i pijenje. Makar i to, mi gladni, glavu od lisicu bi izeli.
-Odemo u hotel, ono tamo sodoma i gomora. Neki ženskaći, nji preko dvesta, mi jedini muški u kafanu; a ono sve opičeno i pijano, trče po zidovi, kao matriksi! Ma naše pamukarke na ekskurziju za osmi mart su bile dečji vrtić za ono! Kako ulegnasmo, sve ovoliki oči u nas, i oblizuju se. Nekako nađemo slobodan astal, dođe konobar – ko su bre ove? More, kaže, neke ženske nevladine organizacije, imaju ovde seminar; nego, vi braćo pomagajte, moje jedenje i pijenje, imaju samo jedno muško, a i ono šupak efendija, evo mene su već šes seksualno zloupotrebile, a cela noć je pred mene!
-Još on to i ne doreče, eto ti ih dve, doripaše do nas kao klokani. Tu brate odbrana nema, ili jaribaš, ili smrt! Izvedoše nas napolje, u onu šumu. Ja kao s onu moju neki peting, predigra, a ona na komati će me iskida. Drugar mi pa što pre da se otkači od bedu, obrnao onu njegovu otpozadi, utoporio grbču, ona se drži za četinar, i taman da se priheftaju, kad ti ona poče da poreva, ceo Zlatibor dzmni! Video sam i video, ali celi ćevapi da kipuje i parčiki od kobasicu, to još nisam; a ovo neće mi veruješ, ovoliki stapčiki od ražnjići počeše na nos da joj izlaze! I onaj siroma umesto da je drži za obrazi, donji, on je ufatio za čelo, da joj olakša.
-Vidosmo ona moja i ja da ovde nema fajda, ostavismo onaj zaljubljeni par, zavukosmo se u neki šušmušljak. Bre što ti je žensko, kako ume da se nagodi. Izelo, popilo, al da viš kako odma smakna jednu nogavicu od pantalone, i ja kako zbivam, ono me onaj paškulj od njenu drugu nogu iz vis sve udara po til, ne mogu da se skoncentrišem. Pa ovako, pa onako, sve uzeleni kolena i dupe na nove pantalone, taman mi u kučeški položaj, zvoni joj mobilni! Ooo, muko mori moja! Ona ni pet pare, javlja se, zovu je cimerke, kažu, ključ od sobu je kod tebe, ne mož da uđemo. Sačekajte me još malo, kaže, sad sam u delikatnu situaciju, ooff, ooff, too caree! One odma skontaju i prekinu vezu, solidarnost, jebi ga. I tako nekako na obostrano zadovoljstvo svršimo ugođaj.
-Kad, idemo posle po šumu, nakud hotel, olakšani i srećni, ona me gleda onako iskosa – kaže, ko si ti? Ama, kako da joj kažem ko sam, radim u osetljivu službu, bezbednost, ovo ono, reko, nemam ni ličnu kartu, a kamoli krštenicu. Pa dobro, kaže, barem kako se zoveš? Ariton, reko, mislim to je najređe ime. Odlično, oduševi se ona, i muž mi se zove Ariton, pa ako te neki put u jaribaš s muža pomenem, će misli da je on!





  • Ostavi komentar