Za Dinamo dušu davam

Sad se deca igraju kompjuterima, a po potrebi idu i u kladionice. Ne kao mi: kriška leb u ruke, pa ceo dan na sokak. Podelimo se na mali golčiki, a ono kaldarma, štrče kamenja sve prsti isčokljasmo. Rascvetam ga palac kao majsku ružu, pa kad ga nabijem u rupu gde se najviše nakupila prašina odmah prestane da krvari. Kakve injekcije, kakvi tetanusi

– Posebna radost u ulici beše leti, 2. avgusta na Svetog Iliju. Starije žene bi počistile ispred drvenih porti i poprskale vodom kako bi ugasile prašinu, a potom bi se čuo kas konja i dolazak čeza u kojima su porodično odlazili na sabor u Vranjskoj Banji Šaprančani, Bunuševčani, Dubničani… – priča o delu ulice koji vodi od Južnomoravske, gde se seku, pa do Gradskog stadiona Božidar ILIĆ, penzioner „Komrada“.
– Nas decu – nastavlja sa sećanjima Ilić – probudilo bi režanje konja i zvon praporaca te smo, onako musavi, skakali iz kreveta i trčali na sokak. Domaćini su bili obučeni u nova odela, košulje kratkog mintana i bridž pantalone. Mintan i pojas oko struka bejahu ukrašeni. Starije žene, babe sa karakterističnim šarama na futama i zabrađene braon maramama upadahu u oči, kao i mlađe žene sa belim šamijama i suknjama i prslucima svetlijih, jarkih boja. Posebno su devojke privlačile pažnju, onako rumene u obrazima, pa još sa dodatim veštačkim crvenilom, jedre i kršne, sa zlatnim dublama oko vrata, crvenele su od srama i povijale glave pred momcima koji su preko zidova zviždali za njima.

SNOVI I STRAHOVI

Žitelji se prisećaju i prolećnog prazika Todorice, kada su devojke masovno odlazile u čaršiju na gledanje, a stariji ugovarali proševine i veridbe.
– Koliko je tada sveta prolazilo ulicom! Devojke iz okolnih sela doterane idu napred, a familija iza. Znali smo da samo na jedno misle, da nađu priliku za udaju, da što pre osete da su žene, da probaju ono što su noćima sanjale, radovale se i strahovale. Izašli bismo na ulicu i dobacivali: „Lele, datke što si ubava, tugo, ako te cune momče će ti pukne obraz“. „Uf, mori, kako pucka šićer si. Da te oliže ergen kako mačor mas`no tanjirče „, a one pocrvene kao bulke, saviju vrat u stranu i na mah se okrenu da kroz trepke vide ko im dabacuje. Nas momci krasilo je celivanje i vino pijenje – kaže Vlada STOJKOVIĆ.
Ne prolaze više čeza, retko ko da se seti sabora u Banji. Ulica, prvo kaldarmisana, potom sa kockom koja se zbog velike frekvencije brzo načičkala rupama pa je morala nakon pritužbi žitelja da se asfaltira. Ipak, asfalt im nije doneo mnogo dobra, posebno onima u središnjem delu ulice. Kad padnu kiše prolazi prava bujica iz Sobinske ulice i okolnih sokačića.
– Loše su urađene šahte koje treba da sakupe višak vode. Kako kažu ljudi, dođoše, udri trapa-trupa, zamazaše asfaltom oči svima, i odoše u nove izborne pobede. Nama ostaviše da voda ulazi u kuće. Puni su nam sutereni i podrumi. Ljudi su savili tabak, tužiće, kuće će nam potkopati, ostaćemo bez krova nad glavom – navodi Srđan KRSTIĆ, žitelj ulice.
Gde se Kosovska ulica seče sa Južnomoravskom nekada je bila reka Odžinka, prepoznatljiva po dubokom koritu koje je u proleće jedva sakupljalo nadošle vode iz potoka ispod Goliča i Krstilovice.
– Koliko puta izađem na raskrsnicu, zapalim cigaretu i setim se detinjstva. Drveni most, kod današnje kuće Gogića, povezivao je ulicu koju je presecala reka. Dolazila je iz podnožja Krstilovice. Kad padne kiša, velika, nosi sve pred sobom. Stariji, čim prođe urgula čekaju i vide zakačene trupce, raduju se poklonjenim drvima za zimu. Reku smo pregrađivali za kupanje. A kad dođe zima, stegne mraz i zemlja puca a reka se zaledi, napravi se klizalište sa prirodnim padom. Krenu sanke, sličuge, cika i vika od mesta Korube u Sobini do familije Gajčiki kod ulice koja vodi prema groblju – priča Srboljub NIKOLIĆ, Srba Kalovac.
Danas nema reke; prvo su pojedine deonice pregrađivane, a voda sprovođena u velike cevi koje su tadašnjim klincima služile za igre: žmurke i „kaubojci i indijanci“. Nema ni puno dece u delu ulice. Ne igraju se ispred kuća, a i kako bi kad vozila jure prema stadionu, okolnim selima i obrnuto te je i peške opasno prolaziti. Prolaznika uvek bude, na trotoarima, žurnog koraka idu zadubljeni u svoj svet.

MALI GOLČIKI

– Sad se deca igraju kompjuterima, a po potrebi idu i u kladionice. Ne kao mi: kriška leb u ruke, pa ceo dan na sokak. Podelimo se na mali golčiki, a ono kaldarma, štrče kamenja sve prsti isčokljasmo. Rascvetam ga palac kao majsku ružu, pa kad ga nabijem u rupu gde se najviše nakupila prašina odmah prestane da krvari. Kakve injekcije, kakvi tetanusi, kad dođem dom i dobijem ćutek sve iskoči i na uši ako treba. Kad se napravi „Zmaj“ škola svi smo trčali da igramo loptu na pravo igralište. Čekalo se u red, prvo postari, a mi ako dođemo na red. Na stadion smo da samo da sabiramo lopte iza gol, kakvo igranje, čuvar Stanča bi ni koske iskršija – seća Zoran Stojković Dote, čuveni navijač Dinama.
– Za Dinamo dušu davam, sa Šeki Drogu nekad smo bili vođe navijača. Gledam i sad utakmice, ali tvrdim – dok se Dinamo ne vrati da igra na stadion u Šaprance nema da firaje. Navijam i za Partizan, vatren sam grobar. Gledao sam do sada preko 40 derbija. I ne samo derbije, uh, kad smo igrali sa Slobodu iz Tuzle onaj Šećerbegović život mi zagorča – navodi Zoran Dote.
Deo ulice su obeležile familije Bifedžici, Karamanci, Dunđerci, Krstini, Lulinci, Djašini, Kalovci, Mirolaji, Kačarci, Četvrtinci, Šotini.
Skoro svi su bili siromašni, pošteni i čestiti. Počinjali su od viljuške i kašike, bavili se sitnom poljoprivredom, gajenjem duvana i uspevali da grade kuće i školuje decu. U ulicu su došli i oni iz okolnih sela koji su učili, završavali fakultete i stvarali karijere. Sagradili su ogromne kuće i po tome se razlikuju od starosedeoca.

KAURKA, CRNOOKA LEPOTICA
U Vranje dođe sa sinom Manasijem iz okoline Kruševca. „Od Niša naniže smrdi na loj. Ako tamo ne pronađemo tvoju majku, moju ljubu, onda nigde nećemo“.
Tri godine je tražio prelepu ženu koju mu je u polju ukrao neki beg i pobegao u Tursku. A, Turska beše i preševska kaza i pročulo se vremenom da u Preševu živi beg i u haremu poseduje kaurku, crnooku lepoticu. Kako se u familiji pripovedalo beg je pustio kad je čuo da je traži muž sa sinom. Pustio je jer se raspametila od tuge sa svojim najdražim. „Ne vraćam se gore, ko da trpi poglede komšija, rodbine, ostaćemo u Vranju“, odluči i sagradi kuću od slame pored reke Odžinke.
Posle godinu dana njegova žena presvisnu od tuge, zureći u čađav plafon. „Reč ne prozbori, samo ćuti, uzdiše. Leže u krevet, tri puta pisnu tiho, kao da cvili i ispusti dušu. Samo joj se suza zaledi u oku“, pričao je Manasije svojim potomcima.
Njegov otac, nije mogao da se odrekne nekih osobenosti u govoru koje je poneo iz kruševačkog kraja. Uzrečica mu beše: „Djaše (treba) će da bude“. Vrnjanci jedva dočekaše da mu nadenu nadimak i postade Ćaša, a po njemu familija Ćašini.
Manasije STAMENKOVIĆ je izučio užarski zanat i iza kuće sagradio ćeranu. U njoj je izrađivao kvalitetne pokrovce, zobnice, džakove i razvio trgovinu do Bitolja, Soluna u i Carigrada. Imao je sinove Nikolu, kojeg Bugari zaklaše i Relju Solunca, ratnika, koji zarobi trešnjev top i postade poznat u varoši. Nastavio je da se bavi užarskim zanatom, oženio se Persom Rakovkom čiji otac takođe beše užar. Imali su devetoro dece, ali varoš upamti Milicu Micu i Jelku. Jelka Djašina udala se za Apostola Vlajkovića, činovnika u opštini, čiji poočim Dragutin Vlajković dođe u Vranje posle Prvog rata i otvori advokaturu, a sa suprugom Leposavom ćerkom trgovca svinjama u Ćupriji živeše u kući preko puta Gradske crkve. Dragutin je bio potomak poznate beogradske familije, poznate po zadužbinarstvu, i po njima ulica u centru Beograda dobi naziv Vlajkovićeva. Kuću svog tasta u centru Ćuprije poklonio je vranjskoj Gimnaziji. Umro je 1936. godine, a Leposava 1945. godine kad dođoše na vlast komunisti i sve im oduzoše – kuću, belu sobu, plišane zavese, srebrne escejge…

ŽITELjI ULICE
Bifedžici: Božidar i Suzana Ilić, Vladimir; Blagoje i Paraskeva Ilić, Branislav i Miodrag; Petar i Verka Antić, Miodrag i Vesna; Miodrag i Jasmina, Slobodan, Jovana i Milica; Nevestini: Mirko Stanković; Ranko i Cala Kostić, Jovica i Ljiljana; Jovica i Gordana sa porodicom; Srboljub Ristić sa porodicom; Stojan Tane Fašist i Mica Stojković, Zoran i Blagica; Blagoja Stošić sa porodicom; Vlada profesor sa porodicom; Mirolaji: Dušan i Jagoda Dimitrijević, Nebojša Ljubić sa porodicom; Kačarci: Andra Stošić sa porodicom; Dunđerci: Ljubica i Jovan Stojković, Vojislav, Cveta, Dimitrije, Blagoje; Vojislav, sinovi Ljubiša Biša, Momčilo Mone i Vlada Pua; Ljubiša i Slobodanka; Momčilo i Borka, Zorica; Vladimir i Milka, Ljiljana i Predrag; Draga i Jovanka Stojković, Blagoje, Slobodan; Blagoje i Magda; Slobodan i Ljubinka, Dragan i Jasmina; Dragan i Nataša; Blagoja i Darka Stevanović, Sveta i Vojislav sa porodicama; Četvrtinci: Staniša i Mira Mitić, Blagica, Koviljka i Lila; Blagica i Dušan sa porodicom; Koviljka i Dragan sa porodicom; Lila i Mića sa porodicom; Karamanci: Baba Stana i sinovi Uroš i Dragoljub; Uroš i Zlata; Dragoljub i Jovanka, Blagoje i Slobodan; Blagoje i Magda, Gordana i Jovanka; Slobodan i Ljubinka, Jasmina i Dragan; Ćašini: Manasije Stamenković i Kocana, Nikola i Relja: Relja i Persa, Mica, Jelka; Jelka i Apostol, Dragica; Dragica i Branko; Lulivci: Ruža i Tasa, sinovi Staniša i Aca sa porodicom; Jova i Vuka Stojković, Nebojša, Goran; Goran i Vanja, Ana; Kalovci: Djoka i Jefimija Nikolić, Srba, Branka, Jovica, Cica; Srba i Sune, Martin, Vesna; Lukovci: Slobodan Dane i Smilja Djorđević, Saša i Zoran; Blagica Pinkovka; Miki Ciga sa prodicom, Vlada i Marica sa porodicom; Mile Čoče i Kruna Marković, Sune i Zoran; Krstini: Vasa i Vida Krstić, Slađana, Dušica i Slavoljub, Slavoljub i Jelica, Sonja i Nenad; Dušan i Duda Krstić; Dragoljub i Milka Krstić, Saša i Olivera; Bora Krstić i Nuša, Marica, Danica, Dušan; Zoran i Danica Petrović, Srđan i Verica; Srđan i Marina, Minja i Nemanja…