Nežno gale krst, celivaju ga, većina zasuzi, čuje se i pokoji jecaj; u mrtvoj tišini, koju grubo reže useknjivanje u maramice potresenih hodočasnika, vranjski socijalisti se razilaze, svi na svoje radne zadatke
– Vi u onaj autobus, vi u ovaj! Gde ste, bre, zapeli, aman, jel lepo kažem – stariji u onaj autobus, mlađi u ovaj! Ljudi, daj malo da se organizujemo! – užurban je i nervozan Zoran Antić, gensek vranjskih socijalista, pred polazak u Požarevac, na hadžiluk večnom počivalištu Slobodana Miloševića, kome se 11. marta navršila četvorogodišnjica iznenadne smrti u Hagu.
SLUŠAJ `VAMO
Nešto je pre šest sati, crna zora, socijalisti pune dva autobusa, jedan na sprat, drugi „prizemni“. Po ulicama šljakatarnik, ojužilo, sneg se topi.
-Dobro – pita Antića vaš izveštač po dolasku ispred zgrade komiteta, još sanjiv i nervozan – Slobi li ćemo burek da mesimo, pa polazimo u cik zore? Pa neće, bre, on nigde da beži, ne mogasmo li da pođemo u neko hrišćansko vreme, devet, deset…
-More, idi u mesto rođenja, vidiš da ne znam glava de mi je… Cveće, gde je cveće?! – paniči Antić, iako će veliki buket crvenih ruža, aranžiran za Slobin grob, oči da mu istera, tu pred njim. Hadžije polako pristižu, tačno na vreme; red, rad i disciplina. Dolazi i Dragan Ilić, predsednik Gradskog odbora SPS, sa lepšom polovinom. Novica Djura, legenda iz OKCE, vuče pakovanja vode i sokova, sendviče i ostali provijant, pomaže mu kolega Neško Kesa. Dejan Ilić, gradski ministar za poljoprivredu, smešta se iza šofera, nosi šiše crnogorske lozovače, što pažljivim posmatračima ne promiče.
-Jel sve utovareno? – proverava Antić.
-Jeste, samo ga nema Bane Stojančić!
-Ooo – nervira se Antić – dakle, vek mi prođe čekajući ga! Alo, Bane, pa de si ti?! Ajde, bre, po`itaj malo!
Stojančić trči iz pravca Beogradske ulice, i prvi autobus, sa veteranima, predvođenim Androm Jovanovićem, kreće i pre šest. Ovi iz drugog se sad sete da su zaboravili plastične čaše, Djura hita u komitet po njih. Stiže i Sava Šmrke, traži drugara Kuzmana.
-Ode prvim autobusom – kažu mu.
-Kad pre – čudi se Sava – pa još nema šest. Kako ću sad bez drugara?
-Ama – vrti se Antić – zašto ovako ode, još nisu svi došli. Daj, zovite ga, neka nas čeka na petlju kod motela!
Najzad, sve je spremno, kreće se polako. Na gornjem spratu dabldekera smeštena je omladina, budućnost vranjskog SPS, na donjem, rukovodstvo – dva Ilića, Antić, Stojančić i ini; operativci – Djura i Kesa, između kojih, uz one stočiće, uglavljuju i vašeg izveštača. Sve mora da bude pod kontrolom, kako to kod socijalista već biva. Na petlji kod motela vrše se leteće izmene iz autobusa u autobus, Sava i Kuzman su najzad zajedno, i vranjska delegacija kreće put Požarevca.
Neško Kesa odnekud vadi flašu dunjeve rakije, koju odmah od milja krste „slobovača“, i prestaju čežnjivi pogledi ka lozovači Dejana Ilića. Ona će sačekati svoj trenutak.
-Ajde, da se prekrstimo za srećan put… E pa – blagosilja Antić – bog da prosti Slobu, neka mu je laka zemlja, a mi živi da smo srećni i veseli.
Odsipa se po malo iz čaša, za dušu, ostalo, zna se, u gušu.
-Uuu, što je arna… Odakle ti?
-Ma dade mi litar i po onaj naš poznati privatni ugostitelj; samo, pređo` se, pa presipa` u litarsku flašu… Ostade pola kilo bezveze, ima da žalimo po njega.
-Majstore, daj be promeni stanicu! Nemoj taj „Teheran“, ipak, idemo na parastos, ne na svadbu, nije zgodno…
Razvija se razgovor, malo politike, malo pošalica. U društvo oko stočića uključuju se i mlade socijalistkinje, raspoloženje raste. Pada i pesma:
-Slobo-danee, Slobo-danee, naše rosno cveeće/ ceo narod, ceo narod, za tobom se kreećee! Slobo-danee, Slobo-danee, ti si komuniistaa, volimo te, volimo te, ko Isusa Hristaa!
-Čekaj – sa pijetetom se priseća Zoran Antić – koje je ono pesme Sloba voleo? „Stani, stani, Ibar vodo“ i „Podmoskovskije večeri“. Ajmo, ali tiho, s merak!
Stanii, stanii, Iibar voodo, Iibar voodo…
Za razliku od raspoloženja dole, na gornjem spratu dabldekera vlada atmosfera kao u učionici. Tamo je, pak, omladina, valjda bi trebalo da bude obrnuto; međutim, mladi socijalisti su mirni i uredni. Većina drema sa slušalicama na ušima, ostali tiho mrmore, svi su nekako bledi i ispijeni. Mladi ljudi, očigledno je da su „noćašnji“ i da su pravo iz kafića i žuraja pošli na hodočašće, pa sad „vade fleke“. Sa zadnjeg sedišta, stidljivo se pomalja pola litra prepeka, tek otpijenog. Eee, deco, deco, pitaće vas starost gde vam je bila mladost…
Do Niša, već ponestaje „slobovače“, i pogledi se ponovo upiru ka Dejanu Iliću i lozovači; Antić, međutim, vidi u kom pravcu idu stvari, zaplenjuje flašu i preuzima kontrolu, posle telefonskog razgovora sa Miroljubom Stojčićem.
-Evo, šefe, ispred Niša smo, ništa ne brini, sve je pod savršenom kontrolom. Evo, tu je i novinar iz „Vranjskih“! – što sudeći po reakciji Stojčića izuzetno obraduje.
-Slušaj `vamo! – komanduje Antić – od sada, pa do povratka, samo mirno i dostojanstveno, da čoveku odamo poštu kakvu zaslužuje! Širi dalje!
Ovo izaziva salvu smeha i seirenja na Antićev račun:
-Zorane, kad se bre učlani u LDP?!
Pauza je na Pojatama. U motelu, dele se sendviči sa biftekom, kojima časti pomenuti privatni ugostitelj, onaj što je poslao i „slobovaču“. Obnavljaju se zalihe, i kreće se sve bliže mestu hodočašća, Požarevcu. Atmosfera je već mirnija, kako se približavamo, pijetet je sve jači. Neki dremuckaju.
STAROZAVETNI LIKOVI
Još malo, eto i Požarevca.
-Znaš li – pita Antić vašeg izveštača – čiji je ovo grad? Obrenovića.
Sad, asocijacije na okončanje dinastije Obrenovića su neizbežne, ali nešto mora i da se prećuti, socijalisti su bili stvarno dobre putovođe, ako se izuzmu pretnje novinaru „Vranjskih“ šta će sve da mu rade putem, uključujući i seksualno zlostavljanje, ali to onako, u šali; tako da mu Slobina večna kuća nekako dođe kao „sigurna kuća“.
-De da vozim – pita majstor.
-Aj ovde pravo, pa levo…
-Ne be levo, još pravo, pa kod semafora levo!
-Ma znam negde beše levo… E tu levo, levo!
-Još ne! Reko ti kod semafora, pa levo!
I tako, levo pa levo, majstore daj ti desni žmigavac, a idi levo, kuda bi nego levo, i sve tako ulevo stiže se do Slobinog večnog počivališta. Prvi autobus je već tu, pritrni penzosi se nerviraju – vi mladi, za ništa niste! Kako mi odma nađosmo? I koga zatičemo na licu mesta – lično načelnik Pčinjskog okruga, Budimir Mihajlović, sa sve službenim kolima i vozačem.
No, i visoki državni činovnik i poverenik Dragana Tomića mora da se povinuje partijskoj disciplini. Zoran Antić, kao glavnokomandujući, postrojava ucveljeno članstvo, dok ono stoji u stavu mirno.
-Napred, omladinka i cveće! U prvi red, taj, taj, taj i taj, ostali u kolonu, mirno i dostojanstveno! Odma svi da isključite mobilne telefone, i uredno u kolonu za mnom!
U Slobino večno konačište ulazi se na veliku zelenu portu, avlija ograđena duvarima od dva metra visine; iznad njih se vide samo vrhovi zelenila, a ispred kapije džudži neko gerontološko društvo, nekakvi starozavetni likovi, koji se ritualno pozdravljaju i oslovljavaju se sa „brate“ i „sestro“; nema drugova, to ovde više nije moderno. Hodočasnike dočekuje znameniti čuvar Slobinog groba, čika Jova, daje uputstva o ponašanju, i budno pazi da sve bude mirno i dostojanstveno. Uskom, popločanom stazom, dolazi se do kuće, na čijem tremu je Slobina „garda“, predvođena „crvenim vojvodom“ Sinišom Vučinićem, koji kao da je pošao u svatove: bela košulja, jarko crvena kravata, tamno odelo, crni kaput. Oko njega nekakve individue u kapuljačama.
Jedan takav prilazi vašem izveštaču, i opominje ga da grob može da se slika samo anfas, nikako iza njega ka kući, valjda da se ne vidi koje društvo je tamo. Sve deluje pomalo avetinjski i nekrofilno: kuća, zelenilo, i usred dvorišta – grob, prekriven crvenim ružama, pobodena krstača sa osnovnim podacima blaženopočivšeg. Delegacija polaže venac, Dragan Ilić popravlja lentu sa posvetom, kako je to već običaj, pa minut ćutanja. Zatim, u mimohodu prolaze hodočasnici. Nežno gale onaj krst, celivaju ga, većina zasuzi, čuje se i pokoji jecaj.
U mrtvoj tišini, koju grubo reže useknjivanje u maramice potresenih posetilaca Slobinog groba, vranjski socijalisti se razilaze, svi na svoje radne zadatke – penzosi za Vranje, omladina, prozaično, na sajam automobila u Beogradu.
GLAS NARODA
KO SU NASLEDNICI SLOBODANA MILOŠEVIĆA U VRANjU?
Dragoljub Stošić (18), student:
– Ja sam njegov naslednik.
Nikolić Anđela(18), učenica:
– Ljudi koji su u Vranju na vlasti.
Milica Stojmenović(18), učenica:
– Ne smem da kažem, izrešetaće me na ulici.
Mladen Ilić(18), učenik:
– Ne bi trebalo da ga bilo ko nasleđuje.
Dušan Stojanović(60), penzioner:
– Građani Vranja i okolina.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.