Sašu Djorđevića ćete uvek prepoznati na ulici. Njegova pojava odaje menadžera zapadnog tipa, potpuno različitog od direktora kakve srećemo na lokalu: moderna garderoba i samouvereno držanje govore da je pred vama čovek koji zna šta hoće i ima uspeha u tome
Djorđević živi oduvek u Vranju, mada je rođen u Prištini 1963. godine. Oženjen je i otac dve kćerke, a već tokom školovanja bilo je jasno da će postati jedan od najboljih u svom poslu. Na Šumarskom fakultetu u Beogradu, na smeru za preradu drveta, bio je student generacije sa prosekom 9,8. Budući da je bio „Simpov“ stipendista, zaposlio se u Kompaniji 1987. godine, gde je prošao gotovo sve. Temelji njegove karijere postavljeni su u mnogim pogonima za proizvodnju, gde je bio na različitim rukovodećim funkcijama. A, 1996. postao je rukovodilac šest „Simpovih“ fabrika u Bujanovcu sa preko 1.000 zaposlenih. Posle rata, 1999. dobija mesto zamenika generalnog direktora Milana Nikolića i praktično postaje treći čovek kompanije. Pre nekoliko dana Dragomir Tomić, predsednik Kompanije postavio ga je na čelo tima sa zadatkom da, uz podršku države, postavi na noge posrnuli „Kopaonik“ iz Kuršumlije.
SIMPO: U kompaniju je dolazilo mnogo inženjera. Svako je mogao da se usavršava, da sazna nešto više, imao je mogućnosti za kreaciju, za posete sajmovima. U „Simpu“ svako dobije šansu. Ima, međutim, ljudi koji su i dalje na istom mestu, ne zato što su nesposobni, već zato što nemaju ambicije ili su jednostavno videli sebe tu gde su sada. „Simpo“ je ogroman sistem i postoji hijerarhija. Kompaniji nije problem organizacija, ni spoljna, ni unutrašnja, niti trgovina ili bilo šta slično. Problem je grana koja je nekurentna, niskoprofitabilna, problem je situacija u državi, Kriza je, nema više one Jugoslavije, nema velikih tržišta, a ostali su ljudi i kapaciteti kakvi su i bili. Mnogo bi drugačije „Simpo“ izgledao da je na nekom drugom mestu, u drugoj državi, bliže Zapadu.
TAJNA TOMIĆEVOG USPEHA: Voleo bih da neko dođe i vidi kako izgleda voditi firmu sa 5.000 ljudi u delu države koje se zove Vranje, u neakumulativnoj delatnosti kakva je drvna industrija. Predsedniku Tomiću to uspeva, jer uvek radi sa kvalitetnim ekipama ljudi, što iz „Simpa“, što iz drugih gradova, ali i iz raznih institucija, poput Šumarskog fakulteta. On je osmišljavao programe, ali je uvek tražio mišljenje stručnjaka. Predsednik Tomić je veoma afirmisana i cenjena ličnost u evropskim krugovima proizvođača nameštaja, a u Srbiji je posle rešavanja situacije u „Simpu“ bio angažovan na spašavanju posrnulih fabrika u Petrovcu na Mlavi, Požegi, Boljevcu, Uroševcu, Kokinom Brodu…U svim ovim fabrikama predsednik je projekte oporavka realizovao sa ekipama stručnjaka iz Vranja, a tako osposobljene fabrike su uspešno nastavljale svoje poslovanje i radile dokle god su poštovana pravila struke. Nema tu velike zarade, ali se pruža mogućnost da fabrike opstanu i da radnici primaju plate. Tomić je u tome uspevao gde god da je radio. Na drugoj strani, ko god je posle toga mislio da bi trebalo da krene u neku avanturu, bio je osuđen na propast.
ODLASCI: Radio sam u fabrici dušeka, koflina, sunđera, mehanizama, nameštaja, a sve su to bili poslovi visokog intenziteta, jer sam bio deo ekipe za za rekonstrukciju i obnovu fabrika. Kada je 2002. prodata fabrika kožnih garnitura (danas je to „Lagado“), postavljen sam za generalnog direktora. Napustio sam „Simpo“ uz preporuku predsednika Tomića, jer kupci nisu želeli samo zgrade i opremu, želeli su i menadžera. Iza sebe sam imao desetine garnitura za koje sam na sajmovima dobijao „zlatne ključeve“, pa sam želeo da ta fabrika postane nešto više nego što je bila u okviru „Simpa“. Kada sam 2006. shvatio da ne mogu da nametnem neke moje ideje, da nemam vetar u leđa, otišao sam iz „Lagada“.
KOORDINACINO TELO: Bio sam član ekonomskog tima za razvoj juga Srbije šest meseci. Iz ovog sam kraja i mislim da bi ljudima u Bujanovcu trebalo pomoći, jer je ta opština potpuno devastirana. Ljudi su tada donosili programe sa smešnim ciframa, tražili su 1.000, 2.000 evra da kupe neku kravu, da pokrenu pekaricu, mesaru. Sređivao sam te zahteve i slao za Beograd. Nisu nas udostojili ni da nam pošalju povratnu informaciju, nego su tražili menično pokriće, garancije. Pa da ljudi to imaju, išli bi u banku. Sve to je bila obična farsa, skupljanje političkih poena. Kako ja nisam član te putujuće družine, otišao sam. Nisam hteo da gubim vreme.
KNOW-HOW: Otvorio sam svoje preduzeće i poslednje četiri godine se bavio
konsaltingom i uvozom materija za tapetariju. Bavio sam se pokretanjem proizvodnje u nekoliko firmi, kompletno: od sređivanja prostora, kupovine mašina, izrade programa, prototipova, dokumentacije, cenovnika, do nastupa na sajmovima. Bio sam u „Jeli“ i „Ćimu“ iz Šapca, „Jasenu“ iz Kraljeva… Konsalting ili know how posao sada ne može da vam obezbedi sigurnost. Tužno je to: dok ste u vrtlogu uspeha, svima ste nešto bitni, kontaktiraju vas, traže mišljenje. Od momenta kad ostanete sami, kada u privatnoj režiji počnete da se na isti način bavite poslom koji ste do juče radili za platu, to postaje nepotrebno, jer ljudi kao da ne žele da im prenesete znanje koje imate. Svako se danas razume u problematiku, svako misli da može sam. U svemu, naravno, postoji dogovor, u zavisnosti od toga šta vlasnik želi, ali ja sam u „Lagadu“ ostavio fabriku sa jednom smenom iako je moglo da se uposli još 200 radnika i da se proši program da je za to bilo sluha.
SAMOSTALNA PROIZVODNjA: Nikada nisam imao takve ambicije. Nije da sam umoran od ljudi, ali je privatni biznis toliko iskrivljen kod nas da nema nikakvog smisla. Trud mora da ima neku cenu, radnici moraju da bude adekvatno plaćeni. Ne možete da organizujete proizvodnju i da nekog zbog situacije držite i plaćate 80 ili 100 evra. Dobar majstor mora da ima platu od bar 300 evra. A, proizvod nemate kome da prodate zato što neko negde nudi nešto slično za manje novca, jer možda ne plaća poreze ili doprinose ili kupuje materijal na crno. Svi se pozivaju na nelojalnu konkurenciju, a na prvom mestu moraju da se zaštite autorska prava. Možete da odete na sajam u Pariz, ali kada vam svetski proizvođač nameštaja kaže da ste iskopirali njegov proizvod, onda ćete platiti odštetu retroaktivno. Možda je vaš proizvod promenjen u nekoliko tačaka, ali je dovoljno da se kaže da kod potrošača izaziva sumnju da se radi o plagijatu. Kada platite fantastičnu odštetu, neće vam pasti na pamet ni da idete ulicom, a kamoli da proizvodite nameštaj. Tako je svuda u svetu.
NAŠI PREDUZETNICI: Sve je pitanje motiva. Neko pravi daske, pa kaže – sad ću da pravim regale. Neko pravi krevete, pa proceni da može da pravi kožne garniture iako bi deset puta bilo bolje da počne da radi neki drugi posao. Sve su to deformisana viđenja. To je gluma od godinu, dve, uzme se neki kredit, lepo se živi, kupe se kola, ali nakon toga nastupa surova realnost koja će u narednom periodu da pobriše sve one koji nemaju zdrave osnove. Ogromna je konkurencija, radna snaga je maksimalno racionalizovana, cene su dovedene do apsolutnog minimuma: nekada je kožna garnitura koštala kao nov „jugo“, danas košta ispod 1.000 evra.
KURŠUMLIJA: Ministar Dinkić je zvao predsednika Kompanije da pomogne u pokretanju proizvodnje u „Kopaoniku“, a ovaj je izabrao mene da zajedno sa stručnim timom pripremimo program. Ministar je prihvatio ono što smo mu prezentovali, a predsednik Tomić me je postavio za generalnog direktora „Simpo ŠIK“ DOO, koje je sada praktično jedno od „Simpovih“ novih zavisnih preduzeća. To je deo dogovora Vlade, „Simpa“ i „ŠIK Kopaonik“, gde po ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji „Simpo ŠIK“ DOO ima obavezu da pokrene pogone u Kuršumliji.
ZAŠTO JE PROPAO KOPAONIK: Tamo sam već nekoliko meseci, ali još nemam jasnu sliku o tome. Vlasnik je bio neki Slaviša, inače profesor u Vranju, koji predaje na Višoj školi i uči đake i buduće radnike kako da vode firmu. On je 2000. postavljen za direktora, pa je četiri godine „pripremao“ firmu za privatizaciju, zatvarajući pogon po pogon. Uz blagoslov tadašnje vlade, 2004. je sa konzorcijumom kupio „Kopaonik“ za 270.000 evra, iako je na zalihama imao robu vrednu preko četiri miliona evra. Imao je na desetine pogona: tu su „Pilana“, „Parketara“, „Šperana“, „Masiv“, „Laminati“, fabrike lesonita i Fabrika kuhinja, sve su to bili pogoni kao što postoje i u „Simpu“. Potom je prodao oko 75 odsto kapitala fabrike raznim privatnicima, koji se danas pojavljuju sa nekim sumnjivim potraživanjima. Kada je to završio, počeo je da prodaje sve što je moglo da se poskida iz hala, dok se radnici nisu organizovali i pokrenuli štrajk. Imali su proizvode koji su bili konkurentni, imali su tržište, sirovinsku bazu, kompletno zaokruženu i racionalnu proizvodnju. U međuvremenu su na tržište umesto „Kopaonika“ ušle mnoge firme od kojih je jedna podigla fabriku kod Lapova, u koju je uloženo 300 miliona evra. Pojavilo se i na stotine malih firmi koje u mini-pogonima rade kuhunje, nameštaj…
ŠTA SE RADI: Vlada će dati oko osam miliona evra za osnovna sredstva u „Kopaoniku“. Mi smo za dvadesetak dana, po zimi i snegu, „Pilanu“ pustili u rad. Malo je ko verovao da ćemo uspeti u tome. Sve je bilo poskidano, tako da smo morali da postavimo prozore, vrata, osvetljenje, da okrečimo, da remontujemo mašine. Tu smo zaposlili 70 ljudi. Nakon toga, iako nismo imali obavezu, u dogovoru sa predsednikom Tomićem pustili smo u rad i „Parketaru“ i „Masiv“, koji se logički nadovezuju na „Pilanu“ zbog iskorišćenja sirovina, i zaposlili još 45 ljudi. Sve je urađeno vrlo reprezentativno, spolja i iznutra, a ministar Dinkić je tokom posete bio prezadovoljan. Pored ova tri pogona, u naredna dva-tri meseca, renoviraćemo i „Šperanu“ i uposliti 120 radnika. A, kada „Lesonit“ pustimo na jesen, u „Kopaoniku“ će raditi ukupno 450 ljudi.
NIŠTA NE OBEĆAVAM: Svuda sam dolazio sa respektom i sumnjom, sa zdravim strahom, jer mislim da je to zrelo rasuđivanje. Nemam tu slobodu da kažem da je firma propala, da 12.00 ljudi ne radi, a da ja imam viziju kako da ih vratim, kao što neki govore u vezi „Jumka“! To je degutantno i neozbiljno. Nikada nisam davao prazna obećanja. Pristupam svakom poslu najiskrenije, kao da se radi o mojoj kući i porodici. Iskren sam, pre svega sa ljudima sa kojima sarađujem: dok se dogovaramo možemo svi da pričamo i predlažemo, ali kad završimo priču, kad se utvrdi redosled koraka i podvuče crta, ne dozvoljavam oscilacije i neizvršenje zadatih obaveza. Tada nema više odstupanja, mora da se uradi to što je dogovoreno, makoliko bilo teško i problematično. Morate, međutim, biti dosledni. Ako ljudima kažete da će primiti platu, dužni ste da im to obezbedite, jer oni i ne traže ništa drugo. Vi imate sva ostala prava, možete da ih forsirate, da razvijate firmu, a radnik će uvek biti tu da vas podrži ako je obezbeđen kako bi trebalo.
ŠTA RAZARA VRANjE I JUG SRBIJE
Vranje nije iskoristilo postojeće kadrove koji bi pomagali preduzetnike. Svi su prepušteni sebi, jer ne postoji lokalni klub, kako god ga nazvali, koji će da daje smernice, preporuke, informacije. Većina privatnika se bavi kopiranjem, nelojalnom konkurencijom, jedni drugima uzimaju radnike, sve to zajedno vuče u propast. Nema perspektive ako nemate kreativan nastup, ako nemate prepoznatljivu liniju proizvoda, ako niste inovativni po pitanju materijala i modela. Razvoj ne može svako da finansira, a ako nemate na nivou grada takvu priču, onda svi gledaju koga mogu da prevare i uzmu mu posao. Jedni druge uništavaju i tu nema perspektive. Nema razloga da se nagađa: ne bi trebalo duplirati kapacitete. Uzmite samo „Hebu“ i „Bivodu“, ista stvar na nekoliko metara udaljenosti. To je ono što je iscrplo zdravu energiju. Država mora za svaki grad da odvoji tim stručnjaka koji će praviti procene u korelaciji sa Vladom, koji će reći, na primer, da je za Bujanovac najbolje da razvija stočarstvo, mlekare, fabrike sireva… Mora da postoji sistemski dogovor, a ne lutanje i srljanje.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.