Kartecepikartebušiakondukternije

– Ajde, novinare, ti popi, ovako pred fajront, ja nešto ne mogu, nisam kad`r… Duša oće, ama mrša neće! Znam ja, znam, ne gotivite me vi, tzv nezavisna štampa, još dok sam bio u vlast, pa ste objavili da sam zaposlio čak i kućnog ljubimca, mačora Velička. A uopšte nije tako, on je bio samo član upravnog odbora u kučeški i mačeški azil u Ristovac, i kad dođoše vaši, smeniše ga, i Veličko ostade i bez taj bedni prihod. I dok su si političari imali za viski, a i sad si imaju, moj Veličko više nema ni za viskas, i mora da jede ono što mu ja udrobim, što ostane posle moju čeljad, one alamunje. Pa uilan, sve mačke iz sokak zbiraju se u moju avliju, po cel noć mauuu mauuu, februar, što ćeš, zaljubljene u Velička, a on udara im čežnju, samo lega pred plazma ekran, igra s mene kladionicu, i trepka kao koza na grmljavinu. Idi be, reko, evo ti neka para, izvedi žensku u bioskop, pa iza muzej, na peting, zna si se red, ne čmaji više tu s mene, staroga slušaj, al po staroga ne idi. Ma jok! Veličko kao da je božemeprosti uškopen otkako izgubismo vlast.
-I pre neko veče, gledamo moj mačor Veličko i ja političke emisije na onu plazmu, mora da budemo u toku, gledamo kad će se vrate naši, a to će bude kad mu na Koštunicu osedi kosa, ili kad SPC kanonski zabrani farbe za skalp, znači kad mrtav prdne, na jedan kanal, tzv nezavisni, jedna voditeljka i tri-četiri kao gosta, na drugi pa, državni, kod onoga bandzova što prodaje limuzine preko SMS, pa poharaše boga, druga pa voditeljka, i opet kao neki tri-četiri gosta, a svi iz iste stranke, i ovamo i onamo, samo se rasporedili, i sve jedno isto si lomote. I sve neke zvučne funkcije – ministar, državni sekretar, predsednik, ma neka je i predsednik mesne zajednice, važno da je predsednik, eve što s`m, buljimo Veličko i ja u onu plazmu, oni jedni s retki zubi, drugi kao da je cel noć jeo semke i pio komenjak, pa usne ovolike tulundže, kao na Severinu, treći s namačkanu kosu, gmiždi. Veličko ovoliki oči; ja pa mislim, on gleda političari, interesuje se, politički se edukuje, kad, ja kako menjam kanali, on se drukčije ponaša. Kad obrnem onu tzv nezavisnu stanicu, Veličko se nakostreši, izvrti kandže, i rebrački me gleda, reko oči će mi iskopa, a kad obrnem onu što vam daje pravo da znate sve, ali samo oni što oće da znate, samo prede, mrr mrr.
-Dokle ja ne ukapiram – Veličko ič ne obraća pažnju na političari i sadržaj emisije, nego šmeka voditeljke! Ono izistinski, kad gledaš jednu, dođe ti da zajebeš i ženu i deca, i da ideš ono da ženiš, a onu drugu kad gledaš, to samo da se bodeš s viljušku u dupe, pa da ti se digne. Viš kako je pametan moj Veličko!
-Nego, batali to, drugo ti zapriča, pitaš me bolan li sam, pa neću da pijem, još pa pred fajront. Ne be, nego juče se vratim od službeni put, nekakav seminar u Suboticu. Ubava ona štrafta, austrougarska, jebi ga, nije kao kod nas čaršija, Husein paša, Sulejman beg, i D.T. Ali, šetamo mi po grad, i sve oni mađaremberi legaju po jendeci, prolazi komunalna služba, i s vile ih rinu u traktor, voze negde na treznenje. Šta je ovo? Pa, kažu, ovde duva neka tzv ruža vetrova, i ta ruža kad se rascveta, sve živo popizdi i iznadrvi se, i bidne jedno rinište od popizdeni i pijani. A evo upravo, kako kaže stara pesma, jutros mi je ruža procvetala. Nego, to je još i dobra varijanta, nego ovde u Suboticu najveći je procenat samoubistva u Evropu, pa pijani vade iz jendeci, a obešenjaci skidaju od drvoredi. A grad sa mnogo zelenilo!
-Vidim ja nešto ne valja, će zajazim i ja neki jendek, sreća, odvedoše nas na Palić, tamo će bude seminar. Seminar u nekakvu čardu; junapot, može kajsijevača, pa uz jelo vino Grof Krokan, može fiš paprikaš, može som, ili kečiga? Ma keči ga be, brate, reko posle nekolko kajsijevače, keči ga pa rasturaj! I od sve obiđem. A ti znaš, ja ne jedem, samo kolko mi je dovoljno da preživimo ja i Veličko, preferiram tečno agregatno stanje, a kad pijem ne povraćam. A sad se natepa kao bitoljski božjak, ne mož da odoliš. Pa hektolitar Grofa Krokana, živela buržoazija!
-Budim se sabajle, glava ovolika, pa puna s vazduh. Kolega pa da me opravi, kupio mi ladan jogurt – na, kaže, ovo će te opravi. I ja legnem na brašno, popijem, čis` jaribaš. Breee, kad mi se ono sve zburička, a autobus na sprat, ja pa gore, još pa na prvo sedište, kao pilot-robot. Kad počna da vrije, kad uzvrte, ja trk dole – majstore, stani! Stade čovek u neki mumuruzi, ja bljaaa, onaj jogurt, lakna mi, rodi se. Vratim se na mesto, nema kao do Suvi Dol, otoprv; majstore stani! Bljaa, sad pa kajsijevača. Vidim ja što je, reko, znaš što majstore, ima još slojevi ovde da se izbacuju, nego daj da rešavamo problem, ne mož na svaki pet kilometra da stajemo. Pogleda čovek, kaže, sedi tu na suvozačevo mesto, i samo mi kaži kad ti prizorti. I tako.
-Čučnem ja na ono konduktersko mesto, kartecepikartebušiakondukternije, i samo kad mi pođe pozdrav iz unutrašnjosti, šofer pufff, otvori ona vrata, ja izmuljim glavu kao željka, i zbogom dupe, odo ja na usta; da smo stajali svaki put, putovali bi kao da idemo iz Štokholm.
-Nego, i to nije pobeter; ima i dabeter. U Beograd pauza, a tamo me čeka tašta, nešto da ponesem za Vranje, nekakvu turšiju li, što li, uvali mi nekakve tegle. Ja izađo kao šuntav iz onaj autobus, žena se unedzveri kad me vide – a be, zete, što ti je, izgledaš kao beli anđeo iz Mileševu. Ma ništa reko, mama, samo sam toliko uzbuđen što sam vas ugledao, pa ionako bel, bidna beluštrak!