Danas se naša ulica, a verujem i mnoge druge u Vranju, tiho prazni jer mladi ljudi, posebno školovani, kad jednom odu teško rešavaju da se vrate
Čim dođe nedelja u ulici koja je više ličila na kolski put živnulo bi. Pored bašte Stojadina zidara bio je ulaz za Gradski stadion i mesta pored žice gde se stajalo. „Danas igra naše Dinamo“, čulo se sa svih strana. Na „stajanje“ su dolazili verni navijači iz Donjeg Šapranca, iz delova grada prema Tekiji i svi oni koji nisu imali para da kupe „skupu“ kartu na tribinama. Na sat pre utakmice red bi se protegao do puta i šljiva koje su omeđivale baba Kocaninu njivu. Bilo je starih sa stoličicom tronoškom u rukama, onih koji su za ruke držali decu jer se za njih nisu plaćale karte. Pored ulaza dtajala je baba Stojanka Kompurka sa drvenom korpom punom taze pečenih semenki koje su mamile uzdah kod dece i njihov pogled usmeravale ka očevom džepu ne bi li čuli zveket belih „petodinaraca“. Na ulazu, jedan sa torbom prodavao je karte i sakupljao novac. Drugi je pazio da neko ne prevari i uđe besplatno. A, kad bi se to desilo nastalo bi komešanje, vika, neko bi pobegao, a neko vraćen. Došlo bi do svađe, psovki, tada bi se pojavio dežurni miliciner i vinovnik bi pobegao prema njivi Cajle berberina da pokuša da preskoči zid koji je opasavao stadion. Većina koji smo se naselili Mišarsku ulicu zbog blizine stadiona bili smo njeni ponosni stanovnici – počinje priču o ulicu, Srboljub POPOVIĆ, službenik „Simpa“.
ŠUTO I ROGATO
Iako je donji ulaz na Gradskom stadionu odavno zatvoren, ulica je živa ili kako žitelji kažu „prolazna za autobusi, kamioni, traktori, tenkovi, auta i ljudi“. Ulica je najbolja veza za žitelje naselja Šapranca, Odžinke, Šapranačkog rida i žitelje sela na jugozapadu Vranja, poput Bunuševca, Dubnice, Katuna, Stropskog, Soderca, Vrtogoša sa pijacom u Tekiji, autobuskom i železničkom stanicom i fabrikama Jumkom, Zavarivačem, Alfom i Simpom.
– Nema minut da ne prođe nešto. Došli smo na čisto, a od ulicu što bidna? S levu stranu trotoar nema metar širinu, a s desnu ne postoji. Gde nestadoše trotoari?, svi se pitamo. Koj gi umuva u dve garaže koje istrčaše na ulicu? Ljudi kad prolaze peški samo se odzrćav, od stra` da ih neko ne zgazi. Deca malečki da ne pustiš na ulicu! Sreća u nesreću, pa retko gde da vidiš da iz neku kapiju iskoči malečko dete. Kad beše zemljan kolski put i padne kiša beše muka kako će prođev tenkovi iz Donju kasarnu prema Gložje u Bunuševac gde vežbav. Ima skoro 40 godine kako staviše kocku. Golema radost beše, više nema da gazimo kal. Kocka napravi da prolazi šuto i rogato, a ulica se spaja sa Gilansku i vodi pravo u grobljanski zid. Ako oćeš u Šaprance ili dole prema pijac mora četvoro oči da otvoriš, da staneš jer nema semafor, a da je sve kako treba moralo bi da ga ima. Kol`ko se nesreće sa auta i motori desiše. Ama, krivi smo si mi, ulica je imala pravac, ali pojedini iskočiše sa placevi i stesniše je, kako čir napraviše – navodi Zoran APOSTOLOVIĆ, radnik „Komrada“.
Na potezu gde je današnja ulica, pored Gradskog stadiona, bile su njive u vlasništvu familija Stojadina Veličkovića Dine zidara, Perunikinih, Karakušnih i Nakinih. Prvu kuću sagradio je Aleksandar Cane Kostić, 1955. godine.
– Povukli smo nogu, prvi došli, a onda i Bunuševčani: Bintini, Mladen i Stojadin Kostin, Vlajko iz Tibužde, Sande i Noke iz Jelašnice, Stojan iz Karadnik… Brzo smo se privikli jer u početak naš kraj nije se mnogo razlikovao od sela. Čuvale su se krave, konji, svinje, kokoške. U dvor smo imali svaku voćku, od ora` do šljivu džanariku. Radili smo si imanje u sela, lojza održavali, deca školovali i spremali da rade u fabrike u državno jer rabota je imala, nisu trebale goleme veze kao sad već samo strpljenje. Sadili smo i duvan da bi se kupila neka krupna stvar i unela za praznik, 29. novembar u kuću. Bili smo vredni, radili smo od jutro do mrak i sticali. Para po paru, crep po crep ubave kuće napravismo. Znali smo da je kućni prag najgolem sevap. Ali, jedno je bilo i ostalo. Mučili smo se kako crv u drvo – kaže Jelka KOSTIĆ, domaćica.
NULA NULU NIŠTI
Ulicu je pratila velika sloga, druženje i ispomaganje. Dok su uveče, po dolasku sa njiva, škripali čekrci na bunarima i kofa sa vodom zvonko udarala u kamenove čula su se dovikivanja: „Ajde na kafu komšike, neje nautlika čista je, povedi domaćina oladila se rakija u bunar, eve trčim da naberem u bašču patlidžani jabukari, krastavice mesečarke, lukčiki, da zamezimo dušu da oblažimo“.
– Čim se čuje negde mešalica u komšiluk svi trčiv. Bila su nekad sirotinjska složna vremena. Ručaš u komšiluk, večeraš, nema dan da se ne ode na kafu i čašku razgovor. Imao je ko da posavetuje, ali i ko da sluša. Danas, poštujemo se svi, ali dođoše čudna vremena kad nula nulu ništi. I tu nema pomoć. Dobar dan, dobro veče i svako sam u svoja četiri zida ispred televizor – priča Jelka.
Građenje kuće obeležilo je živote dve generacije žitelja u ulici. Jedni su pravili drugi prepravljali, dograđivali, obnavljali.
– Ima lepih novih kuća u ulici i onih starijih koje se održavaju, ljudi su vredni i danas kao što su nekada bili. Ono što se da primetiti to su migracije koje su dovele do nastanka ulice, a bojim se da će nekada dovesti i do njenog pražnjenja da ne kažem nestajanja. Ulicu su naselili ljudi iz okolnih sela koja nisu bila u nedođiji. Imali su imanja, stoke, ali blizina grada i mogućnost rada u fabrikama doprinela je da sela prazne. Danas se naša ulica, a verujem i mnoge druge u Vranju tiho prazne jer mladi ljudi, posebno školovani, kad jednom odu teško rešavaju da se vrate. Migracije su prema Beogradu. Evo, veliku kuću sam napravio, otac i ja smo ceo život ulagali da bi stvorili adekvatan prostor za življenje generacijama koje dolaze. Imam dva sina koji su u Beogradu i nemaju nameru da se vrate. Tako je i kod drugih komšija. Nekad su sela bila na gubitku, danas tavore bez neke perspektive, a Vranje čeka ista sudbina – kaže Mirko STEFANOVIĆ, bankar.
TRIFUN BINTA
Beše omalen, sitan, ali čvrst, žilka kako vikašev njegovi Bunuševčani. Nikad ne beše gologlav, uvek šajkača nakrivljena u desnu stranu, te kaput koporan i čakšire od šajak, pa na bridž. Stao bi pred kapiju, krivih raširenih nogu da bi održavao ravnotežu kada bi popio čašicu više. Svakog ko bi prošao ulicom pozdravljao je, veselim, mekim glasom: „Pomoz Bog, na ćef li ste?“, a potom i odgovarao: „Ako neste, odma` da ste. Jedno si drugo tera, kitka poza uvo, sekiracija u dud“.
Ljudi su ga voleli, poštovali. Došao je u grad iz obližnjeg Bunuševca, 1957. godine.
– Bacali smo ž`rebe sa brata mi Vane, tri puta i uvek se na mene padaše da dođem u grad, u kuću koja beše samo ozidana. Golema familija u selo, malka sobe, teskoba i moralo je da se bega. Kad dođo seljak be i toj ostana. Ništa se u početak neje promenilo, samo muka pogolema. S malečki deca se useli u suturen na daske, drugo ništa neje imalo. Dođoše komšije Cane Kostinac i žena mu Jelka nosiv čerge, pokrivke da ne legamo na gole daske jerbo odozdol zemlja snagu jedeše. Dotera volovi, drveni kola, pa trk u polja i raboti, trk u duvan, a kad se nađe vreme u rabadžiluk. I noću ako treba jer kuća zjaješe, na sve strane rupke, kukaj, kukaj, i pa ne zakukano – pričao je Trifun svom sinu Zoranu.
Imao je voćnjake, vinograde, behu rodne godine, podrumi puni, bačve još više.
– Prodavali smo vino, rakiju, ali mrvka, poviše si popijemo sas ljudi, na praznici, slavu i preko nedelju, gotovo svaki d`n. Eh, k`d gu pinemo, pa padne pesma i od silinu osuši znoj na prtenu košulju, l`kne ni, skinemo kodža trovar od grbinu. Davaja sam, deca, sećate se, otfrknaste neli. A neki prođe ja napunim kapu sas najzrele slive. „Nosite na deca, neka probav“, vikam, a oni zahvaljujev. Od srce sam davaja, po 30 kila otkinem od kup, al dogodine rodi još poviše“ – pričao je ćerkama Verki i Živki.
Trifuna Binutu pamte mnogi stariji Vranjanci i oni mlađi, posebno iz Gornjeg Asanbaira kojima je terao materijal za pravljenje kuća i vodu u buradima iz Šapranačke reke.
– Daj be kolko imaš, znam kako je k`d se pravi kuća – govorio je.
ŽITELjI ULICE
Trifun i Dobrinka Apostolović, Verka, Živka i Zoran; Zoran i Slavica, Aleksandar, Marija; Mladen i Persa Kostić, Mile; Ratko i Stojanka Jovanović, Slađana i Biljana; Slađana i Goran, Bojan, Miloš; Aleksandar Cane i Jelena Kostić, Verica i Miša; Miša i Slavica, Aleksandar, Milica; Stojadin i Ratka Kostić, Ljiljana, Gordana, Katica; Aleksandar i Dušanka, Predrag; Predrag i Ljiljana, Aleksandra; vlaentina; Stojan i Olga Stevanović, Srboljub i Mirko; Mirko i Ana, Nikola i Marko; Žarko i Smilja Ristić, Sonja i Goran; Sonja i Aleksandra; Goran i Snežana, Jovana i Emilija; Mita učitelj i Rada Jovanović, Dragana i Marija; Dragi i Branka Mitrović; Zorana i Milena Nena; Vlajko i Vida Stojilković, Aleksandar i Gordana; Aleksandar i Slavica, Nenad i Predrag; Stanojko i Draga Popović, Snežana, Zvonimir i Srboljub; Srboljub i Verica, Ana, Aleksandar; Slobodan i Verica Stošić, Dušan, Milena, Milena i Jovana; Vitko i Mladenka, Radica; Radica i Lule, Sanja sa porodicom; Djore i Donka Dodić, Stamenko; Stamenko i Persa, Tanja, Marina; Velja i Natka sa porodicom; dr Goran i Gordana, Teodora i Ignjat; Mile ložač i Olga, Vesna sa porodicom…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.