-Ooo, novinare, ajde, ajde, pijenje da vikaš, jes da je pred fajront, ali ovde jede ti se reč, će da ovaj naš brat konobar. Kako zašto da vikaš? Nemoj ti da se praviš blesav, ne li Antić njeknja celu novinarsku bratiju u haremluk učlani u SPS? Ti misliš mi ne znamo, a, nismo obavešteni kao vi novinari? Ne be, prike, znamo i mi sve, al nećemo da kažemo. Dobro, nećete ni vi, kako beše onaj vaš slogan – novine koje znaju! Znaju, al neće da kažu!
-I vi se trtite kako sve smete da napišete, nemate uplu ni od koga, ni od aritona i žuljka, a ja kad dođo da objavim moj problem, lepo pitam – smete li vi ovo da objavite, vi se uvrediste; uuu, mislim se, crnke, crni ti oči. Mi li be ne smemo?! Kad reko temu, vi svi se unerediste u gaće, zajebaste me kao smrdljivo sirenje. Eto kolko smete!
-Što, ne sećaš se koja je tema tako zaguljena bila, pa niste smeli da je objavite? Evo, će te podsetim – ne li, komšija mi napravio kokošarnik baš ispod prozor od moju plemnju, i to na dedovinu mi, u selo u koje više od pedeset godine žive dva i po čoveka, svi se spuštiše na kaldrmu kad poče južno privredno čudo, a čudo kad pukna kao praska, ni pred pušku ne mož da ih vratiš kod krave i ovce, u štalu i na njivu; teško sad kopač da vrtiš, brate, a bio si brigadir u Jumko ili referent za štikle u Koštanu… i tako ti moj komšija, erbap, zloupotrebi propadanje srpskog sela, vidi nema živa mačka okolo, i sazida bespravno podignuti objekat, kokošarnik, baš ispod prozor od dedinu mi plemnju. I vi me pitate što mi to smeta, kad tamo pola vek više niko ne živi, i plemnja polovin se srušila? Ne be, princip je u pitanje, i ja ima da ga teram komšiju na sud do boga! A vi, ribe kisele novinarske, ne smejaste to da objavite, znam ja zašto – zato što mu je sestričan šef mesne kancelarije, a deveričan raznosač pošte u inspekciju! Jak čovek, uticajan, i vi nemate jajca da ga opletete, a na dedu mi što se koske vrte u grob kao ventilator što mu pet`l kukuriče ispod plemnju, to nema veze, a?!
-Još pa brat od mušku tetku mu policajac, onaj što vikaše – majke mu ga, otkako kupi na ženu mi mobilni telefon, sve si je doma; alo, ženo de si? Doma sam. Što ti je visoka tehnologija! I ja jutros na trafiku da kupim ozbiljnu štampu, Kurir, Skandal, Pravdu, a ne kao vas linguri, što napadate duhovna lica kao pedofili, a istaknuti kulturni radnici kao koprofazi, kad, pred mene onaj brat od komšiju mi, policajac.
-Stanem ja u red, oćeš-nećeš slušaš što se radi; baška što ja pa oću, uvo ovoliko. I ide razgovor bogougodni između mušteriju i onoga momka što tu radi.
-Imate li dopune za mobilnog operatera tog i tog?
-Pa imamo, piše lepo na izlog.
-Dobro, vidim da piše, ali proveravam podaci. Daklem, posle provere podataka, da uplatim na sina mi dopunu za mobilni, pesto dinara, piši broj: nulašees… nulašees… ček be, dva li beše ili tri… a možda i četri… na vr` mi jezik… Kako beše, kako beše… ma, što pa ja da se mučim, sve sam šuntav, ček da ga pozovem, on će si mi kaže.
-Pa kako će ga zoveš?
-Evo ti tehnološki nepismen dilea! Pa kako će ga zovem, nego na mobilni telefon!
-Čekaj be, kako će ga zoveš, kad ne znaš broj?
-Pa dal` je moguće da si tolko glup? Baš zato ga i zovem, što ne znam broj, pa on će mi ga kaže be, tečo!
-Ja ti, novinare, zbrišem sa mesta zločina, teše da se umočam od smešku, i sednem u prvu kafanu, naručim rakiju, da se povrnem iz šok. Kad, eto ti ga još jedan državni službenik, poreznik. Otud-odovud, povrte se kao gluvo kuče, vide da nema ko da mu vika pijenje, loša karma danas, pa kvekna kod mene. A ti novinare znaš da ja ne plaćam nikakvi računi, da krijem identitet, niko, pa ni moji najbližnji, ne znaju mi pravo ime i prezime, godinu rođenja i adresu, lični opis, sve ja to menjam povremeno, da mi niko ne uđe u trag. Ti znaš, nisam ja nikakav krimos, pošten sam i bogougodan čovek, ali na lopovsku državu neću da plaćam dažbine. Što mi je pa ona na mene dala? Što kaže patak Dača, nije u pitanju princip, nego pare! I sa svi mogući izvršitelji deset godine vodim specijalni rat, sad više nije tu u pitanje kolko sam dužan, nego je pitanje časti koji prvi izvršitelj će me nađe, da mi naplati dug. Redovi pred moju kuću, za struju, za vodu, za đubre, za porez, postavljaju mi zasede, dolaze u različito vreme, čekaju me po okolni sokaci, kačuju se po dudovi, al džabe, ne znaju kako tačno izgledam. A ja preko kapidžici, bašče, kroz podzemni kanali, uvek izbegnem zasedu. I oni da zalude. Dolazili su oni i u sred noć, ali ja pogasim svetla i radio, zaključam i izvadim ključ iz bravu, gledam ga izvršitelja kako dzika kroz džam kao magare iz lesku, ako vidi ključ iznutra će zna da sam tu; ooćeeš!
-I tako ti sedna onaj poreždžija, uilan, ubledeo, i odma poče da mi se žali – kaže, vek mi prođe mavajeći onoga, da mu naplatim porez, sve me je stra da ge pre mene ne ufate đubrari ili vodovod, ali ne mogu da mu nadvijem. Pa reko, kako izgleda? Ne znam, kaže, da znam, prebajao bi mu ja. I to me jede, će odem komaj u penziju, a porez neće mu naplatim, to će mi je jedina mrlja u karijeru, će ga se dokopaju one hijene iz javna preduzeća, oni da mu naplate dugovanja. Ne li ga ti znaš, iz nepouzdanih podataka čujem da živi negde u tvoju malu? Ne znam, reko, takav nema kod nas, mi smo jedan fin i pošten svet.
-I ižali mi se, ižali čovek, na mene samoga, razrova se tu kao mindža, na mene mi dožale, mora da mu platim rakiju, otroši se…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.