Ponovo radi kafana

Eko Taxi Vranje

Ponovo radi kafana

Pre devet godina Eparhija vranjska raskinula je ugovor o zakupu sa Ranđelom Veljkovićem. Međutim, u manastirskom konaku danas se ponovo obavljaju hotelijerski i ugostiteljski poslovi



Konak manastira Sv. Prohor Pčinjski, objekat koji je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture Republike Srbije i uživa status spomenika kulture od izuzetnog značaja, pretvoren je ponovo u ugostiteljski objekat. Eparhija vranjske je objekat izdala Sunčici MILjKOVIĆ, odnosno njenom preduzeću „Konaci“ doo Bujanovac. Ovde možda ništa ne bi bilo neobično da Eparhija svojevremeno nije iz Konaka oterala
da tokom devedesetih godina između Eparhije vranjske i Bujanovačke banje „Vrelo“ nije vođen sudski spor upravo oko ovog konaka, a najjači argument Eparhije bio je da se „Vrelo“, kao zakupac, ne pridržava stavki iz ugovora, odnosno da se tu u vreme posta i molitve jede, pije, igra i peva. Sud je presudio u korist Eparhije, konak joj je vraćen, ali se danas tu ponovo obavljaju restoraterski i hotelijerski poslovi. Pa, u čemu je onda razlika?

PAHOMIJE NE RAZUME

Prema rečima Vladana MILUTINOVIĆA, sekretara Eparhije vranjske, suština ugovora sa Miljkovićevom o zakupu „je upravo u poštovanju manastirskog reda i poretka i razvojnom programu celog kraja“. On negira da je razlog raskida ugovora sa „Vrelom“ sukob lične prirode između Veljkovića i vladike Pahomija.
– Uopšte nije bilo sporno to što je u konaku bio restoran, nego što sam objekat nije korišćen u skladu sa ugovorom koji je predviđao da se „ne može remetiti manastirski red i poredak“. Nažalost, rađeno je suprotno pa je i došlo do pomenutog sudskog spora – precizan je Milutinović.
Međutim, Ranđel Veljković, direktor „Vrela“ u vreme kad je ta firma gazdovala Konakom i svakako značajna politička figura ovog kraja iz toga doba, kaže da je obnova Konaka njegovo životno delo. On tvrdi da je Eparhija, iz razloga znanih samo vladici Pahomiju, raskinula ugovor o zakupu sa njim, iako je zvanično objašnjenje glasilo da nije poštovan manastirski red:
– Uspeo sam da zainteresujem državni vrh za ideju kako bismo zaustavili iseljavanja Srba sa ovog područja. Kako sam bio i u jako dobrim odnosima sa Savom Andrićem, tadašnjim episkopom Eparhije vranjske, dobio sam prohodnost i kod tadašnjeg patrijarha Germana. Tako sam, u vreme kada je to bilo gotovo nemoguće, uspeo da pomirim komuniste i crkvu, a u korist naroda. Izvršilac poslova u konaku bilo je preduzeće „Vrelo“, gde sam bio direktor, koje je obezbedilo tadašnjih 27 milijardi dinara (u to vreme oko dva miliona maraka). Radovi su trajali od aprila 1987. do oktobra 1988. i za to vreme obnovljena je crkva, mitropolija, konaci, vodenica, izgrađena mini elektrana koja je manastir snadbevala strujom, telefonske linije za ceo kraj, napravljen put do manastira – kaže Ranđel VELjKOVIĆ.
Veljković dodaje da je ugovor o uslovima izgradnje i potom korišćenja Konaka potpisan između „Vrela“ i Eparhije vranjske, te da je upravnica konaka bila mati Jelena. On tvrdi da je u potpunosti poštovao manastirski poredak i da je sve bilo u redu do 1992. godine, kada na čelo Eparhije dolazi episkop Pahomije.
– Pahomije nije mogao da podnese reči dotadašnjeg episkopa Andrića da sam ja, posle Diogena, koji je manastir podigao, i Milutina, koji ga je obnovio, treći njegov ktitor – zaključuje Veljković.
Međutim, Eparhija vranjska, ne sporeći da je Veljkovićeva ideja u početku bila dobra, nešto drugačije gleda na nastavak priče. Negirajući činjenicu da je „Vrelo“ ikada bilo vlasnik konaka u manastiru Sv. Prohor Pčinjski, sekretar Eparhije Vladan Milutinović kaže:
– Zbog dotrajalosti i lošeg stanja starog, tzv. vranjkog konaka, a radi njegove obnove, Srpska pravoslavna crkva ušla je u ugovorni odnos kao zakupodavac sa Opštinom Bujanovac 1988. godine. U periodu od 1986.-1988. godine obnovljen je ovaj konak. Koristili su ga opština Bujanovac, odnosno Bujanovačka banja po ugovoru koji je tada u ime Eparhije vranjske potpisao blaženopočivši Episkop Sava (Andrić). Međutim, od samog početka korišćenja konaka nastali su problemi na relaciji Eparhija vranjska i uprava manastira Sv. Prohor Pčinjski sa jedne strane i Bujanovačke banje sa druge strane, o čemu svedoče primedbe upokojenog igumana manastira Sv. Prohor Pčinjski, arhimandrita Pimena (Milića) i već pomenutog episkopa Save. Nažalost, dobra ideja i dobro urađena obnova konaka (druga nagrada na tada jugoslovenskom konkursu lista Borbe), nije doživela svoju punoću jer je Bujanovačka banja konak koristila suprotno odredbama ugovora – kaže Milutinović.
On dodaje da je Episkop vranjski Pahomije, po svom dolasku u Eparhiju vranjsku 1992. godine, pokušao u više navrata da prevaziđe probleme u odnosima sa Bujanovačkom banjom, ali da to nije bilo moguće, pa je Eparhija obavestila o problemima Sveti arhijerejski sinod SPC i pokrenula sudski spor u cilju zaštite svojih imovinskih prava.
– Sudski spor je okončan 12. januara 2001. godine i tada je stari, tzv. vranjki konak vraćen u državinu (posed) Eparhije vranjske, odnosno Manastira Sv. Prohor Pčinjski. Dakle, nikada niko nije imao niti može imati pravo svojine na bilo kojoj nepokretnosti Srpske pravoslavne crkve, osim njenih organa i tela, pa je to slučaj i u manastiru Sv. Prohor Pčinjski. Bujanovačka banja Vrelo bila je samo zakupac jednog – vranjskog konaka u periodu od 1988. do 2001. godine i ništa više – jasan je MILUTINOVIĆ.
Zanimljivo je da je Veljković 1989. formirao preduzeće „Prohorovo“ sa željom da nastavi izgradnju objekata u manastirskom kompleksu, ali su ga u tome osujetili, kako kaže, „moćnici“. U to vreme menja se politička situacija, na vlast u Bujanovcu dolazi JUL umesto Veqkovićevih socijalista, a sestrinstvo 1997, iz svojih razloga, napušta manastir.
– Pahomije je došao iz sasvim drugačije sredine i on tada nije mogao da shvati složenost situacije u i oko manastira. Valjda je smatrao da to treba da bude jedino bogomolja, a ne ono što je on oduvek bio – veliki domaćin, mesto za verske i druge potrebe ovdašnjeg naroda – zaključuje Veljković.

KULTURNO – EDUKATIVNI CENTAR

I taman kada se mislilo da tu više neće biti ugostiteljskih objekta, pročulo se da konak ponovo počinje da radi, ali sa novim zakupcem – Sunčicom Miljković. Ona tvrdi da poštuje Veljkovićevu viziju, ali da će ona poslovati na sasvim drugačijim principima od njega:
– Od Veljkovićevog odlaska iz ovog zdanja do našeg dolaska proteklo je devet godina. Veljkovića sam upoznala prošle godine upravo u Konaku gde ponekad navrati. Respektujem njegovu viziju i nesumnjivo ogroman trud koji je uložio ne samo on, već i čitavo tadašnje rukovodstvo „Vrela“, ali me, da budem iskrena, vrlo zbunjuje to svojatanje, zidanje, da ga tako nazovem, „kulta faraona“. Konaku sam namenila ulogu kulturno-edukativnog centra koji ima sve kapacitete za održavanje seminara, privrednih manifestacija i skupova, događaja iz kulture, raznih vidova edukativne i nastave u prirodi, a sve u funkciji reprezentovanja našeg kraja, potencijala koje region nudi i mogućnosti za investiranje u našu privredu – pojasnila je MILjKOVIĆEVA u čemu se razlikuje način njenog poslovanja od onoga kada je konakom gazdovalo „Vrelo“.
Objašnjavajaću nam suštinu ugovora između nje i Eparhije, Miljkovićeva ističe da je on potpisan posle dugih pregovora sredinom prošle godine i odmah po dobijanju potrebnih dozvola, a pod nadzorom republičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture pristupilo se detaljnoj obnovi Konaka. Dodajući da ugovor o zakupu konaka nije nikakva tajna i da je dostupan na uvid u svakom trenutku, ona dodaje i da je to samo početak investicijskog ciklusa koji će trajati nekoliko narednih godina.


MINISTARSTVO VERA
Stav Ministarstva vera Republike Srbije po pitanju preimenovanja funkcije sakralnih objekata u svrhe ugostiteljstva, sasvim je jasan i ne razlikuje se bitno od tumačenja koja smo dobili iz Eparhije.
– Nadležna tela Eparhije vranjske imaju pravo da raspolažu svojom imovinom kako hoće u duhu kanona SPC i nemaju nikakvu obavezu da od nas traže bilo kakvu dozvolu za to. Mi nismo imali uvid u ugovor koji su potpisali sa gospođom Miljković, ali znajući šta se sada dešava u Konaku, smatramo da je zadržana osnovna, duhovna matrica i da se ovo može svrstati pod verski turizam. Kako je Ministarstvu vera u interesu da se on što više razvija, potez „otvaranja“ konaka za najširu javnost ima našu punu podršku – kaže Dragan Novaković, pomoćnik ministra vera.

ŠTA JE MANASTIRSKI RED
– Manastirski red i poredak podrazumeva poštovanje molitvenog pravila u manastiru i ponašanje gostiju, ali i zaposlenih u konaku, koje ne remeti bogosluženje u crkvi. Sve manifestacije i svečanosti koje se održavaju u konaku moraju biti primerene prostoru, a to znači da se ne može koristiti glasno ozvučenje i muzika koja bi se čula u ostalim delovima manastira. Što se pak tiče načina ishrane, on treba da bude primeren manastiru, odnosno da u vreme posta bude zastupljena posna hrana sa posebnostima pčinjskog kraja. Jednostavno rečeno gosti koji dođu u konak treba da osete da se nalaze na posebnom mestu i u posebnom ambijentu i da se, primereno tome i ponašaju, a da zaposleni u konaku budu njihovi dobri domaćini. Ukoliko zakupac ne bude poštovao ove odredbe o manastirskom redu i poretku, biće mu ukazano na propuste i ukoliko ih ne otkloni, to može dovesti i do raskida ugovora o zakupu – kaže Vladan Milutinović.

VLADAN MILUTINOVIĆ
PROJEKAT OD MEDjUNARODNOG ZNAČAJA

– Eparhija vranjska je 12. maja 2009. godine zaključila ugovor o zakupu starog tzv. vranjskog konaka sa preduzećem „Konaci“ doo. Bujanovac na 15 godina. Razlozi zbog kojih je ugovor, koji su odobrila nadležna tela Eparhije vranjske, bili su pre svega u pristupu napred navedenog preduzeća u razvojnom pogledu kako samog manastira, tako i celokupnog pčinjskog kraja. Radi vaših čitalaca obaveštavamo vas da su u pitanju vrlo ozbiljni projekti nacionalnog, ali i međunarodnog značaja, u saradnji sa institucijama EU, a radi povezivanja sa Makedonijom i Bugarskom, koji treba da obezbede da manastir Sv. Prohor Pčinjski bude centar ovog dela jugoistočne Evrope – navodi Milutinović.



  • Ostavi komentar