Dobar komšija od brata je miliji

Eko Taxi Vranje

Dobar komšija od brata je miliji

Nije bitno koj će napravi đuvečku, koj će omesi leb; iznese se na sokak, prostre ćilimče i svi macamo



Ulica Prvog maja, sa blagim nagibom, spaja ulice Bore Stankovića i Nemanjine, a ujedno i stara vranjska naselja Tabane i Panađurište. Sa leve strane kuće su načičkane pored potoka u koji se sliva kanalizacija iz gornjih delova naselja i donosi otužan smrad kojeg malo jači vetar pojačava, posebno leti.
– U gornjem delu potoka, koji je na visini, gde su nove kuće, pukla je neodgovarajuća cev i kanalizacija se sliva u potok. A, pamtimo kako je nekada bio čist, svuda vrbaci, poj ptica, prava idila u sred varoši – počinje priču o svojoj ulici Dragan STOJANOVIĆ Gera, privatnik.
Sa desne strane bile su prizemljuše, niske kuće od kerpiča pokrivene ćeramidama. Oko kuće bašte, dudovi, pokoja voćka, razno cveće. Nije ih bilo mnogo, tek posle Drugog rata prodajom kuće i okućnice baba Sete Borovke došli su novi žitelji koji su se odmah uklopili u društveni život ulice i postali prepoznatljivi kao i starosedeoci.

VREDNI I SITI

Nekad su pored kuća bile putanje koje su se širile da bi se prolazilo. Na inicijativu Vlade Seredara ulica je prosečena i kaldarmisana. Kasnije, znatno proširena i asfaltirana.
Ulicu su sačinjavale srpske i romske familije. Od srpskih, one starije: Garajeci, Dugurci, Kolarci i Pargini, kao i one pridošle: Poštarci, Dojčinovići i Džoganci. Od romskih: Veskovi. Musini, Kalejini i Zekini.
– Bili smo siromašni, ali siti. Ljudi su vredni, po majstorluku poznati u gradu. Kovači, limari, kolari, rabadžije, trgovci, šoferi mogli su uvek da zarade toliko da im deca budu uvek sita. Sadio se i duvan, ulicom od letvi na kojima je bio nanizan nije moglo da se prođe – priča Jovan DjORDjEVIĆ, šofer u penziji.
Žitelje krasi sloga, druženje i poštovanje. Retko da neko s nekim ne komunicira.
– Ono što je karakteristično za našu ulicu je da nikad nije bilo podvajanja između Srba i Roma. Svi smo jedna velika familija. Nikad, ama baš nikad nije pala neka ružna reč koja bi pomutila sto i više godina zajedničko življenje. Bilo da je svadba, krštenka, ispraćaj u vojsku, svi se kane i svi dolaze da uveličaju slavlje. Nije bitno koj će napravi đuvečku, koj će omesi leb, iznese se na sokak, prostre ćilimče i svi macamo, a deca puste muziku, pa noga u dupe. Veseli smo bili, kad padne noć i mesec ogreje kako sunce sedimo do duboko u noć, a šale, smeške dzvni na sve strane – priča Jelica Stojanović.
– Naše komšije Romi leti iznesu napolje šporet, a njihove žene kad omese i ispeku vruć somun miriše cel sokak. Sin Zoran, malečak beše, trči, gleda u komšijsku rernu. Otidnem i uzmem jedan somun za njega, „nema poslatak, mamo“, vika. Nikad me komšika nije odbila, nismo ni mi njih, tu smo da se ispomažemo. Zato, nije čudo što su stari govorili: „Dobar komšija od brata je po mil“ – kaže Vera Bošković.
– Poštovanje i ispomaganje je zasnovano mnogo godina ranije i prenosi se s kolena na koleno. Živeći jedni pored drugih puno smo zajedničkih osobina stekli koje su karakteristične za većinu žitelja u Panađurištu: rad, vrednoću, poštenje, nesebičnost – kaže Božidar ISMANOVIĆ, penzioner Simpa.
– Mi smo kumovi Kalejinima ili Osmanovićima. S ponosom to ističemo jer je to čestita familija, nama posebno draga – tvrdi Jovan Djorđević.
– Ćerka Valentina nam je udata za Nemca. Bilo šta da zatreba nekome u komšiluku, ona je tu, donese iz Nemačke – navodi Ćanija Ismanović.
Kada se spomene ranije sokak, a sada ulica Prvog maja, odmah bi se pomislilo na njene žitelje Koleta, Savu i Peru Dugura, Djoku avijatičara, Živka Kolara, baba Setu Borovku, Cane šustera i Dragu Parginu, Peru Suvodolče…

ŽIVKO KOLAR

Nikola Kole Dugur bio je kovač i bravar. Pre rata igrao je fudbal. Prvo za ulični tim, Slogu iz Panađurišta, a potom, na nagovor braće Povijenaca, za Građanski. Upamćen je kao leva polutka sa izuzetno jakim šutem. Jednom prilikom, pričaju njegovi savremenici, pucao je penal golmanu zvanom Sande Kuj. Od siline udarca uneo je golmana u mrežu. Savu, osim čuka, kovanja i dobrog vina drugo nije interesovalo, kako je govorio „svetsku politiku nema nameru da vodi“. Pera Dugur jedini nije bio kovač, već klonfer. «a, taj džambas, džigerku će mi izede» – govorio je Kole o Peri. Zanat je izučio kod majstora Nikolu Banjče, koji je radnju držao na prostoru današnje «Delta» banke. Pera je držao radnju u Beogradskoj ulici.
Živka Djorđevića Kolara upamtilo je celo Vranje.
– Otac je prvo radio u zadružnoj kolarskoj radnji, ali njegova želja od detinjstva bila je da ima dobre konje i da postane rabadžija. Rabadžije su ranije bili isto što i današnji autoprevoznici. Otac je terao robu od Železničke stanice do brojnih trgovinskih i drugih radnji u varoši. Svi su imali ogromno poverenje u njega. Znao je šta je dostavnica, otpremnica, pričalo se „kod Živka jedan ekser ne može da fali“ – priča njegov sin Veroljub DjORDjEVIĆ Vecko jorgandžija.
Baba Seta Borovka muku je mučila da održi domaćinstvo. „Čovek k`d s pamet pogreši posle mu glava puca“, takoj i sas moji. Taman nešto napraviv za kuću, doprinesev, k`d kako nešto da gi porazi sve otidne niz vetar. Za našu semku lek nema“, govorila je komšijama baba Seta.
Njen sin Miloš posedovao je nemerenu snagu, lancem bi vezao banderu, pa zubima vukući lanac pokretao je na radost brojnih prisutnih Vranjanaca. Znao je da se popne na zgradu kasarne, da hoda ivicom oluka i lupa doboš. Njegovog sina Peru Ljigana upamtile su sve vranjske kafane. „Kao zadoricu, svaka pijanka terala ga je na tepanje, a nikad nije bio trezan“, kažu komšije.
Pera Suvodolče doselio se u Vranje pred Drugi rat i kupio kuće i imanje u Panađurištu.
– Otac Lazar, nekadašnji bolničar u ATD-u, kuću je napravio u Nemanjinoj ulici gde nam sada žive deca. Ja sam, ono što je deda kupio u sadašnjoj Prvomajskoj ulici, sredio po svom meraku, sagradio kuću i lokal. Teško da bismo našli bolje mesto za život. Bez obzira da li smo Srbi ili Romi, ljudi smo – ističe Vojislav STOŠIĆ, penzioner PTT.
– Komšija Gera je inicijator okupljanja svih u ulici na Badnji dan. Svake godine iz jedne kuće je gazda slavlja. Pred kućom iznosi sto, kotao u kome se greje rakija i meze. Pozove se muzika i slavlje uz Badnjak traje do večere. Ako je u toku godine bilo neke svađe između nas, a to je retko, tada na inicijativu svih žitelja padne mirba – dopunjuje ga supruga Verka.


ŠKEMBIĆI VRUĆIIII
Nikola Stojanović zvani Kole Bojović, naočit mahandžija, uglađenih brčića sa šeširom i odelom upamćen je kod starijih žitelja varoši kao boem, meraklija na piće i žene. Pre Drugog rata držao je kafanu „Bojović“, odmah do Civrićevog dućana usred varoši.
– Pustahija, čuruk čovek, samo na svoju guzicu da ugodi. Umuva mi se u kuću, doduše tela sam ga, dođe iz Gornju čaršiju, od Vrbarci je bio. Za kuću nije bio, zalak leba znao je da nam broji, a on protera po meane, od Leskovac do Bujanovac, ko ti zna koliko kuće i njive. Tatko ti Djoka morao je da počne od nulu. Samo na njega da neste, i kum ti Pera Dugur kad ti dade ime Nikola, ja vikna: „Ne može, kume. Tvoja se ne poriča, al ovaj put mora, neću unuče da uročim sa ime koje mi je grutke u čašku pravilo i eve do danas još stojiv pečat udarav – seća se Dragan Gera priča svoje baba Julke.
Kafana „Bojović“ je bila poznata po prvoklasnom domaćem vinu i rakiji, ali i po ukusnoj domaćoj hrani.
– Ujutru bi izašao čirak ispred kafane i čuo bi se njegov prodoran, piskav glas: „Škembići vrućiiii“. Kad nastane navalica, oficiri, trgovci, činovnici, majstori… Posebno su oficiri, koji su bili sa strane, voleli pasulj. Baba je u kazan stavljala suve dimljene kosti i crvene ljute paprike, koje su jelu davale poseban šmek. „Kako ih namamimo ne znam ni sad, samo znam da nikoj nije pojeo manje od dva tanjira i popio manje od pola litar domaće belo sa sodom“, sećala se baba Julka.
Kole Bojović, sve što bi zaradio stavljao je u džep, a kad bi nakupio dovoljno naručio bi fijaker i krenuo u život.
– Obilazio je kafane u vranjskom i leskovačkom kraju, čašćavao svirače, darivao pevačice, konobarice… Zašto, b`e Kole, deca imaš“?, vikam mu, a on: „Ćut“! Znaš li ti što je toj što miriše na zrelo grojze, što te zaslepljuje tamno žuta boja, pa ne znaš urme li su toj ili oči. Sve se krši do zemlju, savija, puca u paramparčad i samo jedna je misal – kako se stvori tolika ubavinja“. Ne znaješ, Julke, mirišeš na brašno, luk, na zapršku, more. Al, kude god da idem dom se vrćam zbog deca, pa i tebe“, govorio je, a verujte mi deca nesam mogla da ga slušam, ali morala sam. Kad ga neje bilo u radnju sabirala sam pare, sakrijem i dom u saduče. Napuni ga, ali sve propade kad dođe nova vlast. Nesam bila ulava, samo za jednu iljadraku mogja je bik da se kupi, koliko put pomislim da se kupi zlato i sakrije za deca i njinu budućnost, al nesam smela. Kad bi Kole saznaja, ma kakvo zlato, utepaja bi me na mesto zatoj što sam krila pare od njega. Grdna muka bila je da se zaradi, ali od čoveka raspikuću i gol život je čist imetak – jadala se, uveče pred spavanje, baba Jelka unuku Draganu.


ŽITELjI ULICE: Garejci – Nikola i Jelka Stojanović; Djoka i Jelica, Dragan i Ljiljana, Jelena i Aleksandar; Dugurci – Nikola i Vaska Bošković, Sava, Nada, Kole, Pera, Lenče; Kole i Dušanka; Miroslav, Dobri i Svetlana; Pera i Vera; Zoran i Sunčica, Petar, Julija i Marko; Parginci – Cane i Draga Milenković; Dragan Guza i Mira; Dušan Sirko i Sunčica; Baba Seta Borovka, sin Miloš, unuk Pera Ljigan; Kolarci – Živojin Djorđević i Ljubica; Veroljub i Jovan; Veroljub i Mata; Živojin i Ljubica; Jovan i Zlata; Nenad i Miroslava; Slavoljub Mladenović Cake berberin i Verica; Blagoja i Nebojša; Nebojša i Bojana, Nanaja i Aleksandar; Musini – Musa i Stana Jašarević; Božidar i Ćanija; Dejan, Marjan i Tatjana; Dejan i Olivera, Marija, Martin i Martina; Marijan i Manuela, Bisera, Vanesa i Valentina; Suvodolčiki – Petar i Danica Ilić; Lazar i Savka Stošić; Vojislav i Verka, Lazar i Danileja; Lazar i Irena, Andrija; Poštarci, Dojčinovići, Veskovi, Kalejini, Zekini.



  • Ostavi komentar