Ega se naonodiš na život

-De si be, novinare, svinjo nijedna?
-Joo joo, ne se udaraj be, nisam teo da te uvredim, ja pa mislim vi novinari ste neke mastiljare, kilavi i metiljavi, s pero tepate, preko novine, a ti odma po til! `Ebati budalu, ja da se našalim, kad ono, što vika dimče na trajče, nema šalka s gol karot na gol gazot… Aj sedi, ovako pred fajront, oprosti mi što si me tepao, popi nešto. Dete! Šta, ne dajete piće na nasilni gosti, što da pročitam na zid? Novinare, imaš li đozluci, ne vidim što piše onamo. „Čast svakome, veresija nikome“. Ne be, konobare, ne tražim ti na veresiju, će si platim, i bakšiš će ti dam… Što, ne to, ono do njega? Kurafte čorovinja, mora da se dignem da pogledam… „Lom-lje-nje i lu-pa-nje po sto-lo-vima ni-je doz-vo-lje-no“. To li piše? Pa novinar i nije udarao po astal, nego mene po tikvu, daj ti da popijemo, će ima i bakšiš. E, šukar…
-A stvarno nisam teo da te uvredim, novinare, nego reko da te odobrovoljim malko, vidim te ideš od teren, iz nekakvo Zagužanje ili Dupeljevo, skočanjen i ljut kao hijena. Pa dobro be, tebe li te nađoše, tako mešinatoga, da mlatiš muda od samar po neke zapizdine, i kad te vido kako ulazaš u kafanu, to mi tekna – prvo ide stomak, pa novinar. Aaa, mantil ti takav, širi te u struk, inače si šlang? Doobroo, kad je tako… nego, kad te vido, seti se koja je razlika između debeloga i bogatoga čoveka, i debeloga a siroma. Ne znaš? Hm, mislio sam da vi novinari sve znajete… Nema veze; daklem, debeloga i bogatoga zovu ga „medo“, a debeloga i siromaha kako? „Svinjo“! Pa reko da se našalim, al s vas mediji nema šala, odma demantujete, po čuturu.
-Nego, i ja si imam muku, neće veruješ s koga, s dedu mi. Ima osamdeset dve godine, i ajde, normalno je u te godine čovek da se ukoči, al` on se ukočio na pogrešno mesto. S jednu nogu u grob, s drugu na koru od bananu, a dignala mu se patka, i umesto da posti i da se pričesti, sad našo da blaži, u te godine, kad normalan čovek se sprema na onaj svet!
-I zove me brat mi iz selo, kaže, odma dolazi, deda oće da se ženi, našo švalerku, udovicu, onu selsku vizitarku, a ona i deset godine mlađa od njega. I oće sve da joj prepiše, ti i ja, božem naslednici, ima da nasledimo muda na vrcu!
-Pa dobro, reko, buraz, ti si tamo s dedu, ti rešavaj njegovi seksualni problemi, ja li sad iz grad da zapnem, što da mu radim na dedu, da ga škopim li? Pa, kaže burazer, na mene mi nezgodno, ipak ja tu živim, porodica, žena, deca, da se mavam po selo s dedu i udovicu, ti si i tako neženjen, doodi, inače, ode dedovina u troviju, evo celo selo tera seir s nas. Njeknja deda otišo kod udovicu, pa izuo opanci pred kuću, da joj ne pravi vašar, nemoj da se zamuči džerima, da mete po njega, neće ima takat za jaribaš. A selska manguparija dođe, pa mu zavrže opanci jedan za drugi, i frlji uvis na električne žice; ono se umota i visi. Deda dolazi bos u nijedno vreme, budi me, tera me da mu skidam opanci od dalekovod. I ja budala, u sred noć, s jednu motku skidam opanci na švalera, pa kad me drmna struja, i mene me izbaci iz opanci! Nego, odma dolazi, situacija je kritična!
-I tako, novinare, brat mi me upaniči, trk ja gore u planinu, da sprečim dedu da se dalje plodatisja i množatisja, aki kedri livanskiji, će ostanem bez nasledstvo na koje računam, pa zdravlje bože i ja da se ženim, još malko pa će dođe vreme, evo četeres i neka mi je godina. Sedi deda, suče brci kao starina Novače, pred njega čokanjče ljuta, rasčetvrtena kromitka, i kutiče kurtoni, sprema se u akciju. Dobro be, reko, dedo, pa šta ovo radiš, dokle će brukaš familiju, ega se naonodiš na život, s udrvenoga đoku da ne legneš u grob! Mhm, mota deda duvan, pa evo, sinko, ti si poumejatan, evo ti me posavetuj, što da pravim u moje godine, a da nije jaribaš; sve si je za vreme. Ja se zbuni, pa, reko, dedo, što da ti kažem? Nemoj više da se izuvaš pred švalerkinu kuću!
-Posle to, i ja malko razmislim, kad može deda, zašto pa ja da ne mogu? Evo skoro mi je pedeseta, možda je malko rano, ali već da se razmišlja od ženidbu, potomstvo, pa unuci… I zovem izvesne osobe, zakažem na tri u različite kafane, na pola sata razliku. U jednu kafanu poručim kafu, i ostavim kapu; sa`ću ja da se vratim. U drugu poručim rakiju, na astal ostavim rukavice; odma dolazim; u treću poručim salatu, ostavim novinu, za minut se vrćam. I kao ulav idem od objekat do objekat, nema je ni osoba A, ni B, ni C! I vidim ja da od osobe ni crn čindo nema, zberem garderobu i literaturu po kafane, u poslednju sednem i počnem da patim. Zašto me osobe ne žele?
-Eto ti ga odnegde onaj kako mu imeše, štukar li beše, tako nekako, s jednoga Šip… ovaj, Albanca, tu iz okolinu, malko nacirisani. Što je, kako je, ispričam mu ja, onako ranjiv, moje muke. Kad ti ripna onaj štukar – evo, kaže, tu je moj poslovni prijatelj, on će te opravi u bračne vode! O more, kaže onaj, odma će ti nađemo nuse, besa imaš. Neću be ja nuse, što ti je to nuse, oću ženu. Pa to je be, pljeska me štukar po til, po njihovo žena, nuse! Aaa, tako li je? Pa dobro, nemam ja etničke predrasude, što nudite? To nuse, kaže onaj, ako ga ženiš, car će si. Ima da ti ugodi, more mislji čita. Još pre nego što si zamisljio želja, nuse ti ga ispuni, pašazot!
-I bogami, počna ja da se mislim za nuse. Vidi navodadžija de se lomim, pa navaljuje – i na more ne moraš da ga vodiš nuse, od sunce gljava će ga bolji, tamo će si nađeš što ti valja. E, tu me odrekna! Pa kako nuse na more od sunce gljava bolji, a duvan kad sadi i njivu kopa ne ga bolji?!