-Ja, novinare, ne znam što mi fali. Ne da mi fali, nego imam i višak! Ja visoko obrazovan, žena mi visoko obrazovana, oko pedeset godine ukupno smo uložili u obrazovanje i školovanje, da bi došli do pristojnu platu, da iškolujemo deca, da dovršimo kuću koju smo započeli pre dvaes godine, i nikako da stanemo na zelenu granu, od kajsiju.
-Dobro, dobro, sedni, popi nešto, ovako pred fajront, ja te pa odma sasuka sa porodični problemi. Evo, neću više… I tako, kuća nedovršena, jedno dete na studije, drugo već se kani, četvrta godina srednju školu. Što li će upisuje ovo dete, dal će je na budžet, da li pa samofinansirajući po menadžmenti, što ti se na isto naposletku ufati. Pare, pa pare! Aman, ljudi, nisam ja Topčider, kovnica novca, nemam štampariju za pare u podrum, umerite se malko!
-Pa i žena mi – sećaš li se, kaže, što je danas? Ja prs` na čelo, što je be to danas, ali odugovlačim; he he, reko, draga, to je iznenađenje, strpi se još malko. Ona fuca po kuću, a na mene nikako da mi tekne šta je to danas? Vadim iz fijoku neki požuteli dokumenta, matični list na rođeni za ženu što sam vadio za ličnu kartu onomad, jok, nije joj rođendan. Odnegde izvadim i venčani list, pogledam datum, tc, nije ni neka godišnjica braka. Otud odovud, vrtim se po kuću kao zatrovan poganac, natrčim na neko crkveno kalendarče. U onu paniku, uzmem i to da listam, a ja kao ortodoks, pravoslavac, gledam samo stari, julijanski kalendar, u moju se kuću slavi Nova godina trinestog, a ne prvog januara, to tamo Kinezi neka si slave, i papa Benedikt. I tu progleda, pomože bog!
-Odem u podrum, iskopam odnegde makaze za krojenje voćke, lepo to ošmirglam, natopim sa antirost, namačkam s mašinsko ulje, ma kao nove! I trk kod ženu, a makaze držim iza leđa, iznenađenje! Ona me gleda, odma se razvedri, vidim da očekuje minđuše, ili narukvicu, ili prsten… u najgorem slučaju jaribaš, vidi da sam se setio. A i ona krije nešto otpozadi, sad pa i mene ingritira (tako li se kaže), što pa ja će dobijem za praznik?
-Aj ko će prvi? Raspilavismo se, sluze ovolike, holivudsko krljanje, šamaranje krajnici s jezici. Bogami, ovde svašta ima da bude… Šta si mi, dragi, kupio za praznik, pre nego što pređemo na konkretne stvari? I ja tadaaam! Izmotam one makaze iza leđa, pa pred njenu facu – štric štric, srećan ti, draga moja životna saputnice, praznik sveti Trifun, ajde da zakrojimo kajsiče, pa će ti ga turim u… e pa, novinare, ne mora baš sve deciridano (tako li se kaže) da napišeš, verni čitalac neka si pušti malko i mašti na volju!
-Kad ti mi se ona izbeči, ovoliki belci – jebo te, kaže, sveti Trifun, oprosti me bože, idi s te makaze u majčinu pa zakrojuj lojza i kajsije, načukajte se tamo s oni tvoji zakrojivači kao goveda, da rodi, e ga vi mraz i grad i slana i ose i skovranci zatreli i kajsije i slive i grojze! -De sam pogrešio? Samo u kalendar, novinare, sitnica, trinaes dana. Ona tripuje svetog Valentina, dan zaljubljenih, znaš ono u Čikago kad je Al Kapone skapao suparničku bandu, kao ovi naši kung fu monasi, što se istepaše u Gračanicu. I žena mi izmota ono iznenađenje otpozadi, kad ono, srce što se prodava na centar, pa piše – „najboljem mužu na svetu“. Bam s ono srce mene među rogovi, rika i vika: trebala sam da naručim srce s natpis – „najgolemom buljašu u kosmos“! I ufati negde preko vrata, de li je otišla i da li će se vrati, znaju samo sveci, Trifun i Valentin.
-Samo žena što duna preko vrata, eto ti ga sin mi, probudila ga buka u tri i dvaes popodne. Šta je be, kaže, tato ovo, dokle će mobinguješ mamu, ti li si nekakav Turčin? O muko mori, pri ovoliki i pravoslavni i katolički sveci, još samo je falilo i da me poturče! Čekaj, reko, sinko, nemoj ti da mi rešavaš bračni problemi, će se oženiš i ti, sve si je za vreme, pa će te pitam od kakvo se drvo ložice prave. Nego, kaži ti na tatu, kad si već rešio da razgovaraš s mene, što ti misliš za sutra? Pa, zamisli se junior, mislim, tato, da ofarbam biciklu u zeleno.
-Ooo, sveti Trifune i Valentine, s koga ja imam rabotu? Ama, sinko, ne pitam te to, nego evo na prolet će maturiraš, što misliš dalje, će radiš li, će studiraš li, što oćeš da budeš? Će ti kažem, tato, u trenucima iskrenosti, al nemoj da se odrekneš od mene. Ma taman rabota, sinko, od kilo meso sam te očuvao, samo ti kaži na tatu što oćeš da budeš. On ovamo-onamo, dok se nakani da mi kaže – znaš što, tato, ja oću da budem kao ujka! Kao m`zga da me ritna! Šurak mi, znaš ga, jedna preispoljna lenština i arhineradnik, čekaj bre, sinko, majka ti i ja tolike škole završismo i ime i karijere napravismo, a ujka ti nit škole završi, niti pa nešto radi, lega po cel dan sa dva mobilna telefona na uši, i ti se ne ugleda na roditelji, nego nađe uzor u onoga biždeka! Pa to be to, oduševljava se sin mi, vi se rasipaste učejeći i radejeći, pa ništa ne pečaliste, ne mož kuću da izmalterišete, a ujče legajeći s mobilni na uši, potkvasi se kao Bil Gejts!
-Pa da te pitam, novinare, objavljujete li vi u one vaše novinetine oglas – odričem se od sina, i sve dugove koje je na moje ime napravio, prenosim na ujku mu.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.