Muško pijenje i žensko pevanje

Eko Taxi Vranje

Muško pijenje i žensko pevanje

U dvor se peklo jagnje, goč bije, a žene sa noge muljaju grojze. Padne pesma, a kad nekoj pušti glas, one ga prihvate i nadvise



Naša familija bila je posebna po mnogo čemu, ali po jednom prepoznatljiva – iako brojna bila je sita i obučena. Zemlju nismo imali, duvan nismo sadili, čuvale su se ovce, koze i konji. Od Mečkovca do Raške pružali su se brojni vinogradi. Bačve, čije su duge rastavljane da bi se unele u podrum, praznile su se pre prvog maja, a onda se kupovalo u Tulbetu i Šaprancu jer se pilo sa merom i bez nje – počinje priču Kokan SIMONOVIĆ o svojoj familiji Kozlinci.

BAČVE DO PLAFON

Utmeljivač familije bio je Kosta Kozle, boem i meraklija koji je sa Todorom, vrednom domaćicom, izveo na put četvoricu sinova: Voju, Duška, Koleta i Peru.
– Deda se rodio 1871. godine i isterao ceo vek. Kao mlad bio je razuzdan, plahovit, ali pravedan. Jahao je najbolje konje, imao najubavo čeze, odlazio u Krstilovicu gde su mu Arnauti čuvali ovce, obilazio zabele i beležio koja će drva da se poseku. Svoj bes terao je u Gornjoj čaršiji, u kafani „Belo jagnje“. Imao je svoj sto koji je uvek morao da ga čeka, slobodan i čist. Seo bi, izvadio veliki nož i zabio ga u sredinu stola. Sučući brkove stavljao je do znanja da mu društvo nije potrebno. Pio je dugo, uživajući u svakoj čaši rakije. Gazda kafane znao je kada da priđe, pomogne mu da izađe i smesti u čeze. Rukom bi udario konja koji bi laganim kasom pošao naniže prema Topliku i čivluku, mestu u ulici gde je živeo – kaže Dragan SIMONOVIĆ Kozle.
Samo Kosta zna koliko je u svom dugom životu buradi rakije popio i nizova duvana popušio.
Podučavao je svoje unuke, Kokana i Dragana: „Nikad čašku rakiju nesam popija iz bes, od muku, od žalos`, isto takoj ni cigaru nesam popušija. Sve je bilo na tanal`k, od pust merak. Znaja sam k`d da jedem, k`d da pijem, k`d da odmaram. Išja sam nogu pred nogu, al sam svuda na vreme stigja. Sekiraciju odma` prefrlješem preko glavu, ulegnem si sas otvoreni oči u moj svet, a, on, kraj si nema, al da se izgubim ne, kude se odzrnem sve mi do ruke, samo pada u skut, a srce sve sabira, rasne, rakrupnuje se“.
Kozlnnci su znali danima da beru grožđe u vinogradu, a kad sve to pristigne kući nastalo bi slavlje.
– U dvor se peklo jagnje, prase, goč bije, a žene sa noge muljaju grojze. Bačve do plafon, mi deca punimo ih i trčimo da dokačimo parče meso. Padne pesma, a kad nekoj pušti glas, pa ga žene prihvate i nadvise trči se po puške i puca sve dok se ne potroši zadnji metak – seća Kokan.
Kada su stasali, Kostini sinovi nastavili su njegovu boemsku tradiciju. Voleli su da popiju više nego hleba da jedu.
– Radili su koliko treba i koliko se mora. Uživali i sagorevali u životu. Bili su čuveni lovci. Sećam se, kada se otac jednom sa stričevima vratio iz lova jedva smo izborojali lovinu – 108 goluba grivaša i 15 zajca. Tradiciju nastavljamo Kokan i ja – kaže Dragan.
Nadimak Palanze u kuću Mišića donela je Persa kada se udala za naočitog obućara Petra. Pre Drugog rata radio je u obućarskoj zadruzi gde su se izrađivale cokule za vojsku. Uoči rata nije krio svoje oduševljenje komunističkim idejama što će ga 1941. godine, u jesen, koštati glave.
– Ta prva ratna godina zavila je našu kuću u crno. Oca su uhapsili bugarski zlotvori, tri meseca mučili u zatvoru. Kad su ga pustili, držeći se jedva na nogama nekako se dovukao do polja iznad kuće. Boško Apaš, tadašnji poljak, došao je da obavesti majku da mu odnese toplu odeću i obuću. Morao je da se što pre skloni iz varoši, da preko Pljačkovice pređe, kako se tada govorilo, u Srbiju. „Kad se rat svrši, vraćam se, čuvaj decu“, rekao je majci. Nažalost, vratio se sutradan, na motkama su ga mrtvog doneli seljaci iz Balinovca. U blizini seoske crkve sačekali su ga bugarski žandari i sa devet uboda bajonetom ubili – priča o svojoj familiji Momčilo MIŠIĆ Palanza.
Na Persina pleća palo je odgajanje sinova Sretena, Živojina, Momčila i Stevana, kao i ćerki Radmile i Branislave. Najstariji sin, Vasilije kao pitomac radio je u fabrici oružja u Kragujevcu gde ga je rat zatekao. Poslednji put se javio kući iz Kraljeva. Do dana današnjeg familija nije uspela da sazna šta se s njim desilo.
– Majka je bila žrtva na nas deca. Imali smo tri koze, tri sirotinjske krave čije nas je mleko hranilo i štitilo od boleština. Okupacija, nemaština, borba za parče hleba bila je svakodnevna. Brat Žika i setra Brana, iako deca, odlazili su Malu reku, vezivali granje u snop i vukli na leđima do kuće. U kasarni su bili bugarski vojnici, krao sam im šećer i kad bi napunio torbu davao majci koja je nosila i menjala u sela za neprosejano brašno. Desilo se jednom da me uhvatio bugarski vojnik i kad je saznao zašto mi treba šećer napunio mi torbu. Kad nije bilo ničeg za jelo u kući, odlazili smo, u vreme doručka bugarskih vojnika, stajali pored žice kasarne i gledali ih. Kada bi završili sa doručkom udarali smo štapom u praznu kotlajku da bi nas primetili. Pojedini bi prilazili i ono malo čorbe što bi im preostalo sipali. Drugi, pak, smejući se odnosili su ostatak hrane njihovim kerovima. Kad bi doneli kući čorbu da je zajedno sa majkom pojedemo, pogledala bi nas i suznim očima prozborila: „Za siromaha dobar i Bugarin“ – navodi Momčilo.

ZA SIROMAHA DOBAR I BUGARIN

Persa se mnogo mučila da svoju decu nahrani i ostavi u životu.
– Majka nam je bila sve. Kad sam odrastao, shvatio sam reči babe dok je ispijala rakiju za dušu ubijenog oca: „Deca, zapamtite jedno da bi poštovali sve: tatka vi utepaše, od s`g će ste pola siromaščiki. Da ste bez majku ostali bili bi celi siromaščiki“. Majka je posle rat dočekala je da svi dođemo do svoje parče leba i da stvorimo porodice. Većina žitelja ulice bila je siromašna. Ljudi su radili kao magariki – kaže Momčilo.
Dragutin Mladenović iz familije Mociki bio je pre Drugog rata stražar u zgradi vranjske opštine i znao je da sedeći u kafani u Panađurištu sve prisutne savetuje: „Služba je pravo i obaveza, a pravenje deca samo obaveza. Kodža deca u sirotinjsku kuću jedino su bogatstvo“. Imao je devetoro dece, sin Vlade poginuo je na Stracinu kod Kumanova kao partizan, Aleksandar Aca Rus na Dobrim vodama, kada je poginuo Sima Pogačarević, ranjen je i preživeo je pobegavši u suprotnom prvcu od Sobine i bugarskih mitraljeza.
– Otac Sveta, posle rata bio je veran komunista, radio je u više firmi i ustanova, ali da nismo sadili duvan teško da bi stekli i svinjče za godižbinu i nov otoman za u kuću – kaže Zoran MLADENOVIĆ, radnik „Simpa“.
Sa bratom Ivanom sećaju se detinjstva koje je pratila oskudica, ali i prelepih trenutaka druženja, igranja sa komšijskom decom.
– Duvan ga i danas sanjamo, posebno crni katranjivi uši. Još pet`l ne zapoje, a mi smo odlazili u njive, a kad se vratimo i dođe nizanje dolazilo nam je da prsti izbušimo s igle. „Tate, b`e, ne mogu više“, vičem, a on: „Možeš, možeš, taj kup ispred tebe tvoj je del, a kad dođe nedelja, i Grade bombondžija sedne na ulicu ispod lipu s korpu, tate će dade dinare da se počastiš sa petliče, lulče, ako nanižeš i jedan niz vrščiki će lizneš i alvu“, odgovarao je – priča Ivan Mocin.


BENZINSKA PUMPA
Pamti prvu bezinsku pumpu u Vranju koja je bila na prostoru sadašnje fabrike čokolade „Simke“.
– Njiva nam je bila preko puta i mnogo smo voleli da gledamo kad dolaze stranci na motori da sipaju gorivo. Gledamo s brata da nas ne vide roditelji i pretčimo, stanemo onako musavi i katranjivi i ispružimo ruku, a oni nam bace po dve svilene bombone. Eh, koja je radost bila. Toj su bile bombone, a ne kao sad – smeje se Ivan.
Njihova detinjstva obeližila su igranja lopte na širini u Panađurištu i zimska sankanja.
– Cele zime bilo je snega, leda. Radost golema. Sanke i sličuge su nam pravili Mile Celolepče i Para Kafez. Sanke su bile dugačke, od vodovodne cevke, kad se stavi daska mogli smo da stanemo desetina. Pustali smo se od Beli kamen u Balinovcu, pa smo jurili sve do kasarne. Dok smo prolazili ulicom čulo se: „Čuva a aj“.., a devojčiki koji su gledali vriskali bi: „Lili i ij“… – kaže Zoran.
Ulica će biti upamćena i po starim žiteljima, koji su svako na svoj način doprineli da bude trajno urtezana u pamćenju brojnih žitelja Vranja. A to su: Mita Cile, Vučko i Stojan Stojanović Krpačovi, Milutin Gajče, Pavle Džamprda, Kole i Voja Liferanci, Živorad Topdžija, Totka i mnogi drugi.

PROČKE I RUČAK KOD MOCIKI
Mociki su voleli praznike, odlaske sa roditeljima za Prvi maj u Ćošku ili Pržar, na Veliku Gospojinu na sabor u Sobinu.
– Obožavali smo Pročke jer bi se tada zaradilo koje belo dinarče. Nedelju dana smo se spremali, pravili maske, bojili ih. U nedelju ujutru vezivali ih za glavu, izlazili na ulicu i jurili za ženama: „Pr pr tetke, daj neko dinarče“, bili smo uporni. Dobijali smo, dinar-dva, pola dinarče ono belo. Uveče smo s nestrpljenjem čekali lamkanje jajca. Dolazili su tada zetovi na gosti, tražili oproštaj ako je padnala neka loša reč. A, glavno je bilo da se najedev banice i jajca. Lamkanje bi krenulo pre večere. Otac ni oljušteno kuvano jajce vezao za gajtan sijalice koji je visio. Naređali bi se oko stola, a on bi krenuo da pokreće gajtan i jajce je išlo prema naši usta. Taman da ga glinemo, on ga izmakne i udari nas u nos. Uglavnom, uz plač starije dece, jajce bi završilo u usta na najmlađe muško dete. Kod nas ga je uvek Iva izlamkaja jajce – priča Zoran.
Pamte nekada porodične nedeljne ručkove, pa ih i danas praktikuju.
– Kad dođe nedelja vidimo gde majka čerupa kokošku i srce nam zaigra. Znamo biće đuvečka, ukrčkana, pa kad macneš na kraj soft sa mesen leb, a ono božja milina. Dok se pristavlja ručak tatko mi vikne: „Ivo, sinko, trkni do Todorovići, donesi ladno vino u ovaj bokal, a ti Zorane kod Mile Celolepče po kotlajku kiselo mleko“. Otrčim u komšiluk, donesem, a ono se okropilo. Zoran nosi kotlajku s mleko, a odozgor prst kajmak se ufatija. Supa sa kokošju nogu, željudicu i džigerice, đuvečka, sarmice umotane u vinov list, banica i na kraj kolačiki, vanilice ili gurabije – toj je bio ručak. Svaka nedelja bila je praznik – ističe Ivan.
– Današnja deca ništa si ne znajev – zaključuju braća, Zoran i Ivan Mociki.



  • Ostavi komentar