Golman za sva vremena

Ispisnica je već bila kod Jove, čekao nas je sekretar kluba čika Slavko sajdžija i odmah sam, potpisao za Dinamo

Dragutin Rakić, džentlmen među stativama koji je branio neodbranjivo, sa izuzetnim osećajem za igru i postavljenje, inteligencijom da „pročita“ protivničke napadače, zaslužio je mesto jednog od najboljih golmana Dinama u njegovoj 63 godina dugoj istoriji. Hrabar, odmeren i staložen, svojom pojavom plenio je na terenu i van njega. Kao golman, kasnije trener i pedagog, bio je primer kako se časnog obraza korača kroz život. Kad je saznao da je dobio najprestižniju sportsku nagradu Vranja, onu za životno delo u oblasti sporta, iako prijatno iznenađen, najpre je upitao:
– Da li su nagradu dobili moji saigrači Leštarević, Grade Vučković, Gareja Prokić…
Laknulo mu je kada je dobio potvrdu da niko od tih sjajnih fudbalera nije zaobiđen.
DETINjSTVO U BEOGRADU: Rodio sam se u Beogradu, detinjstvo proveo pored Zvezdinog stadiona. Kao dečak sanjao sam da postanem fudbaler, da treniram na Zvezdinom pomoćnom stadionu. Posle probne selekcije primljen sam u mlađe kategorije, ali kao igrač. Bio sam izuzetno brz, ali su treneri uvideli da sam rođen za golmana. Tadašnji stručnjaci nisu mogli da pogreše u proceni.
VRANjSKA BUDUĆNOST: Školske raspuste redovno sam provodio u Vranju kod teče Dušana Milenkovića Napoleona, poznatog profesora vranjske Gimnazije. To će me kasnije dovesti u vranjski FK Budućnost, klub koji je osnovao Monopol. Branio sam, a po potrebi i igrao centrafora, sezonu i po. Bilo je to za mene, mladog golmana, preko potrebno iskustvo koje će mi kasnije pomoći da se nametnem u Dinamu. Uvek se sećam svojih saigrača: Stole Stošić Magariče, Zdravko Stojanović Kilibarda, Vasa Ćufte, Bage Stajić, Mile Vlašče, Čeda Mrštanac, Sveta Jale, Cane Drde, Djurišić, Mrša i mnogi drugi.
VALjEVSKA BUDUĆNOST: Svojim odbranama pažnju srpske fudbalske javnosti skrenuo sam u ekipi Budućnosti iz Valjeva. Radilo se o organizovanom klubu koji je vodio računa o igračima, imali su saradnju sa Zvezdom i svako ko bi se nametnuo pakovao bi kofere put Beograda.
Na jednoj prijateljskoj utakmici sa Zvezdom, kao mlad golman, dobio sam šansu da branim pred prepunim stadionom. Sećam se, tih dana samo se govorilo o Bori Kostiću koji je Lavu Jašinu, legendarnom golmanu Sovjetskog saveza i Dinama iz Moskve, dao gol sa 35 metara. Imao sam „sreću“ da sudija dosudi slobodan udarac za Zvezdu na udaljenosti od nekih 30 metara od gola. Iz publike se čulo: „Nabiće Raku zajedno sa loptom u mrežu“. Krenuo sam, mahinalno, da postavim živi zid, Kostić me nije video i opalio je topovski. Njegova lopta, pored neverovatne jačine, imala je nepredvidivu putanju, putanju zmije, kako se govorilo među golmanima. Imao sam toliko vremena da vidim kako ide pravo u mene, uspeo sam da je poklopim i ukrotim. Odjeknula je erupcija oduševljenja na stadionu, kao da smo postigli gol. Dugo se nakon utakmice po Valjevu prepričavao taj momentat: „Jesi li video kako je Raka odbranio šut Kostiću. Ej, Raka odbranio, a Jašin nije mogao““. To nije ostavilo ravnodušnim trenera Zvezde Mišu Pavića i trenera golmana Žarka Mihajlovića. Stigao je poziv iz kluba za koji sam svim srcem navijao.
CRVENA ZVEZDA: U Zvezdi sam bio na probi sa još sedmoricom golmana. Izabrali su mene i Petra Ćosića. Tada je na golu prvog tima bio legendarni Vladimir Beara, a rezerva Srboljub Krivokuća. Bila je velika čast za svakog anonimnog golmana da trenira s njima. Treninzi su bili profesionalni, naporni, trebalo je mnogo volje, želje, strpljenja da bi se uspelo. Sećam se treninga sa teniskom lopticom. Trener Mihajlović šutira, a mi moramo da procenimo na koju će stranu loptica otići i odbranimo gol.
DINAMO ZAGREB: Da sam treći golman u Zvezdi video sam po visini stipendije koju sam dobijao. Trajno sećanje na jednogodišnji boravak u Zvezdi je moj nastup protiv Dinama iz Zagreba, i sedenje na rezervnoj klupi protiv Čelika iz Zenice i Železničara iz Sarajeva. Desilo se da se povredi Beara pred utakmicu u Zagrebu protiv Dinama. Pošao sam kao rezerva, trebalo je da brani Krivokuća koji je bio rovit od povrede skočnog zgloba. Počela je utakmica, u 12. minutu Krivokuća je obnovio povredu, nije mogao da nastavi utakmicu i trener Pavić me je uveo u igru. Iskusan golman, vidno hramljući, prišao mi je i rekao: „Brani slobodno; kad Slaven Zambata centrira ili šutira obavezno boksuj, ne hvataj loptu“. Tako je i bilo, sreća me je poslužila, branio sam dobro, a utakmicu smo dobili rezultatom 1:0. Gol je postigao Antun Rudinski.
POVRATAK U VALjEVO: Ipak, nije bilo moguće izboriti mesto u Zvezdi, pored takvih golmanskih veličina. Budućnost iz Valjeva se pripremala za ulazak u Drugu ligu i tražili su me od Zvezde na pozajmicu. Otišao sam u Valjevo, jer sam želeo da branim u kontinuitetu. Osvojili smo prvo mesto, ali smo morali da igramo kvalifikacije protiv Dinama iz Pančeva. U Pančevu smo izgubili sa 2:1, u Valjevu pobedili sa 1:0. Dinamo se plasirao u Drugu ligu jer se računao veći broj datih golova na jednoj od utakmica.
JOVA SUNDER: Vratio sam se u Beograd, trebalo je da se javim Zvezdi. Bio sam realan, znao sam da će moja karijera biti nastavljena u nekom drugom klubu. Na vranjski Dinamo nisam ni pomišljao, ali život i sudbina su čudo. Jovan Jovanović, zvani Jova Sunder, tadašnji operativac Dinama, pronašao me je uveče ispred hotela „Moskva“ u Beogradu, rekao da se u Vranju stvara tim koji za par godina treba da uđe u Drugu ligu. Nije me mnogo ubeđivao, seli smo u kola i ujutru u pet sati bili smo u Vranju. Ispisnica je već bila kod Jove, čekao nas je sekretar kluba, čika Slavko Sajdžija, i odmah sam potpisao za Dinamo.
TIM ZA PAMĆENjE: Ranih šestdesetih godina Dinamo je imao tim, po mojoj proceni, najbolji u svojoj istoriji: Rakić, Lazović, Leštarević, Prokić (Gareja), Stojanović, Tomić (Tomaš), Stošić (Kace), Vučković (Grade), Minić (Živče), Jančić (Ćane), Mitić (Čomi). Nastupao je i Dželatović. Toj generaciji put je trasirala prethodna, koju je predvodio Dragutin Stevanović Skakavac sa Bagetom Komenjakom, Tanetom Crevom, Acom Djorkanom i drugima. Tako smo i mi omogućili da posle nas dođu generacije koje nikada, igrama i ponašanjem, neće obrukati Dinamo. Pre svih, Stošić, Gogić, Garašanin, Tomić, Jovanović, pa potom Stoiljković, Ivković, Kostić, Zdravković, Ilić i ostali nastaviće bogatu tradiciju kluba.
BRANKO DžULjBAS: Branko Stevanović Džuljbas, najbolji je trener kojeg je Dinamo imao. Uveo je novine u radu, fizičke pripreme po planu i programu vodećih klubova u zemlji. Bio je strog ali pravičan, disciplinu i rad stavljao je na prvo mesto. Kod njega je igrao ko zasluži, protekcija i urgencija nikad nije bilo. Od ostalih trenera sa pijetetom se sećam Ace Stošića Fisa i Bore Brke.
DRAGAN PENDE: Dragan Stevanović Pende bio je jedan od zaštitnih znakova uprave Dinama. Na njegovu inicijativu odlučio sam da se bavim trenerskim poslom. „Rako, bio si odličan golman, bićeš takav i trener. Ne mogu da se prevarim, imam oko i iskustvo za fudbal“, rekao mi je. Zahvaljujući njemu išao sam na seminare gde su predavanja o trenerskom poslu držali Miljan Miljanić, Stjepan Bobek, Zoran Čolaković. Mnogo sam naučio, posebno od Miljanića, čiji sam program sprovodio sam u klubovima u kojima sam radio.
TRENERSKA KARIJERA: Počeo sam kao trener omladinaca u Dinamu, nakon godinu dana prezueo prvi tim kao šef stručnog štaba sa Kacetom Stošićem i Leštarevićem. Trenirao sam i BSK iz Bujanovca, odlično tamo sarađivao sa Miletom Popovićem, predsednikom kluba. Vraćao se u Dinamo, odlazio u Moravu iz Vladičinog Hana, vodio vranjske klubove Koštanu i MIV. Klubove sam ili uvodio u viši rang ili spasavao od ispadanja. Trenersku karijeru sam završio u Jumku, klubu koji se isticao po izvanrednoj organizaciji zahvaljujući Slavku Djorđeviću i Vladi Lakičeviću.
BEARA I OSTALI: Vladimir Beara je najbolji golman koji se pojavio na ovim prostorima. Posle njega kapu skidam Milutinu Šoškiću. Od vranjskih golmana spomenuo bih Babunovića, Bogeta Nikolića i Ćuftu Anđelkovića.
LEŠKO: Ratomir Leštarević je, po mom mišljenju, najbolji fudbaler Dinama svih vremena. Ono što je Branko Stanković bio u Zvezdi, to je Leštarević bio u Dinamu – fudbaler i gospodin.
DINAMO: Dinamo ne gledam jer sam lošeg zdravstvenog stanja, ali pažljivo pratim rezultate i dešavanja u klubu. Smatram da Dinamo zbog svoje bogate fudbalske istorije i tradicije zaslužuje da igra u sadašnjoj Prvoj ligi. Naravno i zbog navijača, ljubitelja fudbala kojih je u Vranju na tribinama uvek u velikom broju.

UTAKMICE KOJE SE PAMTE
DINAMO – BOR: Mnogo je utakmica obeležilo moju karijeru. Jedna od njih je pobeda u Boru sa 1:0, gol je dao Grade Vučković. Padala je kiša i igralo se po blatu. Leteo sam sa jedne stative na drugu, bio sam nesavladiv. Posle utakmice nisam se video od blata.
RADNIČKI PIROT – DINAMO: U Pirotu je krajnji rezultat bio 4:4. U poslednjoj minuti Anđelković, igrač domaćih, koji je kasnije prešao u Zvezdu, topovski je šutirao, svi su videli loptu u mreži, refleksno sam se bacio i loptu, koja je išla ispod prečke, skrenuo prstima u korner. Kuorizitet svega je bio po završetku utakmice, kada je domaća publika podigla na ruke mene i domaćeg golmana i ispratila nas ovacijama.