Kao uročen vol

-Što ćeš, novinare, neko stari kao zlato, a neko kao čarapa. Mi u koju smo kategoriju, ako će se barabarimo? Nego čučni, ovako pred fajront, jes da sam ušljiskan kao uročen vol, al nema veze, to ti je tako – bolje mrtav pijan, nego mrtav trezan. Pijanoga i bog čuva, od pijanoga i lud bega, ja pijan će se otreznim, a ti nedodrgav nema nikad da se opametiš… Sve to pijandure izmislile poslovice, mora da se branimo, ili da uđemo u partnerstvo za mir. Ne ne, nemoj pogrešno da me shvatiš, ja sam srpski patriota, mislim na partnerstvo za mir sa žene, a ne sa Natu, sad pa čitam u novine, dali joj i prezime, nešto mesarsko beše, kao da je od Šutili ili od Žabini.
-E, podseti se, ja čirak kod mesari Vane Šutila i Vladu Miš`ka, prvo, zna se red; meteš radnju, cepiš drva, trčiš po duvan, ama, isto rob. I kradeš zanat. Posle neko vreme, puštiše me s meso da rabotim. Ja umejatan, izmasatim nož i sat`r, počnem da tranžiram kao Džek Trbosek. Ali, s krtinu i tako i tako, s artiju na merenje sam brgo naučio da radim, ali meljano me izede; kako fatim da radim s meljano meso, svi me tepav. Zašto be?
-Šutil me tepa, kaže, dete, uzmi lonče od kilo, napuni s vodu, turi do tebe, pa kad meljaš meso, a ti pred mušteriju kao nakvasiš ruku u ono lonče, ona gospođa sve misli da si higijeničar, a ti u ono meljano meso umesiš vodu, i da te ne vidim ako dnevno ne izabiš barem tri lončiki, to ti je tri kila voda za tri kila meso, pa ti računaj kolko je to pare. Primenim ja formulu, malko meljam, malko brknem u ono lonče, pa zamesim, i stvarno, ide si vodica u ono meso, lonče po lonče. Kad, gleda me Miš`k, pa po til – bangauuu! Dobro, sad zašto me tepate, jel turam na vagu po dva lista od „Politiku“, to je barem sto grama na kilo, jel brkam u lonče kad mesim meljano? Brkaš, kaže Miš`k, al kako brkaš? Pa opet jednu zaušnicu, pauuu! Kad brkaš, ne brkaj s otvorenu šaku, nego savi prsti ovako, kao dupku za pajčiki, poviše vodu da zafatiš, barem još jedno lonče će izabiš, a to ti je kilo meso!
-Što zapričasmo? Kačim te i tebe ulavoga na čindo, ne sećaš se… Aaa, da be, partnerstvo za mir sa žene! Kad odemo na svadbu, ili krštenje, ili ispraćaj u vojsku, rođendan, slavu, preživljenje, ja si naručim votku i čašu vodu, dva deci, tiki da otkuka, pa neće se banjam. I tako višekratno, ne pamtim ništa posle čorbicu. Žena kaže, živoga me obruka, onomad na krštenku si močao u žardinjeru, u sred kafanu! Raspitam se jutre okolo, pošto sam imao prekid filma, ma jok be, kažu ljudi, nisi uopšte močao u žardinjeru, samo si puštio u pantalone, žena ti te jedva izvede šljik šljikosanoga. Što da pravim? Žena mi preti s razvod, ako je još jemput tako obrukam na javni skup, i na mene mi tekne.
-Njeknja mi na slavu kod kumašina, a sad su ti slave kao svadbe, ne da skromno i skrušeno ispoštuješ sveca, kućnog zaštitnika, nego zakupiš kafanu sa stopedeset mesta, dovedeš muziku s ozvučenje kao za Rolingstonsi, donose se pokloni, kafa, viski, bombonjere, svetac da ima što da izede i da popije, da se ne ispušti siroma. Ako je bio zavetovan na post i molitvu, na skromnost i skrušenost za života, daj da mu mi vernici, srbende, barem na onaj svet priuštimo lepotu poroka, žensku mladež u minjaci na astali, onaj svetac od ikonu gleda, pa čini ti se samo trepka kao koza na grmljavinu.
-I ja, u tu zemlju edensku, niti smem da gledam, niti da popijem, onako, štomogajeći. A ja za čašku, žena mi pod astal po cvoliku, bam sa štiklu. Ooo, muko mori moja… Nego, vidim konobar drugar mi, iz mojih najboljih dana, olimpijskih disciplina, bildovanje, dizanje tegova od nula pet i dva deci. Pa odem kao do toalet, a sasučem ga dotičnoga konobara, de si be ti, živ li si, iscelivasmo se kao najrođeniji. Eee, nema više gosti kao vi što beste, a nema vala ni konobari, kao legende što su bili, kao ti. Dobro, što ti treba? Na ti, reko, po dobrim starim poslovnim običajima, iljadu dinara, ali ovako će mi donosiš – u vodenu čašu dva deci votku, a u rakisku nula pet vodu; boja ista, ustavri bezboja, a votka ne kandi. Ne be, ne, taman rabota, kao uzvrte se on, zar posle tolke godine… a smota ga soma samo ovako u džep, rutina, jebi ga.
-I tako me pa žena izvede uriniranoga iz kafanu, uz pomoć prijatelja, i tako ti se ja rešim da zajebem pijenje, bar na određeno vreme, jedan dan. A kako da ga ispunim? Žena mi savetuje – čitaj! Eto, žena bilo kolko pamet da nema, ima taman tolko kolko na muža mu fali. I odem ja u biblioteku, tražim literaturu, nešto ovako kao za mene. Zagledaše me one bibliotekarke, kažu – za vas je gospodine, „Slika Dorijana Greja“.
-I više ni u kulturne institucije čovek da nema poverenje – naplatiše mi učlanjenje, dadoše mi „Sliku Dorijana Greja“, a u knjigu ni jedna jedina slika!