Znala je to i baba mi Mileva. „A, piclove, nijedan“, vikala je po njega. A on, uvek doteran, šešir na glavu, naruči fijaker, pa pravac Banja. Njegova braća su ga korila: „Mirko, bre, ne brukaj ni kuću? Oženjen si, deca imaš, a ripaš na tuđe žene, će te utepa nekoj“
– Nane, na što miriše zeljanče? Na jajce, deca, jedno se zateklo, danas je crveno slovo i red je slatko da ručate. Na koga je malka, ima vruć leb u rernu, i u špajz crven mast, sol i gruvana paprika – seća se Dušan ILIĆ CELOLEPČE siromaštva koje je obeležilo detinjstvo brojnih žitelja današnje ulice Kraljevića Marka.
Nadimak Celolepče dobili su po pretku Milanu, meralkliji „na taze hleb“.
– Pradeda Milan terao je drva iz planinu sa devet konja. Ujutru bi svratio u Kačamakovu furnju u Gornju čaršiju, i od vrata uzviknuo: „Daj onaj moj leb“? Vadili su hleb koji se još pušio od vreline ispod stola i davali mu. Uzeo bi ga, stavio na stomak, izmerio i prozborio: „Taj je“! Bio je golem čovek, rmpalija, visok i širok. Njegov hleb bio je u dužinu kao današnja tri. Pojeo bi ga odmah u slast ispred furnje, napio bi se hladne vode na česmi Djerenki i pravac šuma gde ga je čekalo branje, spremanje i tovarenje drva – kaže Dušan.
Deca su u ulici brzo odrastala, rano su počinjala da rade i privređuju, ali i rano se odavala porocima, pre svega alkoholu i cigaretama.
D`N I KOMAT
– Tatko mi, Ilija Jovanović zvani Vučko, kovač je bio, mangal raspali, pa udri. Od kako znam ovce smo čuvali, najviše 125, ispod 50 nikad. „Samo ovce možev da ne izraniv, zdravo, crvsto jedenje bolest da istera kroz kućni odžak. Koj ne raboti, samo lopov može da bidne, a da se toj ne desi ima da ga jede ost`n (ovčarski štap) po grbinu“, govorio mi je svakog jutra. „Dobro, bre, tate, cel vek li će smo siromasi, k`d će zaradimo, da otfrknemo“?, pitam ga dok jedem crn leb. „I siromah može da otfrkne, da ima, a njegovo imanje su deca što će gi pravi bez red. Crn leb jede, al` kad raboti i stica njegovi deca će dočekav i belu pogaču. Apaši, lopovi, napuniv bisazi sa zlato, al` ono kako zasija takoj zaslepi i ete gu gotova nesreća“, savetovao me je – priča Nikodije JOVANOVIĆ Kode Vučkovac, penzioner i drvar.
Svakog dana odlazi sa dva konja da naseče drva u svojoj šumi u Krstilovici i proda mušterijama, dva tovara.
– Od penzije se ne živi, brat mi Čeda Osim, nekada poznati fudbaler Dinama, pa šef u državnu štampariju, ostade na ulicu. Još nije za penziju, preturi 60 godine i umesto da uživa pod staros` on ide u drva. Kod mene je rabota navika. Tatko umre kad sam imao 12 godine i sva rabota pade na moju grbinu. Radio sam i u Trikotažu, pa u Jumko, jedva sabra 12 godine fabrički staž. Radio bih i više, ali nije moglo da se izdrži. U noć ustajem, rabota u trlu pored ove, na rabotu u firmu, kad se vratim čekav me ovce, noć me uhvati. A, kad dođe grojziber, pa trk u lojze sa magare i krble, pa branje drva… eh, ako se je neko naradio ja sam, ali dok mrdam da legam i istrzam se po kreveti, toj neće bidne! – kaže Nikodije.
Ulica Kraljevića Marka je prava, kao na puškomet pruža se od Toplika do kasarne Knjaza Miloša.
– Nekada beše kaldarma, sa strane ograđena živom ogradom, neko je to davno posadio, nicalo je, a žitelji su je sami krojili. Zaklanjala je duge, oniske kućice pokrivene ćeramidom. U ovom kraju živeli su siromašniji Turci, njihove kućice naši preci su kupovali po oslobođenju, 1878. godine. „Stojane, kol`ko pare će daš za kuću?, pitao ga je Turčin. „Južar sam, što zaradim izedemo i popijemo. D`n i komat, toj je komšijo kod nas“. „Dobro, dobro, nešto daj, da je alal“, kaže mu Turčin. „Džabe ne bi ni uzeja, prokletiju na šiju neću da kačim, imam jednu tubu klašnje (truba platna za pantalone čakšire), toj je sve. „Može, pruži ruku“, eto to nam je pričao deda, a mi pamtimo i prenosimo na decu i unuke jer kuća koja je tada kupljena, pa malo prepravljena još stoji u drvorištu – priča Božidar STANKOVIĆ Boce Frenče, penzioner.
LOPTA I VRTENjE PARE
Kaldarmisana ulica dobila je posle Drugog rata kocku i nikad gora nije bila, kažu žitelji. Skoro su dobili asfalt i rešili se, za sada, rupa i vode posle kiša koja je znala da uđe u dvorišta.
– Od uvek je ulica bila prometna. Ranije, vrilo je od stoku i ljudi, ovde je bio put koji je vodio iz Poljanicu, pa do Železničku stanicu, a izlazio je i na carski drum prema Banju. E, pamtim, dete sam bio, toliko ljudi i stoka prođe, a najčista nam je ulica bila u čitav kraj. U subotu, kao po naredbu, svi bi izašli na ulicu i čistili svoj deo ispred kuće i avlije. Sve do sredinu ulice. Čukav sa motičiki, sa nožčiki su vadili svaku travku među kamenja. Sve što se pomete, ostavi se na stranu, a u nedelju ujutru dođev komunalci, sa konjski kola tovare i odnose – kaže Novica RISTIĆ Noka Kafez.
U ulici je poznat dud ispred kuće familije Frenčiki. Ogroman, iz turskog vremena, pokrivao je celu ulicu do kuće familije Kafeza. Posečen je kad se pravila Ustanička ulica.
– Tu smo igrali loptu, tapkali duvanike, dogovarali se gde ćemo pare da vrtimo, čije trešnje ranke će beremo. Uveče smo krišom pili vino, motali cigare. Ugovarali ulične tuče. Golemi besnici smo bili. Žestoki momci, što bi rekla sadašnja deca. Tepamo sa pesnice, a ako naiđe neko jači kamenice su uvek bile spremne. Nekada, u našoj ulici bilo je oko 90 dece. To je sila, ako se neko zakači s nas, kad ga pomavamo napuni gaće dok pobegne – priča Toma RISTIĆ znani Cucla.
Ulica je imala i svoje švalere, većina se krila u okolne vinograde, oni hrabriji pored neosvetljenih velikih drvenih kapija.
– Deda mi Rista Latinac bio je terzija i najveći švaleraš od kako postoji ulica. Znala je to i baba mi Mileva. „A, piclove, nijedan“, vikala je po njega. A on, uvek doteran, šešir na glavu, naruči fijaker, pa pravac Banja. Njegova braća su ga stalno korila: „Mirko, bre, ne brukaj ni kuću? Oženjen si, deca imaš, a ripaš na tuđe žene, će te utepa nekoj“. „Ne se sekirajte, žene treba da se stidiv, a ne ja. Koj dava, a ne koj uzima, takoj li je?, odgovarao je. Nisu ga voleli, ma zavidni su bili. A babu je čuvao, moralo je sve da ima, i da se pojede i da se obuče, a decu je posebno pazio. „Milevke, svoj na svojega sitku nema, ali sa mene se dešava neka čudna rabota, mađije li su ili je božja volja, ne znam. Znam da ima i za tebe i za druge, i pa ostane. Samo jedno tvoj Mirko da ti kaže: Odem kod jednu, pa kod drugu i takoj po red, al` samo se kod tebe zadržavam, i takoj će je do vek – priča Toma.
Otac mu Boško Kapetanče nije mario za švaleraciju, bio je poznat po klanju stoke.
– Kad kolja doneo bi meso koje se delilo po malo da bi zamirisalo jelo. Pamtim jednom kad je doneo dva čereka meso i sputio ih u ladnu vodu u bunar. Svira neko sitno kolce na tranzistor, a mi deca igramo oko bunar. Ruke u vis, puckamo sa prsti, a noga u dupe udara. Radost golema, čekao nas je u đuveč i parče meso kako pesnica golemo – kaže Toma.
PROPADOŠE MLADI
Pera Kafez, poznati majstor, bravar, prizetio se kod Ljubinke Latinke.
– Bio je veliki majstor, svaki zarađeni dinar donosio je kući. Voleo je da napravimo novu kuću, da lepo živimo. To mu se i ispunilo. Kuća nikna, nije idealno, ali živi se. Brat mi Milan Taraleško i sestra Gordana su u Kanadu, snašli su se i lepo žive. I brat mi Taško radi, a ko radi ima za jedenje – priča Novica.
Ljubav je cvetala i kod njih, kažu, nadimak Kafez dobili su zbog ljubavnih zgoda i nezgoda Petrove baba Ruse.
– Zvali su je Rusa Moma. Bila je mnogo ubava, al „šarena“. Da ne iskoči na sokak, a da gu nekoj ne ukradne. Zatoj je njen muž napravio kafez i tu je zatvarao od bes. Nije mogao da je otera mnogo gu je voleo – smeje se Novica.
Ulicu su obeležili mnogi, generacijski, po ljubavi prema piću. „Koja kuća nema vino i rakiju, dabogda i leb da nema“, govorilo se u Panađurištu.
– Mnogi su pili bez meru, mladi umirali kad bi im džigerica postala šuplja kao rešeto. Oni, koji bi se rasvestili ostavljali su kapku na vreme, da bi poživeli i izveli deca na put. Trezvenjaci na prsti si mogao da izborijiš. Pilo se nekad, ljudi su radili, izlazilo je na znoj. Pije se i danas, opet bez meru. Mladi sisaju kako da im je poslednje. Ne biraju, piju narapito sve što im dođe pod ruku. Ne rade, nemaju gde. Ne žele da se muče, spavaju po ceo dan, a noću u skitnju. Propadaju brzo, nemaju ni 30 godine, a stekli pritisak, tresu im se ruke. Ko je kriv? Ja i žena mi što zajedno primimo platu jedamput u četiri meseca sigurno nismo. Ko je kriv? Država, niko drugi. Kod nas sve je naopačke. Za poštenoga kažu da je glup, za dobroga budala, za pismenog čaldisan. Svi sve znaju, i ko koju onodi, i ko će pobedi na izbori i sve to u devet ujutru kad naruče prvo pivo – priča Dušan.
Ulicu su obeležile brojne familije, najpoznatije su: Celolepčiki, Frenci, Kozlinci, Palanzinci, Tanjirčiki, Enci, Paričiki, Amamdžici, Mininci, Kafesci, Latinci, Vučkovci, Šindrini, pa pojedinci kao Dine terzija i mnogi drugi.
DOLIJA
– Svadbe su se pravile po kuće, a ne kao sada u kafane. Kuća je bila za glavni gosti, a dvor za ostali, posebno komšije. Igralo se po dva dana bez prekid. Postavaljao se ručak za kuma, starejka i najbližu rodbinu. Jer, oni su donosili najgolemi i najubavi darovi: lonci, korita, čaše i bokali za vodu, za vino, za rakiju. Ostali su dolazili na čestito. Donesu šerpu, tiganj, dva plehana tanjira… Posluže se sa piće, kolačiki obavezno. Oni su sedeli u dvor. Čekaju muziku da završi sa starejka i kuma, pa da otpočne igranje. Eh, kad se povede kolo niz ulicu… Svi igraju po takt, pišti klarinet, ječi truba, a goč čuka u srce, istera merak da slegne u noge i uzburka krv u noge, kukovi, ruke.
Na svadbu se igrala dolija. To je kad se muškarac preobuče i zamaskira u ženu, igra i sabira pare za mladi. Dolija je umesto snašku prolazio i sakupljao pare.
Pare su se sakupljale i za aščiku, kuvaricu na svadbu. Od njum je zavisilo da li će su glavni gosti zadovoljni, a kad strejko vikne: „Ovakvu svadbu odavno nesam teraja“, domaćini će ispresnu od radost. Znači, sve je bilo po propis, pijenje i posebno jedenje – priča Stanija Frenčina.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.