Bolje džabe da sedim, nego džabe da radim

-Ha ha ha! Sedi, novinare, ako znam da se žuriš, ako je pred fajront, ali ovo mora da čuješ, ha ha ha! Evo, sedim sam pa se cepim kao ulav, mora s nekoga da podelim smešku. Tako mi nekako i poče dan, falim te bože, i ja pri svu moju i društvenu muku malko da se nasmejem, ta smeška i zajebancija da nije, odavno bi zakitio neki koštan u Ćošku…
-Nego, da ti počnem od početak, od sabajle. Ne li, ja svako bogovetno jutro idem na rabotu u onu moju firmu što je odavno prdnula u tikvu, da me pitaš zašto li idem, zašto li se majem, zašto li odim po plafon i mlatim muda od samar, da rmbam bez pare, pola Vranje da me onodi, ne bi znao da ti kažem; što veli naš narod – bolje džabe da legam, nego džabe da radim. Ali, ja pa ne mogu tako; što ćeš, navika valjda iz vremena južnog privrednog čuda. Nego, svako čudo za tri dana, pa tako i ovo naše privredno – bilo, pa nije. Samo naše čelebije, bivši i sadašnji direktori i političari, trljaju ruke i pljeskaju se po zadnji džep – kažu, obraz je važan! I žive si oni u Švajcarsku na jugu Srbije, za njih je Švajcarska svugde, i otud Švajcarsku!
-Što ti ono zapriča? Eee… seti se! Ne li, reko ti, kao i svaki božji dan, ja u pola sedam pičim nakud moju firmu. I svako sabajle po put sretnem jednu našu poznatu intelektualku, dugogodišnju kulturnu radnicu, čujem tu skoro iskočila u penziju. Ako je penzionerka, brate, ali drži si do sebe, i to joj dobro ide od ruke; očuvana, jatka. A koja joj je formula da tako dobro izgleda? Ja će ti kažem – civilizovane, zapadnjačke navike. Elem, kako je srećem: u pola sedam ti je ona očešljana, našminkana, ukoričena u firmirane trenerke i nike patike i – džogira. Ja u početak nisam znao da se to tako zove, znam u našu firmu onu Cig… ovaj, Romkinju, znam da si osetljiv na to, i ta naša Romkinja si nosi džoger po celu firmu, i ona džogira. Sad, vidiš, ima od džogiranje do džogiranje, naša Malika, iako po vazdandan džogira, ne izgleda ni izbliza tako atraktivno kao dotična intelektualka, nego magare do nju da ne vržeš. Ovo ti je, ipak, intelektualno džogiranje.
-I jutros je sretnem, baš kod onu utrinu nakud moju firmu, džogira li džogira, sve u šesnaes. Dobro jutro komšika, puf dobro puf jutro komšija, puf puf. A na utrinu pa svako sabajle i baba Stana izvodi kravu na pašu, i ispod onu šamiju sve šmeka onu intelektualku, što se radi. I jutros ne izdrža – stani, mori, ćerko, zaustavi džogerku baba Stana, sve se kanim nešto da te pitam, pa nikako; stani, od`ni malko. Puf, kažite, puf, nano? Pa, kaže baba Stana, svako sabajle gledam te kako se mučiš, trčiš da ne zakasniš na rabotu, mora da ti je direktor neki krvnik, gospod ga porazija! Pa li ćerko, nateraj se, stanuj si pola sat porano, da ne ispuštaš dušu tako u svaku crnu zoru!
-Drugo, novinare, tabijat mi je pa kad se vraćam od rabotu, da navrnem kod komšiju; ima dobru domaću, kao mleko iz sisu! Pa nadrobi čorbaluk kisel kupus, pa tanjir pitije, sve nasoli s ljutu gruvanu papriku, odi bože da vidiš… A on penzioner, svi ukućani se potikali po rabote kao manastirske mačke, pa komšija čuva unuku, a ona u šes godine jedno vrag dete, ma žednoga pored kilo rakiju će te provede, da ne primetiš. Sednemo mi, komšija zgotovio za njega i unuku kačamak, kusaju li, kusaju. Sednasmo, sipasmo po jednu onu trofaznu, počesmo da trtomudimo od politiku; na ono dete mu dosadno, vrti se ko micka. Deko, kaže, aj se igramo na slovo na slovo; ja ako pobedim, kupuješ mi smoki, ti ako pobediš, će ti platim rakiju kod Čave od prvu platu. Ajde, zlato dekino, raspilavio se komšija, ti prva, na koje slovo? Na slovo, na slovo… Č! Ali samo što je u sobu. Uzvrte se onaj čovek, poče se odzrća kao mečka kad gu skubev. Č… č… čiviluk! Ne, vika dete; č… češalj! Jok. Č… čokanjče! (ovo nemoj slučajno na baku da kažeš). Tc, nije. Dobro, diže ruke komšija, predajem se, imaš smoki. Šta je to na č? E be, deko, sve si udren s bogino čarapče! Pa li jedeš ga be ulo, čakamak!
-A treće, novinare, onako lepo raspoložen od sabajle, odem si ja doma. Eh, doma… Znaš da sam samac, podstanar kod gazdaricu. E sad, imam si ja jednu prijateljicu, nisam u razvalicu, i to dooobra, baš dobra prijateljica, da se ne falim. I ona navrne kod mene na seansu tako, neki put jemput u dva-tri dana, neki put pa i dvatriput dnevno, sve zavisi kolko je prizortilo i na nju i na mene. A ženska moderna, voli dobru garderobu, i ne žali da potroši na nju. Pa zavisno od okolnosti, neki put dođe u suknju, neki put u helanke, ponekad u farmerke, svaki put različito odevena, ženske rabote, jebi ga. A gazdarica mi sedi pored šporet u predsoblje, starija žena, i sve šmeka što se radi. I završismo rabotu, da ne kažem jaribaš, ja i prijateljica, ode si ona. Gazdarica je odgleda. Kad, uveče opet navrati, sad se pa u drugo obukla, božem nešto zaboravila. Aj, kad si već tu… Ode si ona, eto ti je gazdarica na vrata, čuk čuk. Slobodno! Sinko, da ti kaže nane – sam si, muško si, neumejatan za neke ženske rabote; pa reko da te posavetujem: ove tvoje pet-šes flinte što ti doodiv, pa podeli im rabote; jedna da te opere, druga da te opegla, treća da smete, četvrta da skuva…