– Oooff, sedi, novinare, znam da je pred fajront, oooff, ali će popijemo po jednu, imam razlog; i to ne jedan nego dva – jedan dobar i jedan loš. Znaš kako se kaže: neko pije od radost, neko od tugu, a ja od sabajle, hehehe, oooff! Zašto ufćam? Ma nešto me ovde u celu grbinu stegnalo, kao neki s noževi da me probada, i to naročito kad se smejem… Nego, će čuješ, sve po red, mora da ti ispričam, znam da neće kažeš na nikoga, samo će objaviš u one tvoje novinetine, što je moja stranka, konja na G 6, što kažu one zamajotine šahisti, s nji na ratnoj stazi.
– Tiki, ja visoki funkcioner stranke, a nemam visoke škole. I vikne me jedan dan moj partijski šefko Surko, i kaže – slušaj, Canjo, ovo stvarno nije red. Kakav si mi ti to partijski kadar, a da nemaš diplomu, pa makar iz Leposavić ili Blace. Nego, brate, ti lepo da zagreješ stolicu, i da završavaš fakultet! Aman, reko, šefe, ne završi kad je trebalo, sad li u ove godine da učim nauku, a i što će mi to? Vidim kolko ovi školovani fajdu vidoše od školu, a ja privatni biznismen, baš mi lepo ide i bez fakultet; trafičica, pa novine, cigare, kurtoni, ovo-ono, lepa parička si se nabere.
– Jok, uporan Surko; što znaš, jedan dan možda daleko doguraš u političku karijeru, recimo, da budeš savetnik na gradonačelnika za regionalni ekonomski razvoj i realizaciju projekata NIP! Stranka konja na G 6 i ja lično mnogo očekujemo od tebe! Nego, biraj ti fakultet i upisuj, mi kao stranka lop… ovaj, ekonomskih i finansijskih stručnjaka imamo veze svuda, jer je državna kesa u naše ruke, pa ako prosveta oće da dobije neku kinticu, oni jadnici profesori da ne lipču gladni, lepo obrnemo telefon kod dekana, i on postroji profu, a ovaj ti u indeks upiše ne šesticu, nego najmanje osmicu, nećemo mi da se majemo s neku boraniju, nego mora i dobar prosek da imaš, što znaš, možda jutre će upišeš i postdiplomske studije.
-I ja što ću de ću, ozbiljna stvar, brate, partijska, direktive moraju da se slede. E sad, što da upišem? Ko će mlati muda od samar po one zapizdine na sever Kosova, daj da vidimo nešto u Vranje ima li… I tekna mi! Reko, šefe, ja imam izuzetno razvijen afinitet prema dečišta, znaš ono – šta treba deci? Deci treba jebati mater. Pa ja, reko, da upišem ovdašnji veroučiteljski fakultet, a, što misliš? Surko kaže, Canjo be, debose, nije veroučiteljski, nego učiteljski! Aaa, reko? Pa što znam, sve neki popovi se vrte tamo po nekakve tribine što organizuje srpski sabor dzveri, kandi na tamjan ko iz crkvu. Ali, nema veze, eto to sam odabrao. Odlično, kaže Surko, će nađemo vezu Peru Rumuna, znaš ga,i tamo, sutra odma trk da se upišeš.
– I ja na ispit, a sve kao sređeno – profesorka me pita: kolega, nabrojite mi tri dela od Branislava Nušića. Ja počo da se preznojavam i da ga psujem Rumuna. Ko beše sad pa taj? Tri dela… tri dela… reko, dobar, loš, zao! I padnem, bog bi znao zašto…
-Trk kod šefka Surka, reko, šefe, molim te više nemoj da mi sređuješ, kume ne me brani više. Tc tc tc, kaže Surko, slušaj Canjo, nije to za tebe, nego ti da menjaš fakultet. I pominje nekakav falus, na njega da idem. Ja dupe uza zid ali, šta ću, trk tamo i završavaj!
– I da ti skratim priču, novinare, stvarno ja završim na falus, evo juče sam uzeo diplomu! Prosek, devet zarez dvaešes! I odma sednemo s partijski drugari iz stranku konja na G 6, tu šefko Surko, tu klizač Kanda, tu šanker Purko, farmacajtsko-mindžološki bračni par Salicilović… Jedenje, pijenje, viva Canja, akademski građanin! I ja, kao što i priliči mom sadašnjem akademskom statusu, nadrvim se kao drvo javorovo.
– Kako ću sad doma, žena mi kad me vidi onakvoga, neće ima baš mnogo razumevanje za diplomu fal…ovaj, fabusa. Nego ja uz duvari, kao spajdermen, nekako do doma, i da je ne budim, jer će mi naređa i majku i šajku, rešim se uz oluk da se kačim do dnevnu sobu, pa tu na kauč da prespijem. Za svaki slučaj, ako se probudi, uberem jednu ružu, da makar ublažim prvi utisak, turim u zubi, i počnem da se kačujem uz oluk, kao mačor. I negde baš na kraj, samo da otvorim prozor, omaknem se, i bangauu! pravo na grbinu u bašču. Ništa, moram otoprv. Stigna negde do pola, kad, neko me seca za nogu, pogledam nadole, policajci! Ono kad sam pao, žena se probudi i vidi me de se kačujem, pa u onu tamninu pomisli da je neki manijak, i vikne narodnu vlast. Oni me svuku od oluk, i odma počnu da pendreče, čukaju po mene kao u goč! A žena mi od prozor vika – udri manijaka, udri! Nož na oružje, vrzuj i vodi u apsu. Ja u šok, ne sećam se da izvadim onu ružu iz zubi, da objasnim stvar, dok se rasvesti, već u maricu i u policiju, vrzan s lisice. Jedva se nekako tamo razbaravismo.
– I tako, sad grbina čivit modra, sa ženu ne zborim, i mora još da platim pedeset iljade dinara, za remećenje javnog reda i mira. Ali, bar će budem savetnik gradonačelnika! Oooff, grbina. Konibar…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.