Švaleracija do vreme, pijenje do grob

Uf, što je ubava za treznenje, izmiješ se, popiješ, čak otvara apetit da odmah nastaviš s pijenje

– Beše česma, turska, a voda, što je bio veći mraz ona sve toplija. Zahvatali su je svi iz Toplika, kraja koji dobi naziv po toploj, lekovitoj vodi sa česme. „Ubava za pijenje, nema bolje za gra varenje, meka za pranje“, govorile su žene koje su teglile vodu u limenim kofama i bakarnim kotlićima. „Uf, što je ubava za treznenje, izmiješ se, popiješ i nema šanse da povratiš, čak otvara apetit da odmah nastaviš pijenje“, govorili su muškarci, ujutru kad su se vraćali iz Serbezove kafane ili Belog jagnjeta – počinje priču o Topliku Ratko STEFANOVIĆ Dorča, poznati stolar u penziji.
Oko česme se odvijao društveni život u kraju. Deca su igrala loptu, na Poklade palili „krljavešticu“, staraji proslavljali Badnji dan uz kazan grejane rakije.

DRVARI I PIJANICE

– Čuvene su krljaveštice u Toplik bile, a i sada su. Ukrademo granjke iz Jankovo lojze i gume od Miću bojadžiju, pa da vidiš plamen, čak do nebo. Ripamo i vikamo bez prekid: Krlja, krlja, deda babu trlja. Po to ide mavanje i mazanje obrazi sa gar – kaže Slavša Stefanović Dorča.
– Na Badnji dan glavni je Slobodan Dura koji uvek donese kotao za kuvanje rakije – dopunjuje ga Miroslav MIŠIĆ -Miki Djile.
– Ali, ako je nešto zajedničko za stari Topličani, to je da su većina bili drvari, a gotovo svi pijanice – viče Boža BECKO, dok mu se oči cakle, a obrazi od crvenila sijaju.
– To je bilo u vaše vreme, sad niko ne bere drva u Krstilovicu, nemamo konjčiki i magariki, ali zato smo vam osvetlili obraz kad je pijenje u pitanje – odgovaraju Miki i Slaviša.
– Švaleracija do vreme, a pijenje do groba, to krasi većinu žitelja Toplika. – smeje se Božidar NIKOLIĆ – Boka Tilonja.
Boka Tilonja je jedan od zaštitnih likova Toplika. Čim se oženio, prizetio se kod Divne Reljine.
– Došao sam iz Odžinke u Toplik da napravim od njih ljudi, kad se napiju da im pevam i udaram u tarabuku, a ujutru da ih moji štiglani otrezne pesmom. I uspeo sam, bolje štiglani nego da loču onu nesipravnu vodu sa česme i govore: „lele, što je lekovita“ – počinje da priča svoje dogodovštine Boka.
Preko 20 godina je udrao u tarabuku, svirao u orkestru sa Janošem, pokojnim Vuletom, Neškom iz Rašpke, Tomom Kasemovićem i sinom mu Rašom.
– Sa sviranje, Divna i ja sve steknasmo. Kuću, kola, ubav život. A, počeli smo sa gole guzice, bez kašiku i viljušku. I, što je najvažno – golemu familiju, lele brače, šesnaes` nas ima – navodi Boka.
Sa orkestrom je prošao „na dugačko i široko“, kako kaže. Svadbe, krštenke, ispraćaji u vojsku…
– Vraćamo se sa Vuletom posle jedne svirke i stanemo kod Bujkovski most da podelimo pare, onako po ciganski, dve tebi-jedna meni, ova važi-ova ne važi… Vule mi traži cigaru, brknem u džep i dam. Zapali, pa kad puče. Zeznem se, umesto cigaru dam mu petardu. Mesec dana bio je crn od nos do čelo, ma osmuđen skroz. Tešim ga: „Vule, nije velika šteta, nisi beluš, crn si bre, ovo ti kao dodatak, sad si kao crna čokolada“. „Au, ona za testo li, što gu niko ne jede“, odgovara Vule, Bog dušu da mu prosti“ – priča Boka.
Boka je poznati ptičar ne samo u Topliku, već u celom Pčinjskom okrugu. Njegovi bastardi nemaju cenu. Izvođenje mladih prepustio je sinu Draganu.
– Sine Dragane, kažem mu, ne mavaj utke po Toplik, ako ti se pije – pij dom, kafana i ulica nije za tebe, vidim tvoj fizički i psihički sastav. Opravljaj se, sine Dragane, na štiglice i kanarinci, pari ih, izvodi bastadri da vidiš neki air, da ti zašuška para u džep. Poslušao me je i pravi je šampion, a nisam verovao – kaže Boka.
On i sada voli da ode u susedna sela i hvata na bosiljku nove primerke štiglica.
– Odem u Neradovac, da ih hvatam kod crkvu i groblje, tu je strnjiše i idev kao mutave na bosiljak i lepak. Ladno beše, obučem se arno, navučem kapu kao oni što pljačkaju banke i pošte. Idem oko crkvu, po groblje, kad parastas. Čati pop, sabrali se ljudi, kad vikna Voja Grlica koji se tu zatekao: „Lele, vampir“! Oni begav, ja po njih da im objasnim, vikam: „Čekajte, bre, nisam vampir, ja sam Boka Tilonja, faćam šiglani – smeje se Boka.

BICIKLISTA

U gradu ga znaju po vožnji bicikla i oponašanju štiglica.
– Da zna bicikla da priča za naš ubav život. Deca malečka, započeli smo rabote oku kuću, a žena mi Divna tužno zbori: „E, Boko, svi idev na letovanje, a mi kad ćemo, kad dođemo li do krivak“. Krivo mi, razmišljam i smislim. Podmažem lanac na biciklu i od tada uvek kad je nedelja vičem. „Divno, deca, svi na točak, idemo na letovanje“, i pravac Morava u Ribince ili kod zlatokopački most. Ponem ih sve na biciklu i „vozi Miško“, ako treba i zatvorenih očiju. Jednom, dole kod autobusku stanicu, zaustavi me milicajac. „Kršten li si, bre, ti – dere se – će potepaš deca i ženu, gde ih sve ukači, kako možeš da voziš, da upravljaš“. „Druže“ – isprsim se i odgovaram – „ako treba ja ću da vam pokažem dozvolu za biciklu koja sad nije kod mene, a mora da shvatite, nikog ne uznmemiravamo, ne zagađujemo vazduh“.., sasipam, a milicajac zakuka uši. „Begaj, bre, da te ne gledam“, i tako prođo bez kaznu. A, na Moravu, deca se banjaju, jedni odmah crne, drugi reš pečeni, pa banica i lukčiki u ladovinu i ladna voda iz kanače. Milina božja – priča Boka.
U Topliku morate obavezno da se najavite. Većinu njegovih današnjih glavnih aktera nećete naći kod kuće.
-Ali, zato smo svaki dan u kafanu kod Gorana Čave kod Bujkovski pijac. Bez najavu ima pijenje, pitije mezenje, đuvečke i glava u škmbe. To je naša druga kuća – završavaju priču žitelji Tolika.

NARANDžE I SMOKVICE

Pred rat 1999. godine branje narandži u Grčkoj za mnoge mlade Vranjance bio je unosan posao. Tako su i dva drugara iz Toplika, Mile Djile i Saša Buluče, krenuli put Agrolide u potrazi za markama, ali i „grčkim smokvicama“.
– Krenuli smo da zaradimo, a ako usput naiđe neka „smokvica“ da je u slast pojedemo. More, svaki dan brojim zaradu, znam dom me čekaju žena i deca. Gladne su to godine bile. Saša Buluče je bio vedar lik, veseljak, šaljivdžija. Taj je svojom širokim osmehom i najtežnja vrata otvarao, što se pokazalo u Grčkoj korisnim – počinje grčku priču Mile Djile.
Dovezli su ih kamionom, bacili među stabla narandže, i počelo je mukotrpno branje.
– Bode trnje, podripujemo i beremo. Vikam: Buluče, kad se vratimo dom će misle da su nas „grčke smokvice“ osmudile. On se smeje. Tvrdi smo radnici bili, i gazde to primetiše. Vide koliki smo konji bili, nismo za branje, već za utovaranje. – navodi Ćile.
Gazde, dvojica Grka, rešili su da nagrade njihov prilježan rad i jednom su ih poveli na ručak u otmen restoran.
– Šta će pijete, kaže jedan od njih koji je znao perfektno makedonski. Pivo, odgovorimo, i već se sladimo. Sedimo, oni dvojica, mi dvojica, jedni naspram drugi kako na bojno polje. Konobar donese dva piva i četiri čaše. Jedna flaša na dvojica. „Brko“, viknu Buluče konobara – „dva čoveka, cvaj piva“. „Ohi“ (ne), odgovara konobar i pokazuje na gazde. Gazda se smeje i kaže: „Toplo je, bolje jedno pivo da se ne zagreje, a onda nema ukus“. „Kad ga mi dokačimo neće ima vreme da se zagreje“, odgovara Buluče. Smeh. „Dobro, pa kako vi Srbi pijete, voleli bi da znamo“, opet će gazda. „Prvo popijemo jedno da oladimo dušu, a onda naručimo celu gajbu i dok je ne omandamo ne idemo dom“. Opet, smeh. Kaže jedan gazda: „E, da znate sada koja je razlika između vas i nas. Da bi imali moramo da vodimo računa o svemu. Nekada ste govorili „dužni kao Grčka“, a sada mi: „Dužni kao Srbija“. Pogledasmo se, videsmo da su pravu, popismo ono pivo, teše da nam zastane u gušu, pa kad oni odoše zalepismo se ispred prodavnicu i dok se ne načukasmo kao božjaci ne mrdnasmo – završava priču Djile.

ŽITELjI TOPLIKA (oko Topličke česme, po popisu Miki Djileta)
Miki Djele i Daka, Anđela i Strahinja; Miško Mišić i Koke, Acko i Ivana; Zoki Jović; Goran Furko; Pera i Slaviša Dorča; Saša Buluče, sestra Suza i brat Mića; Boka Tilonja i Divna, Goran, Sune, Dragan i Julija; Mikica Djorbas; Miško Durin, Srđan Bundza, Nenad Relja; Miško Selma; Bata, Aca, Zorka, Žika i Milena; Toma Rogonja; Mile Džopka; Dejan Šiklja; Milan i Zoran Jare; Mude i Vlada; Dragan Škoda; Slađan Džesi i Nadica; Mice Mute; Zoran Gula i Zonka; Mome Šuster i Taško; Ivan Menko; Combur i Novica Vrbarci; Mome i Sava Dodić; Meda i Marko; Marijan i Toce berberin; Nece i Dima Stošić; Jove Kine, Nenad i Peđa; Nada i Mice Kine; Žuća Glavča; Dejan Maslovar; Bata Srba i Boža Pop; Jose; Trenčini, Sosini, Predrag Pečurka, Pecko i Necko…