Stra` me željan da ne umrem

Važno je da smo se sad smirili, posebno dok spavamo. Došle žene, deca, unuče, ponekad se zasramimo. Piši slobodno, ja kao Mitke još se ne naceliva, u krevet ne obradova. Sve ostalo, fala Bogu, ima onoliko koliko je normalnom čoveku potrebno

U srcu vranjskog naselja Toplik smeštena je Toplička ulica. Brojni automobili žitelja parkirani su na prilično je frekventnoj ulici, koja spaja Gornju čaršiju, Toplik i Panađurište. Toplička ulica je ušla u komunalni program kao prioritet za presvlačenje asfaltom i sve je išlo kako treba dok se nije došlo do Ustaničke; presvlačenje je nastavljeno tamo „jer je neko, kao svojevremeno zaslužni prvoborci“, imao prioritet.

KOBNI BLIZANCI

Ulica je prepoznatljiva po brojnim žiteljima koji su pre ili kasnije naselili Toplik. Izdvajaju se Nikolići, Cvetkovići, Stajići, Pešići, Ristići, Biljbini…
Za mnoge zaštitni znak ulice su braća blizanci, 53 – godišnji Pecko i Necko, radnici vranjskog Telekoma.
– Majka Stojanka, zvana Dunda, govorila mi je: „Sinko, jedinu privilegiju koju imaš u odnosu na Pecka je to što si rođen pet minuta ranije. Inače, dvojicu sam rodila sa jedan pamet i on je, nažalost, morao da vam se podeli“. Sličnost između nas je velika i ljudi nas često mešaju – priča Nenad NIKOLIĆ Necko.
To što su blizanci, donosilo im je kroz život zgode i nezgode koje su oni uglavnom pretvarali u svoju korist.
– Majka, kada bi se zanela, a mi napravili neku štetu u kući, počela bi da viče: „Ajde, dogovorite se ko će prvi da izede ćutek. Danas jedan, sutradan drugi. Bolje za vas, da ne tepam jednog dvaput“ – kaže Predrag NIKOLIĆ Pecko.
Fudbal su kao omladinci počeli da treniraju u FK Torpedo, kod trenera Vlade Kostića Noketa.
– Nije mogao da nas razlikuje i stalno se nervirao. Pecko je bio desno krilo, a ja golman. Kad ne bih došao na trenig, on je terao Pecka da ide na gol. Džaba ga je ovaj uveravao da sam odsutan ja, a da je on krilo. „Vi li će se izmotavate s mene, sutra na utakmicu ja li u gra će gledam ko je Necko a ko Pecko – navodi Necko.
Srednju PTT školu, po nagovoru oca, upisali su u Beogradu. Imali su dogovor, podelili su ko će koje predmete da uči, a onda su odgovarali, jedan za drugog.
– Ma, imao sam si muke. Pecko je bio duduk za školu, morao sam da mu prepustim one laganije predmete, ubih se od učenja, mogao sam u to vreme dve srednje škole da naučim – smeje se Necko.
Kad su se zamomčili, kažu, počele su njihove berićetne momačke godine.
– Dok se nismo zaljubili u današnje gospođe, životne saputnice i paćenice, devojke smo menjali. Pođe Necko s nekom, kad je obradi po propisu, ubacim se ja i nastavim strasnu vezu. Drugi put, Necko koristi moje sposobnosti da nekoj zavrtim mozak. Nikad nijedna nije mogla da nas prepozna. I brkovi su nam bili isti, u milimetar, kad smo ih nosili – kaže Pecko.
Kad je Necko našao ljubav svog života, Snežanu, učenicu Gimnazije, jedne večeri rešio je da Pecka upozna s njom. Snežana, koja nije znala da ima Necko ima brata blizanca, bila je u šoku kad ih je videla zajedno, ali brzo se snašla. „Ko je Necko, neka izađe dva koraka napred, brzo“ – seća se Necko
Bili su poznati muzičari. Sa Banetom Popovićem Popom imali su svoj orkestar i početkom 80-tih godina prošlog veka uveseljavali su goste u kafani „Mali predah“ u Bresnici. Necko je bio harmonikaš, a Pecko bubnjar.

MALI PREDAH

– Imali smo pevaljku iz Bogoševa, dok ne počnemo da sviramo nikako da nas raspozna. „Ma, nije bitno, jedan je onaj, isti dao Bog, ne primećuje se razlika“, govorila je je i odmahivala rukama – kaže Pecko.
– Važno je da smo se sad smirili, posebno dok spavamo. Došle žene, deca, unuče, ponekad se zasramimo. Piši slobodno, za Pecka ne garantujem, ali ja kao Mitke još se ne naceliva, u krevet obradova. Stra` me da željan ne umrem, sve ostalo, fala Bogu, ima onoliko koliko je normalnom čoveku potrebno – kaže Necko.
– Dodajte na te njegove žalne i mudre reči i moje: ostare, a pamet mu ne dođe – dopunjuje ga supruga Snežana.
Inače u zajedničkom dvorištu u etno stilu Pecko sa sinom Vasom čuva brojne ptice i životinje. Videćete nemačkog ptičara, espanjol bretona, persijsku mačku, vevericu, zlatne fazane, jerebice kamenjarke, golube belorepane i šumske ptice svih vrsta.
Topličku ulicu obeležavaju i braća STAJIĆ, Zoran Sose i Predrag Pečurka i njihove supruge, Biljana i Dragica, nadaleko poznate po izradi torti, slatkih kolača i slanih đakonija. Braća su poznati kao prvoborci u redovima SPO.
– Učlanio nas je obojicu otac Slavko, deklarisani monarhista i ostrašćeni sledbenik Vuka Draškovića. Kad je Vuk dolazio u Vranje, njemu noge otekle, navalio se nad grob, a tera nas da ga vodimo da vidi svog vođu. Odvedemo ga, ljubi Vuka i viče: „Vuče, kralja da mi dovedeš“! „Kako da ne, kako da ne“, odgovara mu Vuk – priča Zoran Sose.
Predraga pristalice SPO i danas smatraju velikim borcem za ljudska prava ili, kao on kaže, za velikog narodnog tribuna.
– Šta sve nisam prošao onih ludih devedesetih. Ko da zaboravi 9. mart 1991. Izađosmo iz autobusa kod Gazele i u onoj gužvi svako na svoju stranu. Bio sam sa Miki Barabče. Kakav sam zanesenjak bio, odmah sam otišao kod Konja i popeo se na vrh. Sutradan, u sve novine, na televizije me je bilo, idealno da udbaši krenu da me love, ali nekako im utekoh zahvaljujući krticama, mojim poznanicima u njihovim redovima – priča Predrag.

MAJČINO MLEKO

U povratku autobusom prvi susret sa državnom bezbednošću imali su na stanici u Nišu. Jedini su bili Srbi u ohridskom autobusu. Izveli su ih, skinuli gole i maltretirali navodeći ih da priznaju da su bili na demonstracijama.
– Uporno smo ponavljali da smo bili u Šabac. Oni se deru, demonstracije u Beogradu, dva mrtva, bre. Ja, onako, kao da sam pao s kruške: „Ko ih ubi, zašto će im to“, a oni: „Mamicu vam banditsku, idite sada, ali ako utvrdimo da ste bili majčino mleko ima da propišate“. Slikali su nas u više poza, kao kriminalce, i pustili. I, šta sam dočekao, da grad vode oni koji su me hapsili – navodi Predrag.
Sreću su imali kada su stigli u Vranje. Zaspali su i autobus je sa stanice krenuo prema Skoplju.
– Slučajno pogledam, izlazimo iz Vranje, viknem šoferu da stane. Izađosmo, kad ono marice samo zavijaju ulicama. Mi kroz mrak, sporednim ulicama stignemo kući. Zvoni telefon, drugar mi koji je radio kao saobraćajac viče: „Pečurke, begaj iz kuću, skloni se na neko vreme, dok ne prođe ova gungula“. Poslušao sam ga i zbrisao na sigurno – seća se Predrag.

LOVAČKA PRIČA
Ulica je poznata i po lovcima, a jedan od njih je poseban i svi se njime diče. To je Ljuba KOSTADINOVIĆ, radnik „Simpa“.
– Kad dođe lovna sezona ne mogu da spijem, po cel noć sanjam kako padaju divlje svinje, zajci, jerebice, grlice… – počinje svoju lovačku priču Ljuba.
Jedan njegov lov na divlje svinje i sada se prepričava, ne samo u ulici već i po gradu.
– Bilo je to jednog divnog, sunčanog dana. Ponesem taze kupljeni karabin da ga isprobam, čujem pojavile se divlje svinje kao na stočni pijac u Rašku. Ispraćaju me žena Mara i sin Coce, sipaju vodu iza mene da krene napredica, da i oni kad se vratim omaste brk. Odem u lov sa šurakom, početnikom u lovu, uplašen da me ne izmaleriše. Povedemo kerove, najbolje u Topliku. Dođemo u planinu, u jedan dol se stacioniramo, čujemo gde kviče svinje. Bacim pogled i kad vidim jednu, pado na dupe od uzbuđenje. Imala je oko 200 kila. Nanišanim, ruke se tresu, opalim a ona pade kao pokošena. Udraimo celivanje sa šuraka, „toj je karabin, gde pogodi rupa kao za pajčiki“. Otrčim po svinju, priđem joj, a ona sa metak u grudi kad ripnu, pa kad me podmava. Begam između drveća, ona po mene. Kad me zapali u zadnjicu, zalepi me za jedno drvo. Mil život, skočim i opet bežim. Derem se, vikam šuraka da pomogne, a njega nigde. Sreća, pa se rasvestiše kerovi, jurnaše na ranjenu alu, obališe je, opali s karabin još jednom i utepa gu. Sednem na travu, srce će mi iskoči od stra` i od radost, manem sa oči, a ono šurak mi se skida iz drvo. Bistro momče lovačko, nema šta. Kači me u kola, dovede dom, žena i sin mi Coce ripav od radost, golema svinja – cela godižbina, a mene ni da pogledav. Kad počo da kukam tad se rasvestiše. Mesec dana sam ležao u krevet na stranu, a po tri puta dnevno stavljali su mi obloge od kromid na utepotinu – priča Ljuba.