Ne, no ću u mene!

Eko Taxi Vranje

Ne, no ću u mene!

-De li, novinare, mi zakasamo u ovu kafanu što nema instituciju fajronta. Mi ovako uredni i fini, poštujemo radno vreme, stojimo si pred šalteri kao debili, čekamo na red…
-Onomad čekam u poštu, na sva dva šaltera gužva, stojiš na jednu nogu, i to tuđu. I ne pada mi teško, džudžim u onaj red, i šmekam službenicu, a ona mis – zeleni oči, igraju kao na zejtin, crna kosa, idealna kombinacija. I lepo si ona radi, opravi ovoga, opravi onoga, prosto ti dođe milo da dođeš i da čekaš, a ispred tebe nekakav smrda što je još na krštenje banjan, pa nikad više. Ne, ne, nemam ja premislu sproću službenicu, nego kažem prosto ti milo kad vidiš takvu činovnicu, tako posvećenu svom poslu.
-A i svašta okolo vidiš, kad odvojiš oči od nju; recimo, prvo pravilo na šalteri: kad stranka dolazi da završi neku rabotu, ona ne stane u red na kraj, nego prvo prođe do šalter, i kroz onaj pendžer dzika kao magare iz lesku, da li ima neki „njegov“, nekakva sestrična ili deverična od deveto koleno, pa da završi rabotu preko red, ne zato što što negde žuri, što je ostavio mleko na ringlu pa će mu iskipi, ili đuvečku u „relnu“ pa će se isuši, nego je to pitanje časti – da si imaš „svojega“, preko koga će završiš rabotu, će si glavni, erbap, a ovi jadnici što si ih preredio, neka si grizu jajca, neka psuju državu i sistem, a ti zapališ cigaru, iako je pušenje zabranjeno, staneš u stranu i seiriš. Tako nekako imaš osećaj moći, one jadnike u red gledaš kao Tito – oni dolje, majku ti božju.
-I tako ti ona poštanska manekenka opravlja stranke, dok ja ne dođo na red. Odjemput, kaže, over, ovaj šalter više ne radi na neodređeno vreme, koleginica će dođe za dve svetlosne godine, ona će vas opravi. Čekaj be, stani, sat vreme ovde stojim, menjam noge kao štrk na odžak, uz to i lep pogled takurekuć na more, sad li da me otkačiš?
-Ona me skenira s one mačeće zenice, i odma te razoruža, i vizuelno i auditivno – mrš bre u majčinu, idi pa čekaj na preostali jedan šalter, će dođeš na red, neće se ispuštiš! Golčo nijedan, uzimaš ovde naš tain, akcije od PTT, celi 1.700 dinara, još pa ja će te dvorim!
-Iskočiše neki iz onaj red od kilometar i po, ali gospođo, imam devedesetdve godine, i ja ne podizam pare, nego uplaćujem, samo fajdu će vidite od mene, puštite me, ponizno molim i preklinjem! Evo, na kolena će kleknem, milost, milost, selam selam kobasica martadela! Jok bre, ona srca kamenoga, izvadi jednu tablu, turi na andžak pendžer – „ovaj šalter ne radi, dok mrtav ne prdne“. Razbega se onaj narod na preostali šalter, ugnjetoše se nekako u red, nastana jedan nered. More i majku i šajku, i do poganca ispod prag naređaše, ajde nekako se urediše, oni pojaki zauzeše pozicije.
-I zašto ti ovo pričam? Red je važan, red, rad i stega, kao što kaže vojvoda haški, a pre njega Hitler i Pavelić! Evo, na primer, pogledaj ga onoga konobara što puva tamo u šank. Ama, tri sat nas ufati, još malo pa će s`mne, a on ne dava fajront! Aj će izvedemo eksperiment. Dete! Daj još po jenu! Vidiš li kako ripa, kao poparen pet`l.
-Mhm, donese li… Dobro, a posle će mož` li da dobijemo još po jednu? Kako ne, a? Kolko oćemo? Aferim…
-E vidiš li, novinare, zašto ja ne volim kafane što nemaju instituciju fajronta. Svaki ljudski konobar je tu da te u neko vreme nadrvenoga namava doma, de te čeka žena da ti se nakrši familije, i plus da te seksualno zloupotrebi, ako si kad`r, a u tom stanju obično nisi, i to te kara kao kauboj konja. Pa mora da primeniš jezičke bravure, kum.. kug… kun… ma, liz tejlor! I priča mi drugar, Crnogorac, kad je primenio taj sistem, i došlo mu, onako iz želudac, žena mu vika – dragi, super si, samo nemoj u mene, a on poreva – ne, no ću u mene! Bljaaaa!
-Zapriča se u bezobrazne rabote, ali samo da znaš, nisam ja takav u dušu, nego me ova kafana bez fajront tera na poskočice i brzalice! Dete! Daj be, ne puvaj više tamo u šank, nego preduzimaj nešto! Ili nas namavaj, ili daj još po jednu, ti odluči!
-Što vikaš, još po jednu? Kolko oćemo? Novinare, sad si jebo teraježa u bocke…





  • Ostavi komentar