Gnusoba u GNU

Radi se o galimatijasu kvazisatiričnih stihova, čiji su objekti novinari „Vranjskih“, ali i niz ličnosti iz kulturnog i javnog života Vranja, sve to zalučeno „duhovitim“ fotomontažama i kolažima, dok u dnu sale dominira magare u slami, što bi valjda trebalo da predstavlja autoportret autora izložbe

E pa, poštovani građani Vranja, ako na nekoga imate pizmu, a laskate sebi da imate i zrnce nekog talenta, i još ste u prisnim vezama sa određenim službama, eto vama sreće i veselja. Dveri Galerije Narodnog univerziteta (GNU) širom su vam otvorene, da u njoj organizujete izložbe i performanse najbedastijeg sadržaja, a da vas za to niko ništa ne pita, niti vam bilo šta traži. Upravo to se desilo u petak, 25 decembra 2009. godine, kada je u GNU poeta ovdašnji Miroslav Cera Mihailović (MCM) otvorio svoju „izložbu stihova i kolaža, da laž premaši paralaža“, pod ultrainventivnim naslovom „Sličice iz Lipsandrije“, pa kao da ni to nije bilo dovoljno za mučninu, autor se na korici kataloga nadovezuje – „varijacije na lice nacije“, ili – „poskočice i brzalice bez žice i trzalice“. A taman su neki bili u zabludi da MCM ima nešto dara i neko pesničko imence. No, šta ćeš, svaki grad ima pesnika kakvog zaslužuje.

MALI DjOKICA

Ukratko, radi se o galimatijasu kvazisatiričnih stihova, čiji su objekti novinari „Vranjskih“, ali i niz ličnosti iz kulturnog i javnog života Vranja, sve to zalučeno „duhovitim“ fotomontažama i kolažima, dok u dnu sale dominira magare u slami, što bi valjda trebalo da predstavlja autoportret autora izložbe. Nije to ništa novo, niti izum MCM-a; odvajkada su pesnici arčili svoj talenat na uvredljive epigrame, na adresu onih koji su im stali na žulj. No, ovde se postavlja pitanje, ne jedino, ko je to, i na koji način, nažuljio MCM-a?
Zaplet počinje sredinom prošle godine, kada je, najzad, lokalna vlast postavila pitanje – gde su pare poreskih obveznika, koje bez ikakve kontrole troše javne ustanove iz segmenta kulture, a među njima i „begluk“ MCM-a, Književna zajednica „Borisav Stanković“. Pa bolje da su sulimen popili, lakše bi im bilo, nego narečenoga da pitaju za novce! MCM je smesta počeo da diže vojsku, kao care Lazo, sve one prestoničke kurotresine i badavadžije koji decenijama hleb jedu od KZ, e da bi on i lepša mu polovina isfasovali nekakve nagrade, i vozili se u džipovima, zarađenim od ugljarske muke. „Vranjske“ su to uredno propratile, jer zašto inače služi medij, nego da obavesti čemerno građanstvo gde mu ide dinar, koji inače nema, upravo da bi ovakvim veličinama bilo vrućko.
Sad, novinari manje-više, oguglali su oni da ih od svakakve majke dete pljuje, fizički i verbalno nasrće, onome koji u sred noći dobije pretnju da će biti likvidiran i on i porodica mu, ovakvi ispadi dođu kao LLLsmoke on the njaterLLL, Srbi imaju sasvim konkretan izraz za to, koji uključuje i dim, ali otkud u celoj ovoj opskurnoj priči profesor dr Momčilo Zlatanović? Šta je pa on skrivio gnevnom MCM-u? Spekuliše se da je mukomaški napad na legendu južnosrpske narodne umetnosti izazvan osvetom što Zlatanovićeva izabrana dela, kapitalan izdavački poduhvat, nisu štampana u KZ, već u izdanju „Vranjskih knjiga“, kao i njegov izbor za počasnog predsednika nedavno osnovanog Udruženja književnika Vranja, čije je osnivanje MCM teško odbolovao, košmarno ga doživljavajući kao konkurenciju, i u toj remboovskoj (izvini, Arture) tropskoj groznici izmucao ove nesuvisle srokove.

MIZANTROP

Otkud sad to? Pažljivi čitalac „Vranjskih“ opomenuće se kako je MCM pre par godina u reagovanju na izveštaj sa jednog javnog skupa, prostački izvređao dolepotpisanog, samo zato što je u tekstu pomenuo da je dotični poeta bio prisutan, još pa sa lepšom polovinom. „Nisam bio samo ja i žena mi“, kliktao je MCM, ponesen patriotizmom i svetosavljem, pa uslovljen sindromom malog đokice, nastavlja, „na pravom mestu, sa pravim ljudima, bili su tu i profesor Momčilo Zlatanović i književnik Blagoje Savić“!
Odjednom, oba pomenuta aduta MCM-a javljaju se u njegovim rugalicama, naročita je pažnja posvećena Zlatanoviću! Šta se od tada promenilo? Zlatanović, iza koga je više od pet decenija stvaranja, MCM, koji je u panici, jednim potezom potro i ono nešto što je stvorio, ili okolnosti? Ili službe?
-Smatram – kaže Momčilo Zlatanović – da je smišljeno pripremljena ova Mihailovićeva izložba, baš za novogodišnje i božićne praznike, kako bi joj se pridala veća važnost. Tako nam je Mihailović „čestitao“ praznike.
Zlatanović je mišljenja da najveću odgovornost za ovakvu „izložbu“, koja vređa i omalovažava veći broj ljudi, snosi Narodni univerzitet, kao organizator.
-Da li jedna javna ustanova – pita se Zlatanović – koju finansira Grad Vranje, može sebi da dozvoli da na ovakav način ponižava i povređuje tolike ljude? Što se tiče autora, aksiom je da je osnovna komponenta svake umetnosti humanizam; u Mihailovićevim pesmama ima puno stihova koji vređaju dostojanstvo čoveka, i samim tim im nedostaje ono što je esencijalno.
-Da li ima nečeg ličnog? Ne mogu na to da odgovorim, jer ne znam njegove motive. Naime, više od 50 godina sam sa njegovim ocem blizak prijatelj, njegova supruga Sunčica Denić je bila pet godina kod mene asistent na Učiteljskom fakultetu, i imali smo lepu saradnju. Sa Cerom, pak, nikada nisam imao lični sukob. Dakle, samo on zna motive za ovo, i razlog je u njemu. Sam je sebi stavio teret na dušu, sada neka ga nosi. A „napadi“ na njega, kako on to predstavlja u javnosti, mogu samo da kažem, daj bože da i mene tako proganjaju!
I tako, ispada da je GNU otvorena za svakakvu gnusobu, a da niko o tome pojma nema! (Vidi okvire). Svi se ograđuju od ovog kulturološkog skandala, umesto da se ponose programskim sadržajem, na diku ustanove, i službe.
Autor, MCM, trebalo bi pak da obnovi Molijerovog „Mizantropa“, pod uslovom da je čuo za delo i autora. I, ono u čemu je suština – gde su pare, bre?!

ODABRANI
Na adresu Miroslava Cere Mihailovića, „Vranjske“ su uputile sledeća pitanja, na koja do zaključenja ovog broja nismo dobili odgovore:
1.Po kom kriterijumu su odabrane ličnosti koje su predstavljene na vašoj izložbi „Sličice iz Lipsandrije“?
2.Čime je prof. dr Momčilo Zlatanović zaslužio vašu pozornost, te se našao među odabranima?
3.Ko je finansirao vašu izložbu u GNU, sa kojim obrazloženjem, i koliko je to koštalo poreske obveznike Vranja?

SLUŽBENA LICA
Kako se MCM-ova izložba pojavila u GNU, ostaje misterija. Uglavnom, svi se, po hijerarhiji, ograđuju, mada su u katalogu pomenuti i poimenice i kao institucija.
-Postoji upravnik GNU – kaže direktor Narodnog univerziteta Nebojša Veličković – koji je odgovoran za njen rad. Takođe postoji i Umetnički savet, koji odlučuje o programima i aktivnostima GNU. Na račun te izložbe, ja nisam dobio ni jednu pisanu pritužbu ili žalbu, od bilo koga. Inače, besplatno je izdavanje prostora GNU, za promocije, tribine, performanse, izložbe, koje su društvenog karaktera.
Veličković kaže da je bio „možda iznenađen“ na otvaranju izložbe.
-I ne samo ja – kaže on – već su možda bili iznenađeni i upravnik GNU, Goran Stanković, i članovi Umetničkog saveta. Ali, ja ću službenim putem odmah da zatražim objašnjenje kako je tako nešto moglo da se desi.
Po tvrdnjama Veličkovića, ni jedan dinar NU nije otišao na ovu izložbu, „verovatno je autor podneo troškove“.
-Što se tiče estetike – relativizuje Veličković – ukusi građana su različiti; ono što neko osporava, drugi hvali. Na kraju, odgovorno tvrdim da nijedan dinar iz NU nije otišao na ovu izložbu.
Ako je izložba kompromitantna, zašto nije odmah skinuta?
-Pa biće ovih dana – kaže Veličković – spremamo „Svetosavsku nedelju“.
Upravnik, pak, GNU, u pismu „Vranjskim“ iznosi sasvim drugačije viđenje: „Na predlog direktora NU Veličkovića, da Mihailović želi da u GNU priredi književno veče i performans („Otvorena knjiga“), ja sam to prihvatio jer su u našoj galeriji književne večeri česte. Za taj period bila je planirana izložba iz legata Likovne kolonije. Nisam imao otpor prema tome, misleći da se radi o uobičajenoj knjizi. Priznajem, bilo mi je čudno da direktor Veličković odobrava novčani iznos za katalog, i to oberučke, što inače nije praksa.
Na dan izložbe bio sam zapanjen i zatečen. Tek tada sam video da se ne radi o običnoj knjizi i stihovima, već o hajci i ataku na ličnosti. Sve što se tog dana i večeri dešavalo je bilo izvan moje moći. Stavljen sam pred svršen čin, a samim tim i izigran. Ovim pismom se ograđujem od od dotičnog događaja i sadržaja koji su me podsetili na neka, nadao sam se, prošla vremena“.
Član Umetničkog saveta, akademski slikar Dejan Rusimović, kaže da savet nije bio ni kakav način konsultovan; pored njega, u katalogu su potpisani članovi saveta Vesna Marinković-Stanković, i Irena Ivanović.
-Zaista ne znam o čemu se radi – kaže Rusimović – jer je uobičajena procedura potpuno zaobiđena. Umetnički savet po proceduri unapred dobija disk sa delima koja treba da budu predstavljena, mada se to većinom odnosi na likovne sadržaje. U ovom slučaju, niti smo konsultovani, a ne znam ko se usudio da nas potpiše u katalogu; valjda tamo stoji „za izdavača“. Stoji, Nebojša Veličković.
antrfile

NATEZANjE
Zoran Najdić, član Gradskog veća za kulturu, smatra da će prethodnu godinu kulturni poslenici sigurno pamtiti po natezanju sa Mihailovićem, oko davanja finansijskog izveštaja nakon završetka Borine nedelje.
-Mihailović u više navrata – kaže Najdić – u obraćanjima javnosti, bez ikakvog razloga poziva u odbranu zasluga i vrednosti KZ, po njemu od neukih, glupih, zavidnih. Pred odabranom publikom (pozivnice su deljene selektivno) MCM u performansu, podržanom i finansiranom od strane NU, bez saglasnosti Umetničkog saveta, pripremljenom u ilegali, autor svoje sugrađane ženi, udaje, trezni, opija, ocenjuje i procenjuje, i sve je dozvoljeno! Ovaj gospodin izgleda pretenduje da postane konceptualni umetnik.
-Nimalo džentlmenski – nastavlja Najdić – nimalo kolegijalno, ostrašćeno, bez ikakvog razloga, MCM se obračunava sa ljudima, a posebno mesto je pripalo Momčilu Zlatanoviću. Mihailović očigledno njega paranoično doživljava kao konkurenciju, u svojoj suludoj „borbi“ za nasleđe lika i dela Bore Stankovića, ne shvatajući u svojoj zaslepljenosti da je Zlatanović neuporedivo značajniji od sirotog MCM-a.

PEČATNICI
U impresumu kataloga za izložbu MCM-a, stoji – „štampa: Jugografika Leskovac“; na sajtu Agencije za privredne registre, ne postoji firma iz Leskovca sa tim imenom; pretragom putem interneta, ispostavilo se da u Leskovcu postoji samostalna zanatska radnja sa tim imenom. Ali, stvar je u tome što ni ona nije štampala katalog i grafičku opremu izložbe MCM-a, već izvesna štamparija u Vranju, čiji vlasnik tvrdi da mu je uslugu autor platio u kešu, što je vrlo neobično za finansijske navike naručioca posla.
antrfile

MOMČILO
O kakvim se estetskim i etičkim dometima radi u Lipsandriji, neka kao ilustracija posluže rime MCM-a o Momčilu Zlatanoviću:

1.
kad su stvari napetije
narod stvara facetije

Momčilo dok zapiše
skoro i da ne diše

skretanja sa linije
nisu stvari finije

ko da se ne plaši
šta će reći naši

2.
okolna su selca
izrodila delca

bez borbe bez rata
Moma ih svojata

priča i dok hoda
da to nije voda

ni vazduh ni boza
akademska poza

hitro kao vetar
pređe santimetar

računica prosta
više nego dosta

3.
od rečničkog brašna
popunjena tašna

ovce samo bleje
kada se proseje

žive sada muke
jedu i unuke

4.
vrpolji se stara guzičica
na kolko li sedi stoličica

navikao još kod tate Broza
dobitnička ne menja se poza

da ne sklizne rizik da isključi
olovčicu mnogo da ne muči

i tako mu prođe život ceo
ni sam ne zna je li crn ili beo