Nezadrživo srljanje u prosperitet

Eko Taxi Vranje

Nezadrživo srljanje u prosperitet

Lažu kad kažu da se Vranje nije promenilo – koaliciju onih koji što ćorišu levom, dok se desnom krste, zamenili su oni od njih suprotni, znači krste se levom, u znak čuđenja što im desna treba za ćorisanje. Ili, da se bude precizniji, oni što ćorišu levom i desnom, nemajući straha ni koliko da se prekrste, pojačani su onima koji imaju sve, pa im je ostalo da samo pozapošljavaju supruge. Da ne ispadnu nesposobni, oni su tu šansu iskoristili štomogajeći, pa im je stoga u Novoj godini teško bilo šta poželeti. Pošto je godina 2009. bila toliko surova da je i najnevernije Tome uverila da više nema Deda Mraza, ostaje da u pravom socijalističkom maniru, dok pod ćebetom u mračnoj sobi pevušimo Budi se istok i zapad, samo umišljamo šta bi nam to lepo nastupajuća godina mogla doneti, ili, ako ne svima, ono, bar nekima od nas.



ODAKLE SE ČISTI RIBA

Riba od glave smrdi, pa je zato uvek uputno krenuti od gradonačelnika. Zaista, jedino ostaje Stojčiću poželeti lepe penzionerske dane, koje bi mogao da provede u Koštunićima, sa svojim omiljenim premijerom. Lepo bi se slagali, obojica se bude u rano popodne, orni da se uhvate u koštac i sa najvećim problemima današnjice. Mire je oborio sve rekorde – bio je prvi socijalistički predsednik opštine posle potopa, pa je onda bio prvi direktno izabrani predsednik opštine, pa je sada prvi gradonačelnik, pa je sada postao i prvi gradonačelnik penzioner, dok je još na funkciji.
Tu je i Buda Mihajlović, šef Okruga, takođe pripadnik kaste trutova, kome želim da u Novoj godini, tik pred penziju, konačno položi državni ispit. Mislim, zlu ne trebalo, ako njegovi ikada padnu sa vlasti. Društvo bi mogao da mu pravi i Nenad Stošić Šiza, čim, naravno, završi fakultet.
Pored svetovne, tu je i duhovna vlast. Priča se da bi Pahomije ipak mogao postati patrijarh, pre svega zbog načina izbora. Pošto ne mogu da se slože, arhijereji su rešili da igrom slučaja izaberu prvog među sobom, jednakima. Igraće, priča se, „Kamene face“, a Pahomije, zna se, u toj igri ima pretežno iskustvo.
Niži nivoi vlasti nešto su mlađi, ali kao da su na zalasku karijere – sve imaju, i sad kad su zaposlili žene, ko je kao oni? Eto, Goranu Stefanoviću, kome je supruga dobila željenu specijalizaciju, a on kupio stan u Begradu, ostaje samo da se poželi da se ne budi. Život je, ionako, san.
Njegov partijski drug Igor Andonov ima, kažu, noćne more – sanja kako menja Mireta, a na njegovo mesto dovodi Zorana Antića. Igore, budi se u Novoj godini! Što se tiče samog Antića, tu problemi nisu mali. Zakleti partizanovac je, priča se, prešao u zvezdaše, po partijskom naređenju, pa mu samim tim nije lako u životu, ali, on, kao vojnik partije, zna kakav je red. Samo kad bi ga još jednom, samo još jednom, pozvali na „Simpovu“ kučnu izložbu, gde bi mu bio kraj. Ali, ne zovu, kuje.
Predsedniku Skupštine Slobodanu Stamenkoviću takođe se većina snova ostvarila, a Lale mu je, izlaskom iz koalicije, ponovo podgrejao onaj najveći – da postane Mire umesto Mireta. Eto šanse da Zoran Antić konačno sam vodi sednice koje je i do sada vodio.
Ostali šefovi koalicije nisu toliko interesantni, i to na više načina. Recimo, Lale Mojsilović više nije na vlasti, pa mu je sada čudno što se oseća isto kao kad je vlast bio. Neka ode do Uroša, da mu čestita novog direktora Doma zdravlja. Urošu Trajkoviću su sve Bebe na broju, i ostalo mu je samo da zaposli sestru od tetke Nele Cvetković, pa će svi članovi G17 plus, računajući i Vojkana Ristića, biti na i siti i na broju. Voki sad, kad je smenio Radivojeviće, Ceru, tajne agente u tužilaštvu i sudovima, može malo i da odahne.
Ima i opozicije, samo je ona pomalo čudna, jer se ne bori da ruši vlast, nego i da sama deo vlasti postane. Najprincipijelniji je Denzi Stanojević, koji ima preča posla nego da se svađa po skupštinama i partijskim kuloarima – srećno useljenje u lokale u Brankovoj želimo mu pesmom „Tri palme na otoku sreće“.
Zaslužena mirovina teško je pogodila i Manju, Belču i Zareta, ali oni nisu jedine žrtve politike velikih mudrih drugova. Ne možeš narodu ugoditi – dok jedni kažu da smena sa devet godina zakašnjenja i nema mnogo smisla, dotle drugi traže da se streljaju po kratkom postupku. Idi pa udovolji.
Isto je i sa „Simpom“. Dok jedni traže da se proda, drugi traže da se samo pare uzmu. Dragomir Tomić pred istorijskim je izborom – da uzme ili ostavi. Zato, u Novoj godini, valja u poželeti makar Dinkića, kad do „Ikee“ nikako ne može da stigne. „Jumko“ je uspeo da oživi, ali nikako da se dogovore ko je za ovu reanimaciju odgovoran. Nije ni važno – i nama nešto lepo da se desi.

SNEG I TOBOGAN

Javna preduzeća sve više rade na povećanju sopstvenih prihoda, i to pre svega kao turističke agencije. Tako su „Skijališta“ otvorila hotel, a „Vodovod“ pravi akva park. Lepo, zato valja Dejanu Maniću poželeti srećan početak rada skijališta, pesmom „Ako padne prvi sneg“, dok Stojan Dimčić ima vodu, a treba mu samo još tobogan, da se provoza.
Hemijskoj školi zimski sportovi takođe nisu strani, pa sa decom vežbaju učešće u „Survivoru“, zlu ne trebalo. Ljubiši Anđuševiću želim da im što pre završi grejanje, ako ima vremena od kupovine novog automobila. Snežani Tasić je dovoljno što je direktorka, šta ima više da poželi.
Sve u svemu, Novu godinu dočekaćemo veselo, uz trubače i bez vatrometa, puni nade da će nam biti još gore nego ove godine, ali i vere da i mi, jednom, nećemo biti u pravu. Zoran Najdić neka vidi šta će sa Cerom, a Deda Mraza, ma koliko da ga nema, Vranjanci će pozdraviti širom otvorenih očiju – neprijatelj nikada ne spava, pa sledstveno tome i Vranjanci mora da su uvek budni. Ako Zoki Knežević, kao po običaju, ne ugasi svetlo baš za Novu godinu.



  • Ostavi komentar