Na koju stranu ga nosite?

Eko Taxi Vranje

Na koju stranu ga nosite?

„pa mislim diskrecija mora da je engleska ili latinska reč neznam tačno. i tursku reč sam zaborail. Partijsko zaposlavanje je izašlo iz raj tekaj si bilo i pod maršal tito prvo njegova deca dobiju rabotu pa posle vranjanci. ali vranje ima da izbegne vremensku pogodu je vi imate tople vode za poparu. ajde danas je badnji dan u nov južen vels idem u supermarket da ukradem ćurku za jadenje bože spasi.
blaѕe doric, 24. dec 2009.“
– Što je ovo be, novinare, za ovo, ovako kako je stiglo na vaš emajl, ti vikaš pijenje, sad pred fajront? Kažeš, lakna ti, posle tolko vreme se javio iz prijateljske i susedne Australije profa Galus Blazeus, a ti pa misliš, kenguri ga izeli, ili čopor dingo. Živ je Galus, mulo nije, i očekuješ dalje javljanje od vašeg povremenog dopisnika iz Australiju.
– Ma, batali ti Australiju, ovo što je kod nas je otud od Australiju, naši Aboridžini su kraljevi za oni njini. Evo, sad me dovodiš vo iskušenije, a ne izbavljaš me ot lukavago, vikaš pijenje ovako pred doček Nove godine, a to ti je prokletija. Ne prođe doček Nove godine, i kad be momak, i sad ovako mator i oženjen, a da se pred doček ne nadrvim kao guzica, i da ne napravim neku pizdariju. Ali, tako sam osvojio ženu mi, još dok besmo momak i devojka, krv sam bre ja prolio za našu večnu vezu, u dobru i zlu, zdravlju i bolesti, pijanstvu i trežnjenju!
– Mi, ne li, taze momak i devojka, će čekamo Novu godinu u hotel Vranje. Uplatimo kintu, ona šije kod njenu šnajderku aljinu, ja kod mojega šnajdera odelo, pituje me krojač, onako delikatno – „na koju stranu ga nosite“, ne li, tu da popušti malko, da se čindo oseća udobno i komotno, i da možeš da ga potegneš, kao Bili Kid, u urgentne situacije, kad dobiješ neodoljivu želju da uriniraš od krvničko lokanje, ili kad si u koteljak s voljenu osobu iza muzej ili u zabavište, tad se jaribaš tamo pravio, u stvari, samo faćanje.
– Sve mi to završimo na vreme, dogovorimo se da se nađemo u pola osam u park, baš kod čiča Borin spomenik, i odatle da palimo na doček u hotel. I celivam ja krs` da ovu godinu neće mi se desi ono kao sve prethodne, će idem trezan na Novu godinu, makar od ordever da obiđem. Ali, oćeš! Samo što uzedo odelo od šnajdera, pođem si doma, da se obanjam, obrijam, da oštucam brkovi, jednom rečju, da se nakurdišem kako valja i trebuje, da ostavim utisak.
– I đavol me nanese pored onu kafanu prekoputa park, a tamo društvo limunada, sve moji mokri drugari. Aj na jednu – deru se kao nedodrgavi – ne mogu, reko, evo nosim odelo mama da opegla, pa da sačekam dragu, da idemo na doček Nove godine. Aj be, oni uporni, će se stigne sve, na doleko pol`k idi! Nego odi mi da munemo po jednu, pa i mi nesmo istriščiki, i mi se spremamo na doček! I ja ti se primim kao saušćaj, i sednem sa zlotvori. Aj ovaj jednu turu, aj onaj jednu, aj pa i onaj tamo još jednu, pa gazda jednu, pa uđe neki levak što mu je još tatko mi predavao, pa on jednu, sad ja na bezder; svi gledaju u mene, i čukaju s čaške, ono – mi vikasmo, tvoj je red… I ja da se ne obrukam, aj i na moj račun jednu turu, popiše, da si idem ja, kad oni otoprv. Isti red – ovaj, pa onaj, pa gazda, pa đak, pa ja…
– Dok ja pitam – a be, kolko je sat? Ma što te briga kolko je sat, sedi tu, sad će dođe još jedna tura. Uzvrtim se ja, ono osam i petnaes, lelkeee, devojka me čeka kod Boru sigurno poviše od pola sat! Uz teški napori i primenu borilačkih veština, otkačim se od zadribalde, pa trk u park! Ali, da skratim put, da ne zaodim otkud glavni ulaz, presečem kroz živu ogradu. Provlačim ti se ja kroz ono, ali to kao da nije običan šip, nego nešto pozajebano, kao da vršim proboj logoraša iz Jasenovac. Ali, nekako prođo, odelo pod mišku, aj reko, tamo nekako će se presvučem, i sve mi nešto vrućo po facu, ja pa mislim od grejanu rakiju što sam pio.
– Dođem na zborno mesto, draga me čeka onako nacifrana, a izmrzla kao pingvin, i taman izmana da mi zalepi jednu divizijsku, usekna se, ovoliki oči. Šta ti je, dragi, tepaše li te tako urađenoga negde po put, na koga si opet u oči ripao? Ne be, reko, ništo mi neje, zdrav sam a bolan, samo mi nešto vrućo na fizionomiju. Pa kako neće ti je vrućo, zakuka ona, vidiš li da ti krv libdi iz celu facu! Kad ja pogledam, a ono kroz onu živu ogradu bila provučena bodljikava žica, i ja sam se tu provlačio, ali nošen ljubavlju i grižom savesti ništa nisam osetio!
– Ma nema veze, reko, aj da se opravljamo, će zakasnimo na doček. Kakav doček, zakuka ona, polazi s mene. Odvede me doma kod nju, tu blizu, zet prvi put ulazi u kuću. Kad me vide majka joj, samo se prekrsti, i propška – „crna ćerko“… omiše me, namazaše s rakiju, ja samo ližem, što poviše u gušu da otidne. Iscepiše na sitno dedinu prazničnu „Politiku“, zalepiše na rane junačke, odosmo u hotel na doček, sednasmo za zajednički astal, za deset osobe. Pa osobe malko piju i meze, pa se fate u kolo, a kad se vrate za astal, zabulje se u mene, čitaju one novine s koje sam izlepljen, jebi ga, informiše se narod.





  • Ostavi komentar