Šuštanje keša i ostala kultura

Vranjancima se tokom cele 2009. godine gnojio mozak od priča o Književnoj zajednici i Školi animiranog filma. A radi se, zapravo, o prostoj i jednostavnoj stvari – mi ih samo pitamo gde su milioni, a oni pričaju i rade sve drugo samo to ne

Povodom novogodišnje euforije inventarisanja, konstatacija da ni tokom 2009. godine nije došlo do značajnijih pomaka kada se radi o kulturnoj ponudi u gradu, nije otkriće ni prići rupi na saksiji. Naša percepcija događaja koje su svi drugi verovatno već zaboravili, a oni koji nisu rado bi da amnezija i njih strefi, na momente će vam se verovatno učiniti sasvim obeshrabrujućom. Čast izuzecima. Ali šta da se radi kad neki još nisu shvatili da je prazan burek izmišljen samo da sirotinji zavara glad. To je rezultat pada svih estetskih i etičkih vrednosti društva, u gradu iz koga nam bežanja, jednostavno, nema. U tom kontekstu, događaji koji su obeležili godinu na izmaku, u oba smera, su:

GORIVRANjE

Ne računajući nekoliko kolektivnih svirki rokenrol snaga sa domaćeg terena, „Nežni Dalibor“, „Disciplina kičme“ i „Goribor“ su verovali ili ne jedini bendovi koji su protekle godine održali koncerte u našem gradu. Nekada je u jednom odeljenju od tridesetoro đaka, devedeset odsto bilo rokenrol frikova, a danas ih nema ni u promilima. Tih posvećenika nema previše ni u mnogoljudnijim društvima nego što je naše i zato veseli činjenica da se na ovim koncertima nismo, što se publike tiče, ni jednom obrukali. Na ovom mestu možemo načiniti jedno bizar poređenje i konstatovati: bilo je puno k`o oko, a ljudi isto toliko koliko i kada su se veselili Grand mutanti. Znači, hvatamo priključak. Oni što dolaze na svirke (nije zabranjeno za one iznad 30 godina prim.aut.) znaju da sloboda ne obitava na trgovima, ispred bina na kojima se održavaju veselja za puk i političare. Prava sloboda, pa ako hoćete i demokratija, počinje na mestima na kojima se za prava bori glavom i gitarom. Nije sjajno, nije mnogo, ali je ako ništa drugo kvalitetno, hrabro i nekorektno! Iako danas plejer mašina dovodi mnogo više ljudi na zabavu nego što možete i da zamislite, sve će to jednoga dana nestati, ali buntovništvo nikada!

OVERDOZIRANjE

Vranjancima se tokom cele 2009. godine gnojio mozak od priča o Književnoj zajednici i Školi animiranog filma. A radi se, zapravo, o prostoj i jednostavnoj stvari – mi ih samo pitamo gde su milioni, a oni pričaju i rade sve drugo samo to ne! Cele godine mi sklapamo sliku o tome šta i kako oni rade, cele godine pokušavamo da vam to verodostojno prenesemo, cele godine oni se oglušuju o pozive javnosti da to dalje ne može tako. Jeste da knjige danas pišu svi: policajci, kriminalci, ratni zločinci, političari, domaćice, pevačice, čak i nepismeni, ali sve i da ih čitamo i kupujemo k`o nenormalni, onoliki milioni za Književnu zajednicu su previše. Cunami brendiranja, autentičnih vrednosti kakvih nema do Tokija, zahvatio je i Školu animiranog filma. Izvređati i najuriti novinara iz prostorija ove škole koja nije privatna, nego bezobrazno privatizovana, i potonje ponovno besramno traženje novih miliona, lepo je isto koliko i miris u punom taksiju. Toliko primitivizma od strane KZ i ŠAF niste videli ni na „Farmi“ ni u „Velikom bratu“. A o promenama na mozgovima upornih branitelja ova dva „brenda“ nećemo ni da razmišljamo.

KRV I ZNOJ

Proteklu godinu obeležila je i jedna izuzetna predstava ovdašnjeg pozorišta – „Roboljupci“ , adaptacija romana „Zlatno runo“ Borislava Pekića, u režiji Nenada Todorovića. Sem što je najavila početak kraja jedne skoro vegetarijanske teatarske ere, donela je i neke nove vetrove i iza scene. Konačno malo krvi i znoja, burleske i magične farse, umesto mesečine, žala za mladošću i južnjačke iskompleksiranosti koja je dobra samo za suicidne. Pekića sada mogu da razumeju i oni koji nisu filozofi i literate. Malo li je? Ovdašnju publiku ne možete naterati da zavoli pozorište, ono pravo, sa velikim – P, ali možete da ih dovuče u pozorište na štos, pa im „ispod žita“ prodate neku veliku istinu. Drugi put će da dođu sami i da traže još! Iako je sudski proces protiv ovdašnjeg pozorišta u toku, jer su neki režirali bez ugovara, ali za finu kintu, iako neki žale za pređašnjim, onim Mitketovim, a drugi hoće „`leba preko pogače“ i iako su oni iz prvog reda promenili mesta sa onima na pomoćnim sedištima, za sada pobeđuje pozorište.

PREMIJER LIGA

Ekrem Mamutović je Vranjanac u trendu! Za razliku od ovdašnjih „privrednika“ i „političara“ u trendu, sa mozgovima izbaždarenim na pozitivnu nulu pre nego što krenu da otimaju i haraju po javnim preduzećima i firmama, on je bio u poziciji da opustoši jedino ovogodišnju Guču, što je i uradio. Nakon svih priznanja koja je odatle doneo do sada, ove godine u Vranje je stiglo i najveće – Najbolji orkestar 49. Sabora trubača. Čulo sluha je, dakle, najteže prevariti. Posle toga Ekrem i njegov orkestar nisu pokušavali da nam poput ovih, za koje je i Mali Perica puki amater, prodaju fore, nego su nastavili da rade svoj posao. Mamutović je pre toga sa grupom od još sedamdesetak muzičara pod vođstvom Ekrema Sajdića, u Vranjskoj Banji, a po idejnom projektu ilije Stankovića, snimio album !!!!!!!!!!! „Gypsy Groovez Orchestra Goes Tutti Mundi Night Train for Loves and Thieves“ !!!!!!!!!!! koga je BBC proglasio najboljim izdanjem ciganske muzike u 2009. godini, a ulaze i u trku za najbolje izdanje ovoga žanra svih vremena.

TRIFUNIJADA

Jedina zajednička stvar koja već nekoliko godina povezuje Vranje, grad bez bioskopa, sa svetom filma je „Dokument“. Iz sezone u sezonu sve kvalitetnija i sve posećenija revija dokumentarnog filma, ove godine je imala najreprezentativniju ponudu do sada, trajala četiri dana i koštala dve prosečne plate. Nisu bili potrebni milioni da vidimo dokumentaristički krem Srbije na jednom mestu. Još jedan dokaz da je borba radnika i neradnika u trendu, a šuštanje keša neprolazna lepota, kao mala crna haljina. Sa druge strane retko ko od političara će reći da ne voli umetnost, ali pare ne daju. „Trifun bombaš“ i dalje kopa svoju eksplozivnu napravu, pa kud puklo da puklo! Skontao je da je ovo dobro tle za razvoj prkosne biljke zvane dokumentarac i krenuo da zauzima prostor koji godinama zvrji prazan. Nudi nam se besplatno, u paketu, prekopotrebnu dozu humora, strasti, energije i bolno precizan izveštaj o vremenu u kome živimo.