Merak za poneti

Polazište u izradi strateških planova gradova jesu njihovi identiteti. Dakle, sve ono što čini specifični duh Vranja – i govor i muzika, Bora Stanković i književnost na dijalektu, samsa, tarana i trljanica, Baba Zlatina ulica, „Izvor“ i novine „Vranjske“, kao i ono što tek može da nastane, predstavlja materijal od koga može da se istka plan razvoja kulture vašeg grada

Svega nekoliko gradova u Srbiji učestvuje u projektu Strategije razvoja kulture, a kako su ljudi iz gradskih rukovodstava Niša i Vranja reagovali pre predstavnika Leskovca, Pirota i Zaječara, to je doprinelo da se ovaj proces odvija kod nas. O prednostima koje dolaze od strateškog planiranja, pravcima njegovog razvoja i ciljevima koji se žele postići, razgovaramo autorom projekta Predragom Cvetičaninom, sociologom kulture i umetnosti.

AMAM, TRLjANICA, „IZVOR“, „VRANjSKE“

Projekat Strategije razvoja kulture je obiman dokument koji treba da definiše ciljeve svakog segmenta kulture na lokalu. Konkretno, šta je planirano za Vranje?
– Još uvek je prerano da se konkretno pobroji šta će biti prioritetni ciljevi kulturnog razvoja u Vranju i koje će strategije biti korišćene u njihovom ostvarenju. Proces planiranja strategije kulturnog razvoja gradova uključuje nekoliko važnih aktivnosti: formiranje radnog tima, analizu trenutnog stanja, uključujući tu i analizu obima i načina finansiranja, analizu budžeta kulturnih institucija i organizacija, njihovih kadrovskih i tehničkih resursa, održavanje fokus grupa po tematskim oblastima (npr. muzike, likovnih umetnosti, arhitekture), obavljanje polu-strukturisanih intervjua sa rukovodiocima kulturnih ustanova i drugim važnim ličnostima u kulturi gradova i održavanje velikog broja radionica tima za strateško planiranje koji bi trebalo, na osnovu svih tih materijala, da napiše strateški dokument. Mi smo otprilike na polovini ovog procesa, a nadam se da ćete do kraja februara 2010. moći da objavite analizu strateškog plana kulturnog razvoja Vranja.
Šta će biti polazište u izradi ovog plana?
– Polazište u izradi strateških planova gradova jesu njihovi identiteti. Utoliko, sve ono što čini specifični duh Vranja – i govor i muzika, Bora Stanković i književnost na dijalektu, samsa, tarana i trljanica, Baba Zlatina ulica, Markovo kale, crkva Sv. Trojice i crkva Sv. Petke, Pavlovac i Deroni, Beli most i Pašini konaci, česma Djerenka i Amam, Ćoška i Vranjska Banja, ali i „Mist dizajn“, vajari i konceptualni umetnici, „Džoli Džamper“, „Izvor“ i novine „Vranjske“, kao i ono što tek može da nastane, poput Muzeja trube, Koštanine spomen kuće ili muzeja Gvozdenog puka – predstavlja materijal od koga može da se istka plan razvoja kulture vašeg grada. Ako postoje neki, u pozitivnom i negativnom smislu, „spori gradovi Srbije“, onda su to Vranje, Leskovac i Niš. Trebalo bi naći način da se predivna kuhinja i umetnost života, ono što se u ovim krajevima obično naziva merak, kao i sve ono što predstavlja kulturno nasleđe i savremeno kulturno stvaralaštvo preyentuje turistima na prihvatljiv način. Turisti nisu zainteresovani da vide ono što im je poznato, čega imaju i kod kuće, ali istovremeno očekuju standarde – usluge smeštaja, higijenu na koje su navikli.
U okviru projekta koji vodite predviđena je izrada strateškog dokumenat samo za nekoliko gradova u Srbiji. Koji je cilj koji treba postići?
– Prednosti koje dolaze od strateškog planiranja prevazilaze samo utvrđivanje generalnog pravca razvoja i prioritetnih ciljeva. Strateško planiranje pomaže nam da identifikujemo i obeležimo gradske identitete. Ono unapređuje rad svih aktera kulturnog sistema u jednom gradu – gradskih uprava za kulturu, kulturnih institucija i organizacija, a istovremeno otvara mogućnosti da se kulturni resursi u širokom smislu iskoriste za regeneraciju gradova, za njihovo ekonomsko napredovanje i političko i kulturno pozicioniranje. Zato mislim da je dobro što se strateški plan kulturnog razvoja grada Vranja radi.

ŠEST KULTURNIH STILOVA

Uradili ste dva istraživanja o navikama i ukusima građana i dobili skoro neverovatne rezultate poput onih da više od trećine ispitanika ne zna da navede ime omiljenog pisca, a dve trećine ne zna nijednog jedinog slikara. Kakva kultura vlada u Srbiji?
– Jedno istraživanje je rađeno u periodu 2002. – 2003, a drugo 2005. – 2007, i oba su dala slične rezultate. Pokazalo se da u Srbiji postoji nekoliko paralelnih kulturnih svetova, među kojima gotovo da nema kontakata. Identifikovali smo šest kulturnih stilova kojima pripadaju građani Srbije: tradicionalni elitni kulturni stil, alternativni elitni kulturni stil ili kulturni stil elitnih omnivora, konvencionalni kulturni stil, urbani kulturni stil, rurbani i folklorni kulturni stil. A pokazalo se i da se polje kulturnih stilova u Srbije konstituše duž osa na kojima su polovi globalna nasuprot lokalnoj kulturi i tradicionalna nasuprot savremenoj, popularnoj kulturi. Ono u čemu se oni prvenstveno razlikuju nisu češći ili ređi odlasci u pozorište, veći ili manji broj izložbi koje su videli tokom godine, nego potpuno drugačije shvatanje kulture i umetnosti i uloge koju oni treba da igraju u njihovim životima. I u ovoj grupi postoji hijerarhija koja pokazuje stepen kulturnosti neke osobe, samo što u se u njoj prestiž ne stiče tako što odlazite da gledate balet, nego tako što znate da pevate veliki broj narodnih pesama ili da igrate narodna kola.
Tvrdite da Srbijom vlada ukus predgrađa i u bukvalnom i u metaforičnom smislu. Pojasnite nam šta ste pod tim mislili?
– U Srbiji se kulturne prakse koriste kao resursi u borbi za ostvarenje društvenog statusa i za osvajanje i održavanje dominacije u društvu. U teorijskom smislu to je omiljena tema post-disciplinarne oblasti koja se zove „studije kulture“ i u kojoj se posebno razmatra odnos kulture i politike. O tome kako su se i zašto u Srbiji borili Rimtutituki i Baja Mali Knindža, Ekatarina Velika i Ceca Ražnatović, Srđan Dragojević i Emir Kusturica, Dobrica Ćosić i Biljana Srbljanović i oni koji u njihovim delima uživaju i pronalaze sebe, nije moguće dati kratak odgovor. O tome je samo moguće napisati knjigu, što upravo sada i radim.
Ma koliko sve ovo izgledalo crno vi optimistički kažete da nema mesta panici. Zbog čega?
– Zbog toga što istraživanja situacija u zemljama u našem susedstvu pokazuju da ni tamo situacija nije mnogo bolja, a i zbog toga što je greška proglašavati za nekulturne one koji ne učestvuju u tradicionalno shvaćenim kulturnim aktivnostima.

PRIMERI FINSKE I ITALIJE
Dva moja omiljena primera korišćenja kulture za urbanu regeneraciju jesu Kemi u Finskoj i gradići iz Italije koji su pokrenuli formiranje saveza „Sporih gradova“. Kemi je grad na krajnjem severu Finske čija je ekonomija počivala da uspešnoj fabrici papira. Sticajem brojnih okolnosti fabrika papira je propala, a građani Kemija su se suočili da nemaju više na čemu da grade svoju egzistenciju u tom gradu, dok se neko nije setio – leda. Te su odlučili da naprave najveći zamak na svetu od leda, u kome se nalaze hoteli i restorani od leda, crkva i umetničke galerije od leda i koji svake godine privlači u Kemi pola miliona turista. Zamak se topi svake godine u martu, a ponovo biva napravljen u oktobru.
U ovom drugom primeru, tri gradića iz Italije napravili su savez koji je imao za cilj promociju sporog načina života i posebno sporog načina ishrane, nasuprot jurnjavi u postmodernim velegradovima, brzoj hrani i Mekdonaldizaciji stilova života. I od tada ih posećuje ogroman broj upravo tih užurbanih menadžera u pokušaju da ponovno nauče da uživaju u hrani i u životu. A udruženje se proširilo širom sveta i trenutno okuplja više od 150 hiljada gradova koji se diče svojim sporim načinom života i uživanjem u hrani.

PROFIL
Predrag Cvetičanin radi na Filozofskom fakultetu u Nišu. Diplomirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu, magistrirao istoriju i filozofiju umetnosti na CEU u Pragu, sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i filozofiju na London School of Economics. Završava doktorsku disertaciju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je potpredsednik Saveta za kulturu grada Niša 2003-2004. godine, član Nacionalnog borda Pro Helvetia 2004 – 2005, član Komisije za decentralizaciju kulture Ministarstva kulture Republike Srbije 2008. Koordinator je projekta „Zlatni rudnik“ koji OGI iz Niša realizuje na prostoru jugoistočne Srbije (Niš, Leskovac, Vranje, Pirot i Zaječar).