Izložbe su kao striptiz

Eko Taxi Vranje

Izložbe su kao striptiz

Vreme u kome živimo dalo mi je povoda da slikam to što slikam, jer sam shvatio da čim homo sapiens dođe na vlast, na bilo kom nivou, naprasno dobije fizionomiju svinje, majmuna, magarca ili lešinara



Marko Stajić je sasvim poseban mlad čovek koji zna kako da privuče pažnju, tako da njegova dela dugo vibriraju u memoriji posmatrača. Verujemo da nam neće zameriti ako ga svrstamo među hiperemotivne buntovnike, jer on voli kad slika urla i vrišti ili barem udara u stomak. Stajić vreme u kome živi direktno transportuje u svoj stvaralački opus, tako da svojom umetnošću ne mazi, nego šamara i šutira.

DLAKAVI HOMO SAPIENS

VRANjSKE: Ova izložba govori o vašoj zgroženosti nad totalno iskarikiranim sistemom vrednosti društva u kome živimo. Da li je to ono što ste želeli da nam prenesete?
STAJIĆ:
Raspad sistema vrednosti na svim nivoima je očigledan i nemoguće je ne reagovati na tu situaciju. Ja reagujem na način koji mi pruža najveće mogućnosti da se što jasnije i preciznije izrazim, a to znači koristeći likovni jezik. Međutim, likovno stvaralaštvo je prilično tiho zanimanje – sam si sa svojom imaginacijom, koncentracijom i materijalom, tako da ti jedino preostaje da se potrudiš da ono što nastaje kao produkt te tišine dovoljno glasno govori samo za sebe. Zato mislim da nije mnogo efektno urlati po ulicama, ali uživam kada naiđem na sliku u galeriji koja urla i vrišti. Takođe nije loše da udara i u stomak, to može da deluje prilično otrežnjujuće. Trudim se da ono što radim bude pojačan, ekspresivan izraz onoga što se dešava u meni, jer mislim da će tako imati neposrednije dejstvo. To mi je prilično važno, jer ne slikam samo za sebe. Slikanje je način komunikacije i normalno je da kada govorite želite nekoga sa druge strane ko će vas čuti. Serija autoportreta – Depresija, je takođe nastala kao produkt osvrtanja na jedan poremećen sistem. U njima sam, na neki način, dokumentovao krah svog ličnog sistema vrednosti koji se kod mene periodično ponavlja i uvek kao posledicu ima depresivno stanje. Na sreću, homo sapiens je za takva stanja izmislio vino, a moj kum ga odlično pravi!
Posebno je upečatljiva serija slika „Skidanje s krsta“. Kako je ona nastala?
– Na njeno stvaranje su uticali BBC dokumentarci koje sam gledao, a koji su prilično tendenciozno pokušavali da mi objasne i demistifikuju Isusov život, njegovo stradanje i neke osnovne postulate hrišćanstva. Konačno je došlo vreme za „razbijanje predrasuda“ svake vrste i to uz direktan prenos putem kablovske mreže! Kao reakcija na sve to, odmah mi se „ukazao“ ciklus crteža koje sam nazvao „Skidanje s krsta“. Na njima prikazujem, iz više uglova, figuru Isusa koji je gurnut sa krsta i pada naglavačke. Na njega se nadovezuje ciklus „Vrišteći Isus“. Vrisak i vapaj su verovatno sredstva koja u momentima spoznaje sopstvene bespomoćnosti imaju funkciju dovođenja sistema u bar prividnu ravnotežu, poput plakanja, recimo. Ova serija crteža povezana je sa autoportretima iz serije „Depresija“ jer je i ona, na dubljem nivou, autoportret.
Pikaso nije ćutao kad je radio „Gerniku“, Čaplin nije ćutao kad je radio „Diktatora“… Vranjski stvaraoci ćute, a oko nas ubice desetine hiljada ljudi hodaju slobodno, glasaju, bave se politikom. Od koga vi očekujete da promeni društvo?
– Društvo i sisteme menjaju uvek najmoćniji i to onda i onako kako njima odgovara. To znači da se suštinski ništa ne menja, jer je u pitanju uglavnom isti cilj – povećanje profita, bogaćenje „malobrojne većine“ koja drži sve konce u svojim rukama, uspevajući pri tom da na perfidan način ubedi onu stvarnu većinu da su to i njeni ciljevi i da će ih ona ostvariti samo ako glasa za ove manipulatore ili čak izađe masovno za njih na ulice jer, pobogu, to će doneti „bolji standard i nova radna mesta za naše građane“. Valjda je već svima jasno da živimo u dobrovoljnom robovlasničkom sistemu, a demokratija tu samo služi da svakoj budali omogući da glasa za taj sistem „svojom voljom“! Tako da, kada se baci jedan nepristrasan pogled, na kraju „demokratskog“ radnog dana imamo jednog jadnog homo sapiens koji ne zna gde mu je dupe a gde glava, a pri tome ga još dodatno zbunjuje maljavost obe regije! E tu na scenu stupa umetnost koja će „išutirati i našamarati“ našeg anesteziranog dlakavog brata i pomoći mu da razazna delove tela, da odvoji glavu od dupeta i da počne da je koristi!

KATARZIČNA LENjOST

Cela vaša vranjska postavka predstavlja poseban način posmatranja i pristupanja slici, umetničku formu koju ovdašnja publika nema tako često prilike da vidi. Ima li izazova u tome?
– Naravno. Pokazivanje svog rada uvek je izazov jer je bavljenje stvaralačkim radom prilično lična stvar, a njegovo izlaganje je najsličnije striptizu – pa se onaj ko ume da gleda dobru izložbu, uvek dobro provede! Za mene je izlaganje u Vranju značajno jer postoje ljudi čije mišljenje cenim i želim da čujem. Neki od njih se izražavaju takođe likovnim jezikom i oni su mi posebno zanimljivi zato što poznaju proces koji vodi od prvobitnog podsticaja do konačnog izraza, a sada su stavljeni u ulogu posmatrača, što automatski od njih zahteva potpuno suprotan pristup. Posmatrač kreće od nečijeg dela i ide ka sopstvenom doživljaju, tako da tu uvek čujem zanimljive komentare i neočekivana pitanja i sugestije.
Da li je u vašem stvaralaštvu bilo i faza isticanja pozitivnih vibracija?
– Moja namera je da ono što radim, pored toga što deluje na mene tokom procesa rada, deluje i na onoga ko taj rad posmatra u galeriji. Izazivanjem određene emocionalne reakcije, čak možda nekog tragičnog osećaja kod posmatrača, hoću da proizvedem neku vrstu njegovog pražnjenja, uništavanja i preobražavanja. Voleo bih da izazovem i neku vrstu katarzičnog dejstva i u tom smislu sam, iako na prvi pogled ne izgleda tako, u fazi isticanja pozitivnih vibracija.
Skloni ste eksperimentisanju, koristite različite materijale i tehnike, bavite se fotografijom, akvarelom, skulpturom…
– Sve što ste nabrojali tiče se samo jednog talenta, ali ja mislim da ih imam još nekoliko. Nisam ih dovoljno afirmisao, jer je moja lenjost često nepobediva.
Prvi put ste uzlagali u Vranju 2004. Koliko ste imali prilike da se upoznate sa delima ovdašnjih stvaralaca u međuvremenu?
– Dovoljno često dolazim u Vranje i družim se sa ljudima koji se bave istim poslom, tako da imam dosta jasnu sliku onoga što ovde nastaje. Nemam nameru da se vratim, ali ko zna, ne želim da budem isključiv. Kad god sam bio takav život mi je pokazao da ima dobar smisao za humor!


VRANjSKA SCENA
Odrastao sam u Srbiji 90-tih i način na koji se njome upravlja je, blago rečeno ponižavajući. Vreme u kome živimo dalo mi je povoda da slikam to što slikam, jer sam shvatio da čim homo sapiens dođe na vlast, na bilo kom nivou, naprasno dobije fizionomiju svinje, majmuna, magarca ili lešinara… Mi stvarno živimo „Životinjsku farmu“!
Ja razdvajam pojmove „umetnost“ i „slikarstvo“, zato što baviti se slikarstvom vrlo retko znači i baviti se umetnošću. Na vranjskoj sceni ima mnogo slikarskih dela koja ne govore apsolutno ništa, a kada govorimo o umetničkom delu stvari stoje sasvim suprotno. Onog trenutka kada slikarstvo pređe u viši oblik, kada ono više nije cilj nego sredstvo, čovek više ne pravi sliku već istražuje i izražava sopstvene dubine. Tu počinje priča o umetnosti a prestaje priča o slikanju, teoriji forme i boje. U Vranju ima stotinak homo sapiens koji se „bave slikarstvom“, a samo desetak njih razume pojmovnu razliku između slikanja i umetnosti. A od tih desetak možda njih troje ima potencijala da pređe crtu gde „bavljenje slikarstvom“ prestaje…

PROFIL
Marko Stajić (1978) nakon srednje Umetničke škole u Nišu, studira neko vreme slikarstvo na FLU u Prištini, a potom prelazi na Visoku školu strukovnih studija Beogradska politehnika, gde je na završnoj godini odseka za industrijski dizajn.



  • Ostavi komentar