Golemi švaleri, čuruk ljudi

Eko Taxi Vranje

Golemi švaleri, čuruk ljudi

Duša nam zna, sa domaćina mora da se istrpi sve, i loše i dobro. Što pre mu upozna narav to bolje za ženu. Žena mora da ima makar jedan gram poviše pamet, na muža da nađe slabu tačku i ubode ga u nju. Na taj način će sačuva kuću. Nijedna medalja joj ne treba, samo deca da su živa i zdrava, da dočeka da oženi, udade i unuče u krilo da drži



Ulica Mate Jerkovića smeštena je u starom jezgru Donjeg Vranja. Pruža se pod nagibom, od mosta na Donjovranjskoj reci i kao na puškomet izlazi na Radničku ulicu kod familije Jerebica. Onaj koji iz onjeg Vranja krene ka petlji na autoputu kod motela „Vranje“ obavezno prolazi ovom ulicom. Iako nevelika, poznata je po brojnoj familiji Stošići i familiji Jerebice, koje su tipični predstavnici nekadašnjeg starog Donjeg Vranja, mlekarskog i težačkog, a ujedno hirovitog i razuzdanog.
– Dok je Donje Vranje bilo selo nismo imali imena ulica, samo bb. Tadašnji poštari i poreznici bez mnogo škole, ali bistri kao gornji tok Pčinje, znali su svaku familiju, svakog pojedinca ponaosob, čak i ono što sami ukućani nisu znali jedni o drugima. Nije nas tada bilo mnogo. Staro Donje Vranje bilo je od mosta i obližnje seoske česme, pa oko reke s obe strane i crkve Svetog Marka. Danas, retko ko zna po nazivu gde je naša ulica, niko ne zna za Matu Jerkovića u Drugom ratu domobranu, a potom partizanu i kasnije generalu. Da su je nazvali Stošićeva ili ulica Jerebica, svako bi je i u mrkloj noći s lakoćom našao – pričaju žitelji ulice.

KLAKERI I PETLIČIKI

Ulica je poznata ne samo zbog familija koje tu žive, već i zbog blizine crkve, šetnji ulicom i uspomena na sabore o prazniku Svetog Marka, koji su se održavali svakog 9. maja, a sada po frekventnosti i idealnom sporednom putu prema motelu i Simpu.
– Sveti Marko je seoska slava i svaka kuća je slavila. Dok komunisti nisu zabranili govoreći: „mi ćemo zabeležiti ko ide u litiji i obavezno podvući da vam niko ne brani“, litija je polazila od crkve, do mosta i naniže do puta, pa kroz polja kod Kupininske vodenice, pored Morave do velike kruške kod motela i natrag kod crkve. Tada bi tri puta zaobišli crkvu, zvona su zvonila, a mi smo svi, i deca i odrasli, pevali: „Sveti Marko sveti maslo, Gospodi pomiluj, Gospodi zaraduj“. Iz grada bi pristizali bombondžije, sa cegerima u kojima je u kutijama sa ledom bio klaker, pa razne poslastice od šećera, pre svega petličiki, lulčiki i alva od brašna. Liciderska srca bila su za devojke – priča Branko STOŠIĆ Cincar, penzioner „Koštane“.
Najintersantnije bi krenulo oko podneva, kada bi došlo po nekoliko muzičkih bandi iz Vranja i okoline. Pojedini, već pripiti stariji donjovranjčani, nestrpljivi zbog muzike i veselja bili su spremni da, od besa, pocepaju goč. Bilo je čuvenih igraoraca sa maramom u ruci ispod čijih se nogu zemlja tresla. Kad bi poveli kolo Branko, Vecko, Mile Ganjče, Slobodan Šapkar ili Perica teško onom ko bi hteo da preotme muzikante. Njihovo se znalo: „dok duša iska“.
– Mi smo narapiti, brzi ljudi, drčni na sve što razvrti pupak. Pojedinci, kad popiju, mogu iz pamet da isteraju svakog. Pesnica da sevne, nož da se potegne nije bilo nikakvo čudo, ali s druge strane uvek bi se našao neko ko bi sprečio najgore, pa makar to bili i milicajci – kaže Branko.
Na saborima, mladi naraštaj je dolazio, kako su govorili, „na gledanje, za ruku vatanje, celivanje i veridbu ugovaranje“. Mnogi senici u obližnjim štalama mogli bi da ispričaju ljubavnu istoriju donjovranjskih sabora.
– Muzika i kolo su čudo. Rastrese se snaga, prepletu se prsti, obrazi rušte, gore. Upale se žarčići, a da se ugase mora da se šmugne u štalu, na seno od čiji mirisi se odmah pada i krene grvaljanje. Kakva devojka-takva rabota. Bilo je samifaćki koje ti odmah skoče, ali i one koje ti dadu samo da gu jedamput cuneš, i to da joj protrljaš zubi, ništa više – pričaju žitelji okupljeni oko česme u blizini mosta.
Danas, nema više okupljanja i sabora, ali slavska sveća nije utuljena. Slavi se po kućama, a trubačke bande, po četiri-pet romskih dečaka, menjaju se po kućama.

PITAJU I VIŠE PUTA

Česma u blizini mosta, za mnoge donjovranjčane bila je što i Djerenka za Vranjance.
– Momci i devojke nevoljno su odlazili na rad na njivama, ali su trčali, noge bi polomili da usluže starije i donesu vodu sa česme. Na česmi su se ugovarali sastanci, bilo je prskanja vodom, kikotanja, neka bi i jezik isplazila iz milošte. To ti je bila mladost ludost, a bilo je i starost besnal`k. Donjovranjčani su golemi švaleri, to najbolje znaju njihove žene. Nisu sramežljivi, vole da pitaju za onu rabotu i to više puta. One sa „šareno“ oko završe u kukuruzi, a ako su stisnute i misle na domaćinl`k švalere na`rane kokošinjcima.
– Donjovranjčani su gunđanje žena zbog izostanka iz kuće rešavali na poseban način. Švalerke su nalazili u gradu, izbegavali su bližu okolinu, a kad bi došli kući na pitanje: gde si bio, šta si radio, odgovarali su pesnicom posred čela. Koju arno zaboli, ne pita više nikad, koju ne – dobija si ćutek redovan kao krava porciju – pričaju meštani.
„Čuruk“ ljudi, kako kažu za sebe, žitelji ulice znaju itekako da saosećaju sa svojim lepšim polovinama.
– Uskoro ćemo proslaviti zlatnu zvadbu. Zajedno smo skoro 50 godina i predlažem da moja Zorka dobije zlatnu medalju sa lentama za izdržljivost, istrajnost i dobrotu. Donjovranjska žena što povuče kroz život to ni volovi ne mogu – iskren je Branko.
– Duša nam zna, sa domaćina mora da se istrpi sve, i loše i dobro. Što pre mu upozna narav to bolje za ženu. Žena mora da ima makar jedan gram poviše pamet, na muža da nađe slabu tačku i ubode ga u nju. Na taj način će sačuva kuću. Nijedna medalja joj ne treba, samo deca da su živa i zdrava, da dočeka da oženi, udade i unuče u krilo da drži – kaže Mira MITROVIĆ iz familije Jerebice.

KOTLAJKE KAO FENjERI

Ulicu je pored brojnih Stošića obeležila i familija Jerebice.
– Neki naš deda bio je „brz na okidač“, leteo je i u rabotu i sa pamet. Zbog toga su ga prozvali Jerebica, a mi smo nadimak nasledili. I ne samo nadimak… – kaže Siniša Mitrović.
Stari Donjovranjčani bili su poznati mlekari. Mleko su nosili u limenim kotlajkama na pijacu, po kućama. Uvek su imali „živu“ paru u džep i voleli su da zasednu u Paničkinu kafanu, da piju dok ne zakrvave oči i da se često pobiju sa varošanima. Tuče je razdvajala milicija, a i sudovi su imali posla.
– Ranije, kad vidiš nekog Donjovranjčanina kako su mu se olabavile čakšire i ljulja se, a kotlajke se zanosiv kao fenjeri na vetar izmakni se, propušti ga da prođe, napravi se da ga ne čuješ šta zbori. Bolje za tebe, a još bolje za njega. Danas, svi smo građani, i mi i Bunuševčani i Balinovčani i Sobinčani i Šaprančani… Svuda ima po malo i loši i dobri, a najviše nikakvi – kažu žitelji ulice.


VLADA STOŠIĆ, PONOS ULICE
Talenat i upornost

Vlada Stošić Cincar, nekadašnji fudbaler Crvene Zvezde sa kojom je osvojio titulu prvaka Evrope i sveta, ponos je žitelja ulice u kojoj se rodio i proveo detinjstvo.
– Osim što sam branio za „Koštanu“ na radničkim igrama i bio prozvan Branko Beara, fudbal me nije mnogo interesovao. Vlada je od malena zavoleo loptu, po ceo dan je šutirao po dvorištu, igrao sa drugarima. Gledao sam kako ih onako mali vrti u krug. Ni u kuću nije bio miran. Uzeo bi stoličicu, stavio je u ćošku sobe i satima gađao loptom u njen otvor. Bio je precizan kao da igra bilijar. Niko ga nije terao, nismo mu ni branili jer je bio odličan učenik, za primer u školi – priča Branko, Vladin otac.
Fudbal je počeo da igra u mlađim kategorijama „Koštane“ kod Vlade Kostića Noketa. Brzo su ga primetili u Dinamu i počeo je da igra za podmladak, kod trenera Slobodana Garašanina.
– Došao je jednog dana i kaže nam: „Zove me Zvezda, idem za Beograd“. Taman je završio drugi razred srednje škole. Odličan đak, sekiram se, znam šta je Beograd. Vlada je bio dobro, mirno dete, strah me je bilo da se ne uhvati u neko loše društvo i propadne. Počnem da plačem, a on: „Majko, ne plači, rešio sam, ne sekirajte se, uspeću, postaću poznat fudbaler“. Noću je vozom otišao za Beograd, nismo ga ni na stanicu ispratili. Bio je odlučan, strpljiv, uporan, imao je cilj pred sobom, a bio je dečak. Kada smo nakon mesec dana otišli u Beograd, ne da pitamo kako igra već gazdaricu gde je stanovao: luta li, besni li. Kad nam reče da bolje dete kod nje nikad nije stanovalo, opet sam se rasplakala. Od sreće. Laknulo mi je i nisam se više bojala da li će da pođe lošim putem – priča Zorka.
Branko nije išao u Beograd da gleda Vladu na utakmicama, niti je ikad pitao trenere kako igra.
– Sve je postigao zahvaljajući svom talentu. Nije njegov fudbalski put bio lak. Slali su ga u Majdanpek, Rad, Radnički iz Niša, bio je u Australiji i vratio se u Zvezdu na velika vrata, onda kada su mnogi mislili da će se utopiti u prosečnost. Ono što je nama bilo drago, nikad se nije žalio ni na koga. Verovao je u sebe, bio ubeđen da će igrati za prvi tim Zvezde i to je ostvario. Kasnije, upamtila ga je cela Španija – kaže Branko.
Danas Vlada živi u Sevilji, u Šapaniji, sa suprugom Alisijom, sinom Markom (6) i ćerkom Valerijom (4). Iz prvog braka ima ćerku Nastasiju (14).
– Vlada sa porodicom živi u prelepoj kući na periferiji Sevilje. Bili smo u goste i presrećni smo. Mnogo sam se mučila kroz život, bez roditelja sam odrasla, došla za Branka i, kako reče jedan njegov drug, „kad Zorka uleže u kuću oganj se ragore“. Dočekala sam da mi sin i ćerka lepo žive, da nas poštuju i cene. U maju je bio sa porodicom kod nas dve nedelje. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi od golemu radost – priča Zorka.

ŽITELjI ULICE
Draga i Mladenka Stošić, Sin Stojko i naja Dobrinka; Nikola i Jelica Stošić, sin Zoran, snaja Emilija, unuci Marko i Emilija; Branko i Zorka Stošić, sin Vlada, ćerka Gordana; Draga i Desa Stošić, sinovi Velibor i Momčilo; Velibor I sune, deca: Aleksandar i Brankica; Momčilo i Snežana, deca: Marko, Miloš i Nataša; Stojan i Duška Stanković sa porodicom; Mića Stanković; Mile i Slobodaljnka Stošić sa porodicom; Dimitrije i Gorka, sin Momčilo, ćerka Gordana; Dušan i Mira Ilić, sin Jovica i snaja Snežana sa porodicom; Dušan i Smilja Nikolić, sin Goran; Rade i Cveta Stošić, sin Trajko i snaja Blagica, unuci: Novica i Goran; Blagoja i Todora Mitrović, sin Staniša, ćerke Slavka i Stana; Staniša i Mira, sin Slavoljub, čerke Slađana i Sunčica; Slavoljub i Jasmina, sinovi Slađan i Siniša; Slašan i Jovana, sin Stefan; Siniša i Marina, ćerka Sara…



  • Ostavi komentar