Tržišna kapitalizacija (broj akcija puta njihova trenutna cena na berzi) je oko 5,4 miliona evra, što znači da bi strateški partner mogao da dođe do većinskog paketa za otprilike polovinu te sume. Kada se tome doda 20 miliona evra na ime obaveznih investicija, dobijamo ukupnu cenu za koju bi neko teoretski mogao da pazari vranjsku fabriku. Ako hoće. A, koliko je to skupo ili jeftino, procenite na osnovu podatka da je samo zavisno preduzeće „Rosa“ pre nekoliko godina prodato za sličnu svotu
Poslovodstvo „Simpa“ i predstavnici države počeli su razgovore sa mogućim strateškim partnerom vranjske fabrike – glasila je vest koju je saopštio direktor Sektora za odnose sa javnošću ove kompanije Siniša Mitić.
Ta novost lepo se uklopila u sve ono što je javnost do sada znala o procesu okončanja privatizacije državnog kapitala u „Simpu“. Naime, pre nekoliko meseci, iz Akcijskog fonda Republike Srbije saopšteno je da „nije moguće odlaganje prodaje državnog paketa akcija u ovom akcionarskom društvu, jer su Zakonom o privatizaciji propisani rokovi“, odnosno da taj postupak mora biti makar započet do kraja ove godine raspisivanjem tendera.
PRODAJA I DOKAPITALIZACIJA
Mitić, naravno, nije rekao sa kim se pregovara o prodaji državnog paketa akcija, ali je naveo da je poslovodstvo kompanije zajedno sa državom „na dobrom putu da pronađe strateškog partnera za dokapitalizaciju“.
– To će značiti novo ulaganje u „Simpo“, očuvanje postojećih radnih mesta i u kasnijem periodu i otvaranje novih“, rekao je Mitić.
„Vranjske“ su od „Simpa“ pokušale da doznaju nešto više o onome što predstoji, ali je Mitić saopštio da za sada nema ničeg novog u čitavoj priči, te da će javnost o svemu biti blagovremeno obaveštena. Nepoznanica, međutim, ima na pretek.
Okončanje procesa privatizacije „Simpa“, u kojem je zaposleno blizu 5.000 radnika, ima ogroman ekonomski značaj za čitav jug Srbije. Od te kompanije zavisi najmanje 10.000 ljudi, a u nekim opštinama, poput Bujanovca, trećina zaposlenih u privredi radi upravo u „Simpu“. Država već osam godina drži u rukama 43 odsto akcija vranjske fabrike, a taj kapital biće prodat putem javnog tendera koji bi trebalo da organizuje i sprovede Agencija za privatizaciju. Vrlo je, međutim, ilustrativan odgovor koji su „Vranjske“ dobile od te državne institucije.
– Agencija za privatizaciju ne učestvuje u pregovorima pre podnošenja ponuda, niti ima informacije o pregovorima koji se vode unutar kompanije – saopšteno nam je iz Agencije.
Dakle, pregovori se vode, a u njima verovatno učestvuju predstavnici „Simpa“ na čelu sa Dragomirom Tomićem, ali je malo čudno to što Agencija o tome nema pojma ili neće ništa da nam kaže, svejedno.
Što se rokova tiče, tender bi, kako rekosmo, trebalo da bude raspisan do kraja godine, ali izgleda da ipak neće biti tako.
– Objava javnog poziva za učešće na tenderu planirana je za prvi kvartal 2010. godine – kažu u Agenciji za privatizaciju.
Objašnjenje zašto i na osnovu čega su rokovi ponovo pomereni nije stiglo, ali ga je lako naslutiti: vremena su teška, a ozbiljnih kupaca sa debelim novčanikom malo.
Ima još zanimljivih detalja. Naime, Mitić je u svom javnom obraćanju koristio pojam „dokapitalizacija“ iako to, formalno, nije model privatizacije državnog/društvenog kapitala. Naime, strateški partner kupuje državni paket akcija i moraće da ga plati, a dobijeni novac će otići u državnu kasu, odnosno biće isplaćen državnim poveriocima koji će tako, proporcionalno od dobijenih sredstava, namiriti svoja potraživanja od „Simpa“. Taj postupak zove se otpust duga i uveden je da bi se „našminkala devojka“ (vidi okvir), odnosno olakšala privatizacija velikih preduzeća sa još većim problemima. Prema zvaničnim podacima, obaveze „Simpa“ prema državnim poveriocima (krediti, porezi, doprinosi, struja, voda…) na dan 31.12.2004, do kada se otpuštaju dugovi, iznosile su 54,7 miliona evra. Drugim rečima, stvar je prosta: ako kupac plati državni paket akcija „Simpa“, recimo, 5,47 miliona evra, državni poverioci će naplatiti samo 10 odsto svojih potraživanja.
Predstavnici „Simpa“ termin „dokapitalizacija“ koriste misleći verovatno na tzv. „obavezne investicije“. Prema onome što je ranije saopšteno iz Akcijskog fonda, strateški partner „Simpa“ moraće da ispuni više uslova ukoliko želi da kupi kapital ovog preduzeća, a jedan od njih je i da investira najmanje 20 miliona evra u mašine.
Ako ostavimo po strani terminološka pojašnjenja, može se reći da rukovodstvo „Simpa“ u pregovorima „puca“ na ovu drugi stavku, odnosno želi da tu izvuče što je moguće više, što ima logike, budući da je fabrici neophodna finansijska injekcija i zamena mašinskog parka kako bi se podigla produktivnost i konkurentnost na tržištu. Za to koliko će para preko otpusta izvući poverioci ne sekiraju se ni država, ni menadžment „Simpa“, a ni mali akcionari.
Takva strategija, međutim, stvara problem druge vrste. U vreme sveopšte krize, malo je ozbiljnih strateških partnera koji mogu da progutaju zalogaj kakav je „Simpo“, a još je manje onih koji žele ozbiljno da odreše kesu. Čak i da takav postoji, on će želeti paket od bar 51 odsto, što znači da bi u prodaju teoretski mogli da se uključe i mali akcionari, koji svoj kapital žele da prodaju što je moguće skuplje. Zato je pitanje da li će oni dobiti mogućnost da svoje akcije pridruže na tenderu i prodaju ih zajedno sa držanim paketom, što većina nesumnjivo želi?
– Najverovatnije će se predvideti da Akcijski fond uputi poziv malim akcionarima da pridruže svoje akcije paketu akcija, a kupac će imati obavezu otkupa svih pridruženih akcija – kaže se u odgovoru Agencije za privatizaciju.
Prevedeno na srpski, možda će biti predviđeno, ali i ne mora. Ako se pogledaju podaci o vlasništvu nad „Simpom“ iz Centralnog registra za hartije od vrednosti, vidi se da mali akcionari raspolažu sa svega 45 odsto akcija. Većinski paket može se formirati od akcija države i pravnih lica (45,13 odsto), tzv. nenominovanog kapitala (8,26 odsto) i akcija čiji se vlasnici kriju iza bankarskih kastodi računa (0,87 odsto).
Dakle, nikog ne bi trebalo da iznenadi ukoliko se predsednik kompanije Dragomir Tomić i njegovi saradnici dogovore sa državom da prodaju većinski paket bez učešća malih akcionara. Uostalom, jedno od pitanja za menadžment „Simpa“ odnosilo se na to kakav je njihov stav o mogućnosti da mali akcionari na tenderu pridruže svoje akcije državnom paketu, ali odgovor nije stigao.
MINIMALNI SOCIJALNI PROGRAM
Kad se sve sabere, država i „Simpo“ mogu tvrditi pazar kod „obaveznih investicija“, dok bi većinski paket mogao da se proda za male pare. Zakonska regulative predviđa da cena akcije na javnom tenderi ne može biti niža od prosečne tržišne vrednosti, odnosno od cene koja važi na Beogradskoj berzi, što je negde oko 600 dinara. A, tako nešto bi veoma odgovaralo investitoru.
Uzmimo samo podatak iz marketinškog prospekta „Simpa“, gde je navedeno da se ukupni akcijski kapital Kompanije sastoji od 1.059.700 običnih akcija (nominalne vrednosti 70,88 evra po akciji) i 95.415 nenominovanih akcija (društveni kapital), te da je ukupna knjigovodstvena vrednost u 2007. godini iznosila fantastičnih 74,02 miliona evra. Akcijama Društva se aktivno trguje na Beogradskoj berzi od 21. novembra 2005.godine, a na dan 24. april 2009. godine, tržišna kapitalizacija (broj akcija puta njihova trenutna cena na berzi) „Simpa“ je iznosila skromnih 5,4 miliona, što znači da bi strateški partner mogao da dođe do većinskog paketa za otprilike polovinu te sume. Kada se tome doda 20 miliona evra na ime obaveznih investicija, dobijamo ukupnu cenu za koju bi neko teoretski mogao da pazari „Simpo“. Ako uopšte hoće. A, koliko je to skupo ili jeftino, procenite na osnovu podatka da je samo zavisno preduzeće „Rosa“ pre nekoliko godina prodato za sličnu svotu.
Na sve to nedavno je ukazao i predsednik UO „Simpa“ Milan Nikolić, navodeći da u privatizaciji kompanija ima dva osnovna uslova.
– Prvi je da „Simpo“ nastavi da se bavi istim poslom kao danas, i drugi, da se održi najmanje sadašnji broj zaposlenih radnika. Nama uopšte nije važno za koje pare će se prodati državni kapital, već koliko para će u kompaniju biti investirano – kazao je Nikolić.
Bilo kako bilo, država je propisala uslove za potencijalnog kupca (proizvođač nameštaja najmanje pet godina, prihod u 2008. najmanje 100 miliona evra, investicije najmanje 20 miliona evra…), ali je važno znati i da li će strateški partner preuzeti neke obaveze u pogledu sudbine blizu 5.000 zaposlenih u „Simpu“ (socijalni program i slično).
– Što se tiče uslova za učešće na tenderu, oni još uvek nisu konačno definisani. Kupac akcija će imati obavezu da bezuslovno prihvati minimalni socijalni program, koji predviđa zaštitu zaposlenih, kao i obavezu održavanja kontinuiteta pretežne delatnosti kompanije Simpo – kažu u Agenciji za privatizaciju.
Pitanje je, međutim, šta zapravo znači formulacija „minimalni socijalni program“? Za šta će se konkretno boriti menadžment „Simpa“ kada je egzostencija radnika u pitanju, čega su tamo svima puna usta, od 1963. pa naovamo? Odgovora na to pitanje, međutim, iz kompanije nema.
Ako se pogledaju iskustva iz privatizacija drugih preduzeća, onda se može zaključiti da radnici ne bi trebalo da očekuju puno. „Minimalni socijalni program“ uglavnom ne daje konkretna rešenja, već samo smernice za dalje pregovore zaposlenih sa novim vlasnikom. Pomenuta formulacija može da znači i da radnici neće biti otpuštani neko vreme, recimo godinu dana. U nekim preduzećima priča se završavala tako što su se otpremnine delile u skladu sa Zakonom o radu. A, to je nepovoljnije nego da se tenderom i kupoprodajnim ugovorom predvidi isplata socijalnog programa u iznosu od, recimo, 100 evra po godini radnog staža.
KAKVA JE DEVOJKA
Prema marketinškom prospektu iz maja 2009, „Simpo“ je uvršten u 80 najvećih društava po visini poslovnih prihoda i u 25 najvećih izvoznika u Srbiji. Vranjska fabrika, međutim, ima problema sa dugovima, budući da konsolidovani bilans stanja pokazuje da su dugovi kompanije oko 144 miliona evra. Nepovoljno je i to što je u magacinima smeštena roba vredna preko 38 miliona evra.
„Krvnu sliku“ bitno popravlja činjenica da „Simpo“ raspolaže ogromnom imovinom. Ne računajući brojne proizvodne pogone i „Si-market“, vranjska kompanija ima blizu 90.000 metara kvadratnih izložbeno-prodajnog i magacinskog prostora, odnosno četrdesetak salona nameštaja u svim većim gradovima diljem Srbije.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.