Kako prepoznati stranca

Ministarstvo za evropske integracije

Kako prepoznati stranca

Prošle nedelje, bila su mi u poseti dvojica kolega iz moje NVO i nas trojica koji se u odelima šetamo po gradu izazvali smo više začuđenih pogleda i došaptavanja nego što bi grupa klovnova sa narandžastom kosom i prevelikim cipelama





Možda ste me već videli kako šetam po centru ili sedim u kafiću preko dana pijuckajući espreso za vreme pauze za ručak. Imam utisak da me je, kao stranca, vrlo lako uočiti u gužvi ovde u Vranju. Sad, voleo bih da pretpostavim da je moja univerzalna privlačnost ono što privlači radoznale poglede po gradu, ali mislim da Vranjanci imaju osećaj za ljude koji nisu iz ovih krajeva.
Prošle nedelje, bila su mi u poseti dvojica kolega iz moje NVO i nas trojica koji se u odelima šetamo po gradu izazvali smo više začuđenih pogleda i došaptavanja nego što bi grupa klovnova sa narandžastom kosom i prevelikim cipelama. Moji prijatelji nisu naviknuti na ovakav status zvezde budući da obojica trenutno žive u Prištini, gradu krcatom strancima. I ja sam proveo dve nedelje u Prištini pre dolaska ovde i za to vreme sedeo u barovima punim stranaca, jeo meksičku hranu i čuo više engleskog jezika nego dok sam bio u Londonu. Kao Kanađanin koji je veći deo života u poslednjih pet godina proveo u inostranstvu, navikao sam da se utapam u anonimnost velikih gradova, od Bukurešta do Londona. Sada vidim da u gradiću kao sto je Vranje, niko nije anoniman, naročito ne pridošlica kao sto sam ja. Moj prvi utisak o Vranju je da je grad svestan svoje rutine i da mu je prijatno u svojoj homogenosti. Ovo ne znaci da se u Vranju nisam osetio dobrodošlim. Naprotiv, sve – od ljudi do vremenskih prilika – bilo je više nego prijatno i velikodušno ovih poslednjih nekoliko nedelja. Uživao sam u brojnim kafićima, u pogledu sa mog balkona, u svojim studentima i u iznenađenim osmesima ljudi kad pokušavaju da zapodenu razgovor sa mnom i shvate da ne govorim srpski.

KONAČNO BEZBEDNO

Doduše, da budem sasvim iskren, najviše uživam u činjenici da sam konačno i bezbedno ovde, posto sam imao nekoliko poteskoća da uopšte dođem do južne Srbije. Pre nego sam došao, naslušao sam se tipičnih fraza o izolaciji Srbije od Evrope i o tome kako su ovde stavovi ljudi i institucije drugačiji. Iako je moja magistarska teza tvrdila da to ne mora da bude nužno tačno, moji početni pokušaji da se ovde preselim su samo podržali pretpostavku o izolovanosti. Takođe su me naučili i da najkraća putanja između dve tačke nije prava linija; ona ide kroz Makedoniju.
Prvi put sam u Vranje došao kolima iz Prištine. Pre toga sam dobio granični ulazni pečat za Srbiju putem onoga što mi stranci nazivamo «trka za pečtom», što je zapravo uzbudljivo putovanje od Prištine do Skoplja, pa gore do Srbije preko preševskog graničnog prelaza i opet nazad u Prištinu. Međutim, moj problem je bio taj što sam taj pečat učinio nevažećim time što sam jednog dana otišao do Skoplja i odmah nazad do Prištine. Kada sam kasnije putovao ka Vranju, policija me informisala da opet moram da se vratim južno u Makedoniju i onda nazad u Srbiju preko Preševa da bih dobio novi pečat. Nisam ih impresionirao svojim hvalospevom o Srbiji – na srpkom jeziku – te sam morao da se vratim u Makedoniju.

APSURDNOST TRENUTKA

Ovo nije bila moja poslednja poseta srpskom južnom susedu. Nekoliko dana kasnije, dok sam se navikavao na Vranje, saznao sam da mi, sumnjivi stranci, moramo da se prijavimo policiji u roku od 24h po dolasku. Pitam se da li je to razlog što su me ljudi po gradu čudno gledali? Saznao sam za to u 6 popodne jednog kišnog utorka i najjednostavnije rešenje u skladu sa zakonom bilo je da pronađem neki jeftin taksi i ponovo pređem u Makedoniju samo da bih odmah prešao granicu, dobio novi pečat i onda se prijavio u policiju. Posle 30 minuta lude vožnje na putu ka Makedoniji, moj vozač je odlučio da napravi malu pauzu pored autoputa odmah iza granice, pre ponovnog povratka. Dok sam sedeo tamo pušeći cigaretu i nekako komunicirajući sa njim o njegovoj vikendici u Crnoj Gori, postao sam svestan savršene apsurdnosti tog trenutka. Da su me u tom trenutku pozvali, kako bih objasnio svojoj devojci iz Londona ili roditeljima iz Kanade šta radim? Samo bih im rekao da sam skoknuo na jedno veče do Makedonije na izlet.Dok smo se vozili nazad, bio sam srećan – srećan što ulazim u Srbiju sa novim pečatom i srećan što mi se ukazala ova prilika da živim u Vranju nekoliko meseci. Iskustva kao što je ovo koje sam upravo imao otkrivaju naivnost koju mnogi stranci imaju kad je u pitanju ovaj region – čak i oni koji su proveli dosta vremena studirajući ili putujući po regionu kao ja. Kada sam započinjao rad sa svojom NVO u Prištini, očekivao sam da će moj zadatak biti ili u Peći ili u Prokuplju. Međutim, lokalna kontakt osoba za moju NVO, Ivana Stošić, ubedila me je da je Vranje, sa svojom dinamičnom kulturom i beskrajnom zabavom, neka vrsta srpskog Las Vegasa i odlučio sam se da ipak dođem ovde. I dok će vreme pokazati koliko istine ima u njenim tvrdnjama, ja ću se u međuvremenu posvetiti tome da pokušam da otkrijem šta je to u vezi mene što tera ljude da reaguju kao da sam obučen u klovnovsko odelo.

Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.



  • Ostavi komentar