Ajde, ajde, saam, saam, gl gl gl

Eko Taxi Vranje

Ajde, ajde, saam, saam, gl gl gl

-Sedi, novinare, sedi, ajde, vidim te de buljiš oči po kafanu kao žaba iz palamidu, znaaam znaaam, mene tražiš, i ti si čuo radosnu vest, da sam postao tata, pa i ti da se ogrebeš pijenje. Ako je pred fajront, za radostan događaj će da kelner po jedno pijenje… Dečko, daj po jedan „kineski zid“! Što mi je to? E to ti je moj novi izum, to sam izmislio na licu mesta sad, novi koktel, zbog radosni događaj, ne li, sin mi se rodio! Zmaj, brate mili, kao oni kineski, što vikaše baba mi Roska – nesam ja deca očuvala, nego zmeovi!
-A što je koktel „kineski zid“, što ima u njega, probaj pa će vidiš… ako preživiš… Ajde, ajde, saam, saam, gl gl gl, čekaj be, ne porevaj tu u sred kafanu, rukav od mantil za što služi?! Posle samo istreseš u klonju ili žardinjeru, proplakniš usta, pa nastaviš sa žutu groznicu… Živ li si? Dobro je, dišeš… puls znatno ubrzan, boja lica dzentiljava, crn džiger vidljivo podujen, ali život mu nije ugrožen. Može da nastavi s „kineski zid“, dok ne lipče.
-„Kineski zid“ ti je mešavina svih pića s koje ugostiteljski objekat u datom momentu raspolaže, serviran u teglu od sedamstopedeset grama, i pije se na eks; moja tajna je u jedan osebujan zarzavat, ono s njega poganci što se truju… Čekaj be, stani, ne bljuvaj odma, šalim se, ti pa primaš se kao saušćaj…
-Dobro, znam kad prestaneš da l`ckaš, što će me pitaš – zašto baš „kineski zid“? Kao da, božem, ne znaš, nisi čuo po čaršiju zli jezici, kako mi se rodilo sinče s kosi oči i tršavu kosu, kao, božemeprosti, neko teraješče.
-A kako su nastale te zlobne priče? Pa barem ti znaš što je Vranje – uape te komarac, oni puštiv buvu da te zmija uapala, ili, pobeter, da ti ga je magare b`pnalo. Upoznat si sa situaciju, znaš da sam star momak, tatko i majka, baška pa drugari, iscepiše mi kesu – ženi se, pa ženi se! Tatko mi me pituje – sine, mi nikad nismo razgovarali o ženama, da nisi, možda, s one strane seksa? Što će razgovaram s njega od žene, četeres i kusur godine gledam što radi s majku mi. Načuka se kao drvo javorovo, kako ulegne na portu, pravac u šupu, pa grabne vilu. Majka mi, sirota, izuva ga, prinosi mu jedenje i pijenje, umeseno pa obeseno, i samo što p`šne – dobro li ti je, muže, kad ti on, goropadnik, vikne da mezdri s onu vilu po grbinu, samo puca! A majka mi? Pa što će, jadna, vreka kao jare kad ga koljav…
-Drugari pa dabeter. Lokamo, drvimo u kafanu, tiki, u jedan ma`, svi na mene, kao na belu vranu – a be, ti kad će se ženiš, da se izradujemo na snaš… ovaj, svadbu, evo, odredili smo ko će bude starejko, na konja, s venče rezenke oko gušu, ko će bude kum, ko mladoženjski momak, s kondirče blagu rakiju, ko što će ti kupi, jedan servis za kafu, drugi plinsku pećku, treći peškiri… Čekajte be, reko, pa na vas da vi je tolko dobro u bračne vode, belkim doma bi bili, uz lepše polovine, a ne ovde s mene, izgubljenog slučaja? Drugo je naše, odma svi poripaju kao popareni petlovi, a suština je – zašto pa mi samo da smo budale, a ti da si erbap? A najžešći su pojedini što su se po dva puta ženili, njeknja se razveo, za dva dana s ribu dvaes godine pomladu, šetaju po sokaci, kupio joj fišek leblebiju i suvo grojze, ona žljuva, a on joj prebacio ruku preko rame, cela čaršija da vidi idilu i da lipče. A mož` da zamisliš kafanski komentari – te onodio je trajko, te petko, ovamo i onamo, ovako i onako, na rajka svirala u kožnu frulu, kao da su bili tamo, kao da su svetili. I ovi jemput ženjeni, nekako i mogu da razumem, ali dva puta da nagaziš na kopač, jebem li ga… I svi zapeli da me žene, kao da im život od to zavisi, kao da nemaju preče rabote, svetsku finansijsku krizu, grip ahajedanenjedan, da li tate će kupi kompaniju, kao da je već nije kupio…
-I uvražaše mi, i naletim ti ja na suđenu mi drugačku. Staratelji, to jest roditelji, ali otkako sam ostao bez rabotu u jedan gigant južnog privrednog čuda, dođu mi kao staratelji, kako piše u đačku knjižicu „roditelj ili staratelj“, napraviše svadbu, zbraše se i oni zlotvori, takozvani drugari mi, načukaše se do čorbicu kao goveda. Rumbe dumbe za tri dni, lele mene za svi dni; to ti je svadba.
-I izabranica srca moga nezaposlena, pa ja povuči veze ovamo i onamo, mene sam opravio, te i nju da opravljam, nađem joj radno mesto u kinesku prodavnicu. Doobroo… Navalim ja kao nezdrav u medeni mesec, poližem onaj gornji sloj med, e sad zna se što sledi u kacu… I tako, na mladu poče da raste stomak, progutala lubenicu. I posle devet meseca, zovu me iz porodilište, čestitaju, kažu, dobili ste sina, zmaja. Ja odma trista evra za doktora, bombonjeru za sestre, kafu za čistačice, trk na ginekološko. Da ga vidim juniora, može li, plaćam što iskate. Može, ali bolje nemoj, kažu one sestre, a keziv se kao šarovi na klanicu. More, daj, razdelim po dvatries evra okolo, eto ti, iznose mi potomka.
-Kad ga tata vide, samo srce što mi ne stana – oči kao na Brus Li, a kosa ovolika, dzift crna, pa uprčena kao na teraježa bocke! Majka mi vika, sinko, isti ti, samo na teču ima uši. I ja? Što ja? Prizna si ga, krstismo ga Taićićuan Trajković, po dedu, reko, to je moj doprinos sve jačoj saradnji sa susednom i bratskom Kinom.





  • Ostavi komentar