Vranjski šapat je jači od crkvenih zvona

Eko Taxi Vranje

Vranjski šapat je jači od crkvenih zvona

Šta je to „vranjski šapat“, o dubokim temama i plitkim glavama, koje stvari mogu da ga izlude, kako komentariše „titulu“ najpoželjnijeg neženje u gradu i kada će stati na „ludi kamen“, šta iz Lisabona, Beča, Brisela, Frankfurta želi da prenese u Vranje, o tračevima, ženama, religioznosti…



Branimir Stojančić je među novinarima poznat kao neko koga, pre svega, odlikuje lična kultura i kućno vaspitanje. On se uvek javlja na telefon, ne eskivira pitanja, ne svađa se… Najveće poene u očima političkih neistomišljenika stekao je svojim insistiranjima da se mržnja, podele i lopovluk iskorene iz lokalne politike.
U politiku je ušao davno, sa nepunih 18 godina. Bio je najmlađi odbornik u Skupštini, najmlađi potpredsednik i najmlađi član Glavnog odbora svoje Socijalističke partije Srbije, najmlađi član Gradskog veća. Priznao nam je da danas, sa 30 godina i svim tim funkcijama, razmišlja o povlačenju.

DOSADNI LjUDI

VRANjSKE: Verovatno ste kao klinac voleli crtaće, pa kada odgledate onaj u sedam i petnaest, za vas sve što sledi postaje nezanimljivo. Da li ste ikada pomislili da ćete i vi biti jedan od tih „dosadnih“ ljudi iz televizijskog dnevnika?

STOJANČIĆ: Oduvek, još kao mali, maštao sam o nekom javnom pozivu, o nastupima, medijima. Ne znam da slikam, sviram, nisam majstoričav, valjda mi je Bog podario talenat da pričam, pa se zato i bavim tim „dosadnim„ poslom. A to je i moj najveći strah, da ne dosadim ljudima.
Ovo „dosadnih“ uzimamo, naravno, kao stereotip, a pri tom mislimo na ozbiljne, uvek zauzete ljude koji nikada ne skidaju odelo ni kravatu. Koliko prosečan Vranjanac ima predrasuda kada se radi o političarima?
– Što bi rekao Slobodan Jovanović: „Teško je u Srbiji u kojoj se svi, od kafanske pevačice do profesora univerziteta, bave politikom ostati nedirnut politikom. Večna je zabluda srpskih intelektualaca da se bekstvom od politike možete spasiti politike.„ Pogledajte slave, sportska dešavanja, porodična okupljanja, izlete, svuda je prisutna politika, nažalost, zbog postupaka i reči pojedinaca, u negativnom smislu. Kod nas ne postoji, zbog sloma sistema vrednosti, odgovornost za dela, a da ne govorimo o odgovornosti za reči koje se u politici izgovore.
Dok smo živeli u doba strogo kontrolisane ideologije bilo je nezamislivo da političar ode u crkvu. Danas, pak, nema političara koji se gotovo ne hvali svojom religioznošću. Kako gledate na tu vrstu pomodarstva?
– Naša karakteristika kao naroda je da težimo krajnostima, nikako da shvatimo da je sredina put kojim treba težiti. Tako je i sa verom, mislim da smo iz jedne krajnosti otišli u drugu. Mislim da je religioznost nešto što se nosi u srcu a ne nešto čime se maše. Moramo imati na umu da uvek ispadne loše kad pojmove nekog dubljeg značenja, a takva su verska pitanja, tumače plitke glave, koje za njih nisu dozrele.
Da li imate problem kada morate „na ravnoj nozi“ da razgovarate sa nekim ko je neobrazovan, a i sam je političar, i kako rešavate takve situacije?
– Ljude delim samo po jednom osnovu: „da li ih više boli pljuvanje u lice, od udarca motkom po cevanici, ili ih više boli udarac motkom po cevanici od pljuvanja u lice„. Cenim kad sagovornik ima svoje mišljenje, još je bolje ako se to mišljenje razlikuje od mog jer je to dokaz da i jedan i drugi mislimo. Nikada nemam predrasude prema sagovorniku, bilo da se radi o obrazovanju, poreklu, rasi, veri…
Kada vas ljudi malo bolje upoznaju prijatno se iznenade vašom prirodnošću i običnošću. Koga biste voleli da upoznate i zbog čega?
– Posao kojim se bavim omogućio mi je da upoznam mnogo različitih ljudi iz sveta politike, nauke, kulture, sporta, estrade… Uvek sam težio da upoznam što više ljudi, da čujem različita mišljenja, stavove, životna iskustva. Svaki čovek koga upoznam za mene je novo bogatstvo.
Često vas srećemo na kulturnim dešavanjima, pa zaključujemo da volite pozorište, muziku, umetnost… Kako izgleda taj „skriveni“ svet Branimira Stojančića?
– To je svet ispunjen knjigama, pozorištem, etno muzikom, internetom, putovanjima… Knjige su moja opsesija od malena, jer su roditelji nastojali da mi usade ljubav prema lepim stvarima.
Delujete staloženo i opušteno. Pamtite li da ste se nekada posvađali sa nekim zbog gluposti? Kako ispravljate svoje greške?
– Retko ulazim u sukobe, jer smatram da ne postoji problem koji ne može da se reši. Tolerantan sam, mada planem kada me pojedinci pritiskaju da uradim nešto što nije u skladu sa mojim principima i stavovima. A kada pogrešim to i priznam i spreman sam da odgovaram kako za pogrešna dela tako i za pogrešne reči.

LUDI KAMEN

Mladi ste, obrazovani, uspešni, vaspitani, pa ne čudi što ste jedan od najpoželjnijih neženja u gradu. Laska li vam to? Koje su to kockice koje treba da se poklope pa da i vi „stanete na ludi kamen“?
– Dovoljno je da se zaviri u moj mobilni (oko 300 poruka dnevno) i vidi koliko ta „titula„ koju su mi vaše kolege nametnule laska, obavezuje, a ponekad i opterećuje. Iako se bavim politikom, koja zahteva hrabrost i spremnost da se rizikuje, ipak brak posmatram kao instituciju koju treba strpljivo graditi i u koju ne treba olako ulaziti, jer se pitanje srca mora razdvajati od pitanja razuma. Srce, kad počne svoje kaprice, može da pomrači najblistaviji razum. A kockice se sve više sklapaju….
Gde ste pronašli svoju idealnu ženu?
– Smatram da ne postoji idealna žena, kao i idelana veza a ni idealan brak, idealu treba težiti. Svoju devojku sam upoznao na Ekonomskom fakultetu u Nišu i evo već osam godina se upoznajemo, korigujemo, usaglašavamo mane, nerazumevanja, probleme i težimo ka idealu.
Posavetujete nas kako da nam veze „na daljinu“ dobro funkcionišu, ali da izbegnete stereotip – sve je lako kada se ljudi vole – jer znamo da to, ipak, nije baš tako?
– Često kažem da se veza i brak zasnivaju na strpljenju, trpljenju i poverenju. Potrebno je mnogo odricanja, snage i pre svega razumevanja da bi veza „na daljinu“ opstala, a pogotovo veza sa političarem. Namerno naglašavam posao kojim se bavim, jer su supruge i devojke političara osuđene na čekanje. Tu su sastanci, putovanja, odsustvovanja, žena je ta koja stvara uspešnog muškarca i koja je stub porodice.
Šta mislite, da li su Vranjanci malo omekšali ili i dalje neoženjene i neudate doživljavaju kao nekoga „s falinku“?
– Predrasude su zid o koji se slome i najtvrđe glave. Ja i dalje smatram da je „vranjski šapat„ najslušaniji medij i da kada bi zvona Sabornog hrama imala jačinu „vranjskog šapata„, čula bi se do Beograda. Glupost je nesalomiva, jer sve što naleti na nju mora da se razbije. A ljubav je igra u kojoj gubi samo onaj koji ne pokuša.
Guši li vas ponekad ova sredina? Da li bi voleli da živite u neko drugo vreme, u nekoj drugoj kulturi, u nekoj drugoj zemlji?
– Nikada nisam razmišljao o odlasku iz Vranja. Moje ambicije su da od Vranja napravim moderan evropski grad, sa svom lepotom i dušom južnjačke tradicije i kulture koju ovaj grad ima. Da ovde izgradimo fontane, muzeje, galerije koje sam viđao po Parizu, Lisabonu, Beču, trgove i parkove kojima sam šetao po Veneciji i Versaju, da napravimo moderne šoping molove u koje sam odlazio u Milanu, Franfurktu, Solunu i Štutgartu, da razvijemo kulturni i noćni život u kome sam uživao u Salsburgu, da pokrenemo industriju i poljoprivredu koja će obezbediti da Vranjanci rade i putuju. Mislim da smo snalažljivi i vredni, samo ponekad višak energije trošimo na pogrešne stvari.
Šta vas zanima privatno? Koja bi to bila stvar na koju bi ljudi, kada biste to rekli o sebi, reagovali u stilu: Nikada to za njega ne bih pomislio?
– Zbog posla kojim se bavim, mislim da sam izgubio malo od privatnosti, tako da ne postoji nešto što moje komšije i sugrađani o meni ne znaju ili što bi ih iznenadilo. Nikada se ne osvrćem na tračeve i ogovaranja, jer smatram da jedina gora stvar od ogovaranja kada te ne ogovaraju.


PROFIL
Branimir Stojančić (1978), član Gradskog veća zadužen za resor socijalne politike i verskih zajednica. U Vranju je završio osnovnu i srednju školu, a zvanje ekonomiste stekao na Ekonomskom fakultetu u Nišu. Radio je u preduzeću „Feniks“ i Centru za socijalni rad u Vranju. Piše i objavljuje radove u stručnim časopisima iz oblasti ekonomije. Nije oženjen.
Glosa
Moje ambicije su da od Vranja napravim moderan evropski grad, sa svom lepotom i dušom južnjačke tradicije i kulture koju ovaj grad ima. Da ovde izgradimo fontane, muzeje, galerije koje sam viđao po Parizu, Lisabonu, Beču, trgove i parkove kojima sam šetao po Veneciji i Versaju..



  • Ostavi komentar