Nisam znala da sam animir dama

Siniša Antonijević,inspektor koji se u Policijskoj upravi Vranje bavi trgovinom ljudima, upozorava na veliku opsanost koju nosi ovaj vid kriminala. Potresne priče koje slede zapravo su novinarski oblikovane ispovesti žrtava sa kojima je radio inspektor Antonijević

MALOLETNICA NA KAFANSKOM STOLU: Maloletna sam. Došla sam početkom septembra u Vranje iz okoline Leskovca u potrazi za poslom. Prihvatila sam ponudu da radim u jednoj seoskoj kafani u okolini Vranja. Gazda i gazdarica su samo kazali da treba da sedim sa gostima i pomažem oko služenja i kafani. I da mušterijama učinim boravak lepšim i prijatnijim. To sam i radila. Posle su mi policajci kazali da sam iskorišćena za radnu eksploataciju i da se radi o trgovini ljudima. Kako sam maloletna i neiskusna, nisam ni znala šta u stvari radim. Ispijala sam u kafani koktele sa gostima na račun gazde. Ponekad igrala na stolovima. Ljudima je to bilo zabavno. Tek mi je policija rekla da su moje gazde počinile krivično delo trgovine ljudima jer su me tu dovele radi radnog eksploatisanja. Terali su me da igram. Mada me nisu tukli. Došla sam svojevoljno. Ali su mi posle hapšenja gazde, policajci objasnili da nije ni bitna moja volja, ni to da li sam dovedena na silu, jer sam maloletna. Čula sam posle da su pre mene isto to u kafani radile neke starije žene. Međutim, zakon je drugačiji kada su u pitanju punoletni ljudi. Opametila sam se i shvatila neke stvari. Rešila sam da ubuduće ne nasedam na takve ponude i da se posvetim školi.
KAČAREVO-TETOVO-VRANjE: Ja sam iz Bosne. U jednom oglasu u nacionalnim dnevnim novinama u Srbiji videla sam da se traže devojke za posao u Beogradu. Uspostavila sam telefonski kontakt sa osobom koja je dala oglas. Pozvana sam da dođem u glavni grad. Da završimo formalnosti. Našla sam se u centru Beograda sa čovekom koji mi se javio na oglas, ispred Mekdonaldsa na Terazijama. Sa njim je bio još jedan muškarac. Predložili su da ne gubimo vreme, da sednemo u auto i odemo do mog novog radnog mesta. Ali, umesto na posao odvezli su me u Kačarevo, nadomak Pančeva. Tu su me držali zatočenu dva meseca u stanju neprekidne opijenosti narkoticima. Posle izvesnog vremena prodali su me jednom Albancu u Sloveniji. To je bio samo tranzit. Mesec dana nakon toga završila sam u Tetovu, u Makedoniji. Brzo sam shvatila da je moja nova destinacija u stvari jedna ilegalna javna kuća u tom gradu. Dve godine sam tamo provela, primorana da radim znate već šta, sa ne znam koliko „mušterija“. Dugo vremena bez ikakve šanse da pobegnem. U Tetovu su me silovali, seksualno iskorišćavali, izbijali zube, gasili opuške po svim delovima tela. Nekako sam skupila snagu da se, kada im je popustila pažnja i kada su već mislili da su me „slomili“, domognem prevoza do srpske granice. Policija me pronašla polumrtvu, u njivama na srpskoj granici ka Makedoniji. Tu su me preko noći „ćušnuli“ Makedonci kada sam njihovoj graničnoj policiji prijavila šta su mi radili u Tetovu. Sada se samo bojim da me trgovci ljudima iz srpsko-makedonskog lanca ne pronađu ponovo. Policija iz Vranja je sve prosledila državnom tužilaštvu u Pančevu. Ali, ti su ljudi izgleda još na slobodi. Iako se pouzdano zna ko su. I u Tetovu, i u Kačarevu. Policija je otkrila kuću u Kačarevu gde su me držali. Međutim, to su finansijski vrlo moćni i opasni ljudi. Oni su deo mreže organizovanog kriminala, pa me i ne čudi što im niko ništa ne može. Srećom, zasad sam dobro sakrivena od njihovih očiju. Ali, dokle će tako biti?!
ROBOVI DVE DECENIJE: Zovem se N. Moj brat S. i ja rođeni smo u jednom selu u opštini Trgovište. Godine 1984. umro nam je otac. Bili smo jako siromašni. Majka nije mogla sama da nas isdržava. U potrazi za boljim životom preselili smo se u pogranično mesto German. To je kod Klečevca u Makedoniji. Stigli smo na imanje izvesnog Milorada N. Na njegovo insistiranje, naša majka složila se da me 1986. godine, kao sedmogodišnjaka, „predaju“ trgovcu po imenu Laste N., u selu Bajlove u Makedoniji. Tamo sam čuvao ovce. Živeo veoma teško. Spavao u šupama i štalama. Ustajao u pet sati, a vraćao se kasno uveče. Sa dva obroka dnevno. Jedan bih poneo sa sobom, a drugi sam dobijao nakon povratka. Stalno sam maltretiran i zlostavljan. Posebno ako bih nešto pogrešio ili ako mi stoka ode iz stada. Brat i ja prelazili smo u narednim godinama od jednog do drugog gazde u Makedoniji. Radili smo bez odgovarajuće garderobe i obuće. Bez plate. Nismo smeli da napuštamo imanje. Najteže je bilo psihičko nasilje. Nismo smeli da pričamo s drugima, ni međusobno. Brat je jednom, 1987. godine, pobegao sa Miloradovog imanja u domaćinstvo Gije N. Ubrzo sam i ja. Tu smo zbog koliko-toliko korektnog ponašanja gazde ostali dve godine. Međutim, on nas je potom prodao Tasi N. iz Germana. Kod tog gazde je moj brat čuvao stoku od jutra do mraka, a majka radila najteže poslova bez ikakve nadoknade. U jesen 1992. godine osoba po imenu Stojadin, Tasin prijatelj, inače veoma zao čovek, nameračio se na mog brata. Hteo je da ga baci u bunar. Potom ga na smrt pretukao. Policija ništa nije znala. Bratu nije dozvoljen odlazak kod lekara. Lečila ga je naša majka. Onaj Stojadin je nju seksualno iskorišćavao. Od posledica takvog zlostavljanja i teškog rada 1994. godine majka je preminula. Onda sam na nagovor Nevenke A. iz Oblavca kod Nagoričana u Makedoniji, krajem 1995. godine, otišao u German i od gazda Tase, uz njenu pomoć, otkupio brata da služi kod nje. Ona mu je dala još teže poslove. Iako smo živeli samo na pedesetak metara jedan od drugog, nismo smeli da se viđamo. Ni da čuvamo stoku na istom mestu. Ni da razgovaramo. Nismo više imali snage. Isplanirali smo bekstvo u Srbiju. Nakon dve nedelje putovanja i skrivanja po šumama i gorama, ilegalno smo prešli granicu. Spas. Vratili smo se u naše rodno selo.
Međutim, posle nekoliko dana došli su po nas iz Makedonije. Nevenka i sin gazda Dobreta iz Oblavca. Zove se Borče K. Želeli su da nas prinudno vrate u Oblavce. Da opet budemo robovi. Spasili su nas policajci iz Vranja. Njih su proterali iz Srbije, sa zabranom ulaska od dve godine. Sa bratom još lečimo traume, pomažemo komšijama u selu i pokušavamo da se bavimo poljoprivredom. Ljudi dobre volje nam pomažu. Još imamo košmare. Plašimo se i danas da nas ne vrate u ropstvo.

SINIŠA ANTONIJEVIĆ, INSPEKTOR PU
RODITELjI, PAZITE NA DECU
Siniša ANTONIJEVIĆ, inspektor Policijske uprave Vranje angažovan na poslovima suzbijanja trgovine ljudima i ilegalne prekogranične migracije, upozorava sve strukture društva, posebno roditelje, da obrate pažnju na svoju decu.
– Imamo slučajeve sve češćeg vrbovanje devojaka iz siromašnih opština, Trgovišta i Bosilegrada. Kritično je i u Vranju. Pre neki dan dva muškarca sa automobilom bez tablica pokušavala su da vrbuju devojčice u jednoj osnovnoj školi. Jedna osoba je to pokušala čak i u lokalnom vrtiću. Apelujem na roditelje, nastavnike, vaspitače, da stalno savetuju svoju decu da izbegavaju nepoznate ljude, a decu da se, ako ih neko vrbuje, obrate starijima, a ovi nama za pomoć.

RADNA EKSPLOATACIJA
Tokom 2009. godine PU Vranje podnela je tri krivične prijave za krivično delo trgovina ljudima. U sva tri slučaja radilo se o radnoj eksploataciji žrtava.
– Imali smo tri žrtve. Dve krivične prijave podneli smo protiv državljana Makedonije, a jednu protiv našeg državljanina. Tokom 2007. i 2008. godine bilo je šest krivičnih prijava sa obuhvaćenih 9 trgovaca ljudima. U dva slučaja je došlo do prekvalifikacije dela, u isto toliko slučajeva je obustavljena istraga. Jedna prijava je odbačena, dok se po jednoj još vodi istraga – kaže Antonijević.