Zemlja naših snova

Eko Taxi Vranje

Posle decenija prinudne podeljenosti, Albanci raspravljaju o tome koliko su različiti
Na jugu Albanije je topao letnji dan, i grupa prijatelja sedi u kafiću na obali mora. Erleta, ćerka kosovskog disidenta, i Tomi, rođen u Tirani, imaju dosta toga zajedničkog.
Ipak, kao što je na Balkanu već uobičajeno, ne uspevaju da se slože kada razgovaraju o prošlosti. Tomi smatra da je nekadašnji komunistički režim u Albaniji bio neuporedivo represivniji nego što je to bio slučaj sa režimom Josipa Broza Tita u Jugoslaviji. Erleta se ne slaže.
„Siromaštvo i glad su bili sveprisutni u komunističkoj Albaniji“, nastavlja Tomi, „dok su ljudi na Kosovu imali pravo da poseduju privatnu imovinu, ispovedaju veru ili emigriraju na Zapad, ako to požele.“
Međutim, Erleta tvrdi da stepen represije ne može da se meri samo materijalnim dobrima. „Pokušaj da uživaš u stolu prepunom hrane dok te neko bez prestanka udara u lice“, odgovara ona, tražeći pogodno poređenje da opiše represiju kojoj su bili izloženi Albanci na Kosovu. „I nemoj da nas nazivaš Kosovarima“, dodaje ona. „Mi smo takođe Albanci.“
Žustra rasprava dvoje prijatelja podseća nas na to da je proglašenje nezavisnosti Kosova, 2008. godine, posle dugotrajne borbe Kosovara protiv srpske uprave koju su Albanci zdušno podržavali, dovelo do otvaranja pitanja o identitetu nove države i o tome da li se i koliko ona razlikuje od Albanije.
Pokušaje promovisanja osobenog kosovarskog identiteta mnogi doživljavaju kao nešto nametnuto i izveštačeno. Ali ima i onih koji pokazuju spremnost da takav identitet prihvate. U svakom slučaju, to je veoma aktuelna tema u Prištini, Tirani i Skoplju, kako među intelektualcima i političarima, tako i među običnim ljudima.



PODELjENI GRANICAMA

Koreni pitanja kosovskog identiteta sežu u prošlost do Prvog balkanskog rata, 1912. godine, kada su Srbija, Crna Gora, Grčka, Rumunija i Bugarska zauzele poslednje teritorije koje je Osmansko carstvo kontrolisalo na Balkanu.
Londonskom mirovnom konferencijom iz 1913. godine, Makedonija je podeljena između pobednika i stvorena je nezavisna Albanija.
Međutim, gotovo polovina populacije etničkih Albanaca u regionu ostala je izvan nove države, pošto je Srbija anektirala Kosovo i današnju Republiku Makedoniju.
Mada su ih i dalje povezivali zajednički jezik i istorijsko nasleđe, Albanci u Albaniji i Albanci na Kosovu su bili podeljeni državnom granicom.
Ova podela je posle Drugog svetskog rata postala još čvršća. Dve države, u kojima su Albanci živeli, prihvatile su sasvim različite ideologije. Albanija je ostala verna tvrdokornoj staljinističkoj filozofiji, pa je granica između Jugoslavije i Albanije bila praktično hermetički zatvorena od 1948. do 1991.
Ni posle raspada Jugoslavije, za vreme režima Slobodana Miloševića u Srbiji, kosovski Albanci nisu mogli lako da prelaze granicu. Zbog toga, Albanci sa dve strane granice gotovo pola veka nisu bili u prilici da komuniciraju.
Izolacionistički režim Envera Hodže u Albaniji nastojao je da izbriše gotovo sve aspekte tradicionalne albanske kulture. Najveći deo stanovništva je živeo u nemaštini, bez mogućnosti da zadovolji i najosnovnije potrebe.
Robert Elsi, bivši nemački diplomata koji već dugo prati zbivanja na Balkanu, smatra da su stanovnici Kosova uživali izvestan prosperitet u poređenju sa Albanijom, i pored toga što je Kosovo bilo najsiromašniji region bivše Jugoslavije.
Ipak, kosovski Albanci su bili izloženi stalnoj političkoj i kulturnoj represiji iz Beograda. Jedna od posledica represije je to što su se, kao zajednica, više povukli u sebe i ostali bliži tradicionalnoj kulturi nego što je to slučaj sa Albancima u Albaniji.

RAJ JE SA DRUGE STRANE

Za većinu kosovskih Albanaca koji su odrastali u bivšoj Jugoslaviji, Albanija je predstavljala proleterski raj koji su poznavali samo preko propagandnih slika emitovanih iz režima Envera Hodže.
„Albaniju smo doživljavali kao zemlju naših snova […] to je bila nezavisna država i njom nisu upravljali drugi, kao što je bio slučaj sa nama i Srbima“, kaže Sefer, iz Prištine.
On je najveći deo devedesetih godina proveo u egzilu, vodeći jedan albanski klub na periferiji Liona, u Francuskoj, i izdajući časopis Put slobode.
„Sve što smo znali o Albaniji zapravo je bila propaganda koju je režim emitovao preko Radio Tirane“, seća se on. „Albanija je za nas bila slobodna zemlja, nezavisna od ruskih i američkih uticaja, zemlja u kojoj su slobodni ljudi mogli da razviju svoju zastavu.“
„Kada su prvi put otputovali u Albaniju, početkom devedesetih godina, moji prijatelji sa Kosova su ljubili zemlju“, dodaje on.
Seferov časopis je hvalio Hodžu kao „velikog patriotu“. On kaže da su mu se oči otvorile tek u drugoj polovini devedesetih, kada je u Albaniju dospeo kao izbeglica.
„Pravu Albaniju smo upoznali u vreme egzodusa 1999. godine, kada je nas više od 600 000 pronašlo utočište [u Albaniji] i kada smo sopstvenim očima videli bedu u našoj zemlji iz snova“, seća se on.
„Kada smo se malo bolje upoznali, shvatili smo da ništa ne znamo jedni o drugima.“
Ali nisu samo kosovski Albanci živeli u zabludi o svojim etničkim sunarodnicima. Albanci u Albaniji su gajili slične iluzije o svojim rođacima sa druge strane granice.
„Smatrali smo ih srećnicima [kosovske Albance] jer su ekonomski bili daleko napredniji od nas“, seća se Julijan. Njegova porodica vodi poreklo iz Mitrovice, na severu Kosova, ali on je rođen i odgajan u jednom selu u blizini mesta Fijer, u centralnoj Albaniji.
Julijanova porodica se preselila u Albaniju posle Drugog svetskog rata, bežeći od srpske represije. Tamo su zaključili da ih albanski komunistički režim tretira još gore nego što su to činili Srbi.
„Nismo mogli da izađemo iz sela, a kamoli da putujemo u evropske metropole, kao što su to činili ljudi iz bivše Jugoslavije“, seća se Julijan. „Takođe, ljudi [na Kosovu] su imali verske slobode, dok je moja majka morala krišom da pravi kolače za Eid. Ako bi nas otkrili, morali smo da trpimo posledice.“
Jednom prilikom je Julijanova porodica internirana u logor u močvarnoj oblasti Dermeneš. Jedan od njegovih stričeva je pogubljen kao politički disident. Porodica nije imala pristupa visokom obrazovanju i živeli su u siromaštvu i strahu sve do propasti komunističkog režima, 1991. godine.
Julijan se seća koliko je čeznuo za trenutkom kada će po prvi put posetiti Kosovo jer je verovao da će to biti kao odlazak na Zapad. „Ali onda je usledilo razočaranje“, dodaje on.
Šokirao ga je teror koji su trpeli mnogi kosovski Albanci za vreme Miloševićevog režima. „Shvatio sam u kakvoj policijskoj državi žive – uvek u strahu za goli život“, objasnio je. „Osim toga, izgledali su drugačije, kao da su neki drugi narod.“
Fatos Lubonja, albanski pisac i bivši politički disident koji je veći deo mladosti proveo u Hodžinim gulazima, kaže da su različite istorije kosovskih Albanca i albanskih Albanaca posle 1912. godine doprinele formiranju njihovih različitih identiteta.
„Kosovski Albanci su se u jednom periodu više osećali kao Jugosloveni nego kao Albanci“, kaže Lubonja. „Za nacionalno buđenje je i tamo [na Kosovu] bilo potrebno neko vreme.“

JEDAN ILI DVA IDENTITETA?

Danas je putovanje od Tirane do Prištine novim autoputem sa četiri trake prijatno iskustvo. Pre samo desetak godina, takvo putovanje je bilo nezamislivo.
Još manje je bilo zamislivo da će nezavisnost Kosova priznati 63 zemlje, uključujući SAD i 22 od 27 članica Evropske Unije.
Nedžmedin Spahiju, profesor političkih nauka na Univerzitetu u Prištini i autor knjige Stvaranje nacije Kosovara, smatra da su kosovski Albanci i albanski Albanci razvili različite identitete.
„U smislu etničke pripadnosti, mi imamo isti identitet jer govorimo istim jezikom i imamo zajedničke tradicije“, kaže on. „Ali naše istorije se razlikuju, i to je proizvelo dva osobena identiteta koji u političkom smislu stoje svaki za sebe.“
Spahiju kaže da je Kosovo neobično u tom smislu što se nacionalni identitet stvara tek nakon što je zemlja proglasila nezavisnost – a ne obrnuto. „Napravili smo državu pre nego što smo se oblikovali kao nacija“, kaže on.
Sa sopstvenom zastavom, državnom himnom i drugim simbolima, „napredujemo ka stvaranju nacije Kosovara, koju će činiti ne samo Albanci, nego i ostale etničke manjine“, predviđa on.
I drugi komentatori priznaju postojanje značajnih društvenih razlika između kosovskih Albanaca i Albanaca u Albaniji.
„Kada smo u vreme vazdušne kampanje NATO prvi put stupili u kontakt sa kosovskim Albancima, brzo sam shvatio da smo slični – ali sa prolaženjem vremena primećivao sam sve više razlika“, kaže Mustafa Nano, politički komentator iz Tirane.
„Da ste me pitali 1999. godine, rekao bih da imamo zajednički identitet, ali danas je moj odgovor da se naši identiteti razlikuju“, dodaje on. „To se očituje u našem odnosu prema naciji, prema religiji, prema porodici i državi, kao i u našoj radnoj etici“, dodaje Nano.
Jedna od očiglednih razlika između ljudi je njihov govor. Dijalekt kojim govore Gegi na Kosovu razlikuje se od standardnog jezika koji se uči u školama i koristi u Albaniji.
Enver Hodža, koji je poticao sa juga, nametnuo je jezik kojim govore Toski sa juga kao standard u čitavoj zemlji. Zbog toga, korišćenje dijalekta kojim govore Gegi često izaziva otpor.
U Tirani se kosovski Albanci često doživljavaju kao ljudi koji se drže vrednosti seoskog života i prevaziđene kulture plemenskih klanova, koju je komunistički režim snažno suzbijao u decenijama diktature.
I kosovski Albanci imaju primedbi na račun Albanaca iz Albanije, za koje smatraju da su manje rodoljubivi nego oni, i da su ravnodušni prema albanskoj stvari.
U isto vreme, mnogi obični Albanci veruju da su to samo površinske razlike i da najvećim delom počivaju na predrasudama.
Kada je 1999. godine pobegao sa Kosova zbog oružanog sukoba, zajedno sa ženom, majkom i tri ćerke, Murat Rahmani, iz Mitrovice, naselio se u oblasti Vlora, na jugu Albanije.
„Bio sam zabrinut“, seća se Murat. Znao je samo to da je ovaj region bio u centru nereda koji su se odigrali pet godina ranije, posle propasti piramidalne finansijske šeme.
Međutim, bio je iznenađen gostoljubivošću siromašne porodice iz radničke klase, koja ga je primila zajedno sa njegovom porodicom.
„Zbog razlike u dijalektu, u početku smo imali problema sa sporazumevanjem“, kaže Murat. „Ali brzo smo se prilagodili, i posle nekog vremena smo se osećali kao kod kuće.“ Sada su se vratili na Kosovo, ali svake godine posećuju Vloru.
Mehmet Šušolari, građevinski radnik koji je primio Muratovu porodicu, kaže da njihove porodice u početku nisu mnogo znale jedna o drugoj, ali su na kraju otkrili da su veoma slični.
„Ovde, u Vlori, veoma malo smo znali o Kosovu“, kaže Mehmet. „Ali živeli smo nekoliko meseci sa Muratovom porodicom, i mada nisu voleli morsku hranu, shvatili smo da smo veoma slični, čak i kada su u pitanju kulinarski termini koje koristimo“, dodao je.
I među intelektualcima ima onih koji ne misle da postoji poseban kosovarski identitet. „Termin ‚kosovarski identitet` je veštački. Teško je definisati šta je to uopšte – čak i onima koji veruju da to postoji“, kaže prištinski sociolog Škeljzen Malići. „Mada u pogledu na svet postoje izvesne razlike između kosovskih Albanaca i Albanaca s druge strane granice, te razlike nisu dovoljne da bismo govorili o posebnom identitetu.“
„Kosovarski identitet ne može da bude dovoljno stabilan i snažan, i ne može da ima jasno značenje“, dodaje on.
Kosovski akademik Redžep Ćosja slaže se s takvim mišljenjem. „Oni koji govore o različitim identitetima za kosovske Albance i Albance iz Albanije, ne treba da zaborave da svako ljudsko biće ima sopstveni ‚identitet`“, kaže on.
„Ista logika bi se mogla primeniti na sva područja koja Albanci naseljavaju i u kojima ljudi imaju svoje mikro-identitete“, objašnjava on. „Ali kada to proširimo na sve Albance, onda ćemo zaključiti da oni imaju jedan zajednički identitet, koji je sastavljen od takvih mikro-identiteta.“
Ćosja smatra da nisu sami Albanci stvorili razlike između sebe, već su im to nametnuli susedi.
On ukazuje na različite termine koji postoje u srpskom jeziku za Albanca na Kosovu i Albanca u Albaniji – „Šiptar“ i „Albanac“.
Ćosja kaže da će međunarodna zajednica možda da pokuša da podstakne razvoj zasebnog kosovarskog identiteta iz političkih razloga, „verujući da će to umiriti Srbe“.
Ali on smatra da su Albanci sa obe strane granice „jedan narod, i da svako pretvaranje da se ovde gradi neka nova nacija ili identitet nije samo apsurdno nego i anti-istorijsko.“
„Dve Koreje su dve države, kao što je bilo i sa dve Nemačke, ali, ako zanemarimo različite političke sisteme, niko nikada nije verovao da su u pitanju dva zasebna naroda“, zaključuje on.

UJEDINjENI U EU
Za neke Albance na Kosovu, posedovanje novog identiteta nije nešto što podrazumeva radikalnu promenu doživljaja sebe, već nešto što će im omogućiti da obogate svoj već postojeći, albanski identitet.
„Gradi se nova država sa novom zastavom i granicama, čini se napor da se izgradi novi identitet za kosovske Albance, koji više nije onaj identitet koji su nekada imali“, izjavio je Bujar, novinar iz Prištine.
Albanci u Albaniji i Albanci na Kosovu nisu jedini koji prate ovu debatu o identitetu.
U Makedoniji, četvrtinu stanovništva takođe čine etnički Albanci. Mnogi od njih se sada osećaju isključenim iz obe albanske „nacije“, naročito otkako se insistira na zasebnom identitetu Kosova.
„Kakav identitet ja imam?“ pita se Arben, radnik u farmaceutskoj kompaniji u Tetovu, u zapadnoj Makedoniji. „Jesam li ja Albanac, Makedonac, musliman, ili sam Kosovar, kako nas zovu mnogi u Albaniji?“
Julijan se slaže. Za mnoge obične ljude poput njega, insistiranje na novom kosovskom identitetu je nešto što deli ljude. „Pre NATO intervencije, svi su tvrdili da su Albanci“, kaže on. „Pošto sada više ne moraju da se bore sa Srbima, počeli su da se svađaju između sebe.“
Mnogi albanski političari smatraju da se do odgovora na Arbenovo pitanje o pripadnosti, bar jednim delom, mora doći kroz priključivanje Evropskoj uniji.
Tek tada će Albanci iz čitavog regiona biti istinski ujedinjeni, zato što će nacionalne granice tada imati mali, ili nikakav značaj.
Govoreći u Prištini prošlog oktobra, albanski premijer Sali Beriša rekao je da je odvojenost Kosova od Albanije ostavila ožiljke, ali su Albanci uprkos tome ostali u suštini jedan narod koji teži zajedničkoj budućnosti u EU.
„Narod je jedan i jedinstven, i ne postoje dva albanska naroda, kao što ne postoje dva hrvatska ili srpska naroda“, rekao je, dodajući: „Nema svetlije budućnosti koju bi mi Albanci mogli da poželimo nego što je integracija u EU.“


Ovaj tekst je rezultat programa Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost, inicijative fondacija Robert Bosch i ERSTE, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom, BIRN.



  • Ostavi komentar