Tuj li je Lili, ape li rundi?

-De si be, novinare, ujnina ti mušmula? E pa samo još ti si falio, da zalučiš, ovako pred fajront da popijemo po jednu za dušu na njegovu svetost, srpski patrijare, evo, sad be u crkvu sveću da zapalim, pola čovek bidna. Ajde, da ga ožalimo kako valja i dolikuje, zaistinski je bio svetac što odi… De de, ti pa kolko odsipa iz čašku…
-A i država si tako nalaže, propisi, dani žalosti. Pa sad, oćeš-nećeš, mora da žališ, oduvek si je tako bilo. A ja kum i starejko nisam bio, nego sve neke uspomene me vezuju za dani žalosti, omrznaše mi i Betoven i Mocart; ne be, ti pa, sportske kladionice „Mocart“! To ne mož` mi omrzne, nego onaj be Mocart, orginal, kompozitor. Sve takvu muziku puštaju za dani žalosti, ožive mi ozbiljna, umetnička muzika, a sve sam, inače, nju slušao na „Pink“ i radio stotrojku.
-Ali, eto, patrijarh, bog da ga prosti, bio božji čovek, razumeo narod u dušu i njegovi običaji i potrebe, pa mu tako i došlo da se upokoji, znao je on da će ovi naši vajni državnici i crkveni velikodostojnici da ga žale najmanje tri dana, pa eto, ta tri dana barem neka budu radni, kad nema svadbe i krštenke, veselja i pijanke, kad radni narod i tako žali ne tolko smrtni slučaj, nego što je uopšte na rabotu, pod uslovom da je ima, zeva i vika – „lezi lebo da te jedem“ i „sobali, bože, pečenu kokošku“. To su ti idealni uslovi za žalost, pa još i imaš razlog da se nadrviš. Što ćeš, neki pije od radost, neki od žalost, a neki od sabajle…
-E, to za dani žalosti, to da ti pričam. U ono vreme, kad su dani žalosti bili proglašavani za oni što su jašili popovi, komunište, tekna mi na mene da se ženim, jebi ga, sve si je za vreme. Ja mlad, pa usilan kao veprina u mlad mumuruz, još pa student u Beograd, večiti, upoznam izvesnu žensku personu, sad moju lepšu polovinu, imenom Ravijojla, (samo)zvana Lili. Zatelebam se kao govedo, će se ženim, ili zemlja će se obrne! Kupim kitu, ovaj, buket cveće, pravac kod nju na Novi Beograd, nekakvi blokovi tamo u jednu zapizdinu. Okrojim se kod berberina, nakurdišem se, odelo, mašnja, što ćeš, proševina, neje neka zajebancija! Dunem dve od noge, da se okuražim, pa kod stambolku redžepovicu.
-Sa živ zor nađo njen stan u onaj pčelinjak, tamo ljudi, u te zgrade u blokovi, tako žive, kao pčelke u trnku. Zvrrr na vrata, zvrrr, vidim, gleda me neko svevideće oko kroz onu dzvirku, i valjda kad su videli da je u pitanju pristojna osoba, počnaše da otključavaju one brave i lanci, čuka otuda kao da otvaraju trezor narodne banke.
-Naposletku, otvoriše se rajske dveri, iskrsna pred mene jedan jakrep od stodvaes kila, u penjoar, papilotne na skalp, ovolike piksle na oči, merka me kao zmija žabu; buduća draga mi tašta. Do njuma, uz koleno, jedan ovolik ker, krvnički me merka, rži, a ljige mu do patos, ko zna kolko je prosca na Lili do sad izeo.
-Ja se isteram iz pamet. Šta treba, pita me ona džerima, ja počna da mucam – tuj li je Lili, ape li rundi? Tiki ona se oduševi, pa kad poče da kreka – Lili, ćerko, traži te neki stranac! I tako ti se ja oženim, uz odlučujuću pomoć dijalekta, mama, tj. tašta, sve je tripovala da se njeno Lili odade za strendžera, a ne pa za tamo nekoga srbendu.
-I tako i zakažemo svadbu, u ne bilo koji restoran, nego u „Evropu“, tako da smo Lili i ja bili na neki način prethodnica Srbije za ulazak u EU. Samo, što tad to niko nije razumeo, a i sad ne razume, što ćeš, revolucija jede svoju decu.
-Svadba zakazana za nedelju, 4. maj 1980, pogodim trubači, Use, venčanje u tri. A baš u toku prenos Zvezda – Hajduk, 1:1, ja trnem pored tranzistor, vikav po mene, ajde bre sinko, i na sopstveno venčanje zakasni! Čekaj be, stani, evo Edo Peci javlja iz Split de Zvezda razvaljuje Hajduka, još sekundu samo! U jedan ma`, izgubi se signal! Bre, menja baterije, bre mlati onoga trandžu od natkasnu, ništa, mrtav konj.
-I tako me nateraše da pođem po snašku. Idemo nadole, već tri i petnaes, ljudi nešto stoje mirno po ulicu, kao voštane figure, i gorke suze rone. Na most, scena – u onu mrtvu tišinu, stoji magare i prdi, a narodna milicija pendreči selju sa šajkaču, u klašnjeno, što ga vodi, on mjauče kao zaljubljena mačka. Što je, reko, ovo? Produži, druže, brže još brže, kaže mi milicajac, da i ti ne popiješ ćutek! Šta, nisi čuo da je drug Tito preminuo u Marksu, i da je proglašena sedmodnevna žalost?! Sreća tvoja što ti je svadba, inače, isto bi prošo kao ovaj gelja, antinarodni element, što u ovom nenadoknadivom gubitku dozvoljava na magare da prdi!
-Use pa, i njegov orkestar, pojma nemaju što se dešava, grneta sviri, goč bije. Milicajci batališe magare i čiču, pa kad viknaše da leše orkestar, razbegaše se muzićari, lelkee dajee, pukna i goč, znaš kako kažu – kad se siroma ženi, i goč se iscepi! I tako mi na gluvu svadbu, samo čuješ kako se srka čorbica, i kako zveče viljuške od tanjiri na ručak, mljackanje i porevanje. Nit zapevasmo, nit zaigrasmo s Lili, sedi patrola u kraj, jede skaru i pije pivo, i budno prati što se radi, da samoupravno i socijalistički svatovi žale Titu.
-Bog da me prosti što ovako ubarabari, ali dani žalosti su mi tako ostali u sećanje. A najgore je, što mi je tatko bio četnik, što mu je sva imovina oduzeta i što je legao Titinu robiju, a ja ga, posle sve to, narečenoga Titu ožali na sopstvenu svadbu!