Pahomije me proganja

Eko Taxi Vranje

Pahomije me proganja

Pa, koji je on duhovnik onda?! Koja je veličina njegove duhovnosti, vratiti jednu monahinju od 60 godina kući, koja je 20 godina bila u manastiru?



-Ovim putem bih htela da se obratim preosvećenom vladiki, gospodinu Pahomiju, zašto on mene tera kući da se vratim, jednu monahinju već 20 godina? Zašto hoće da mi uzme ključ od crkve? Želela bih da mu dam do znanja da mi kaže javno, pred celim vranjskim okrugom i pred celim svetom, šta sam ja to pogrešila, da on tako postupi?
Drugo, zar moram biti u tom manastiru, i ja i moja deca? Ne moramo. Pa da mu postavim i to pitanje, da li on donosi odluku po tome, što je on sam to režirao? I ne samo to, nego, kako kaže, ja ne mogu ni sa kim, sve sestre koje je slao, ja sam vraćala. To nije tačno. Ima naroda u selu koji može reći da sam iskrena i poštena.
Tako govori mati Makrina, jedina monahinja u manastiru Uspenja Svete Bogorodice u selu Mrtvica pokraj Džepa, u kome je od 2001. godine, uz ogradu „da zna mnogo o vladiki Pahomiju, ali će to reći kada i ako dođe vreme“.
PRLjAVI VEŠOVI: Moj je položaj, položaj monahinje; ja nemam nikakav čin. Starešina mora da ima bar dve sestre, igumanija više sestara; znači, ja sam jedna božja sluškinja, služim bogu, ovde sam sama. A imam 60 godina, ovde sam, u ovom manastiru od tih raznih iskušenja i srce dobila slabo, i šećer, znači, faktički, meni pripada ovde kraj mog života monaškog. I ja bih vladiku zamolila još jednom, da kaže ovom narodu iskreno i pošteno, da ne bih ja otkrivala naše prljave vešove, da bih dokazivala moj život ovde u Mrtvici, i od početka do kraja u manastiru.
NEVOLjE: Moje nevolje sa vladikom Pahomijem počele su još dok je bila jedna sestra Milica tu, koja je njegova osoba bila, i ona je i pre mene radila u bratstvima na sličan takve prljave stvari. Ubeđivani su, svašta je bilo, u stvari, koga on nije voleo. Meni je jako žao što moram ovo da kažem, ali to su mi rekli ljudi s kojima sam kontaktirala, ali zašto taj vladika koji je spavao u mojoj kući, koji je učio veronauku moju decu, on to dobro zna, koliko smo mi u veri, zašto bi on sada rekao da ja moga muža nisam poštovala, da sam došla njih da mučim u manastiru?
PO BLAGOSLOVU: Ja sam majka petoro dece, dva sina i tri kćerke. Jedan mi sin radi u Italiji, jedna kćerka je udata, ima dvoje dece, ovo ostalo troje su kod kuće u Smederevu, gledaju oca šlogiranog. Zašto oni ne mogu doći u manastir, kao i svaki drugi čovek? Nisam udovica, ja sam dobrovoljno otišla od svog supruga, i njegova Svetost, patrijarh Pavle me primio u manastir. Znači, ja sam po blagoslovu u ovoj svetinji, i ne može vladika meni reći da sam ja mučila moga muža, kad je on otišao da pita. Patrijarh Pavle je mene sa detetom primio u manastir. Prvo smo bili u Rajinovcu, pa su deca vraćena, a ja sam produžila dalje i došla ovde u Mrtvicu.
BOSANCI: Sada, vladika Pahomije traži od mene da izađem odavde. Ja imam utisak da on hoće svoje Bosance, kako ih svuda priziva, a ja mislim da imam pravo, ja sam iz Srbije, u Srbiji sam rođena i moji su ovde i sever i jug i zapad i istok. Znači, mogu da budem u bilo kojoj crkvi; znam da mi je čista savest. On ima moći da me odavde izbaci, ali samo sa lažima. A ja ovim putem kažem – da ću svakoga da kunem koji sa njim sarađuje, a znaju da sam čista. A to su bile takve laži, da bih mogla da pričam tri dana.
PUT DO NOVCA: Slao je svoje ljude iz „Hebe“, da puste glasine kroz selo da sam ja spavala sa tu jednim dečkom iz Mrtvice, pošto mi je on mnogo pomagao i njegova majka. Ali, on hoće svoje da dovede, pa će da izmisli sve i svašta o meni. Drugo, potvarao je moga sina da je nemoralan. Slao je čak pojedine sveštenike i ljude iz Crkvenog odbora da vide, i da mi navodno pomognu. Šta da mi pomognu? Zbog čega njemu smetaju svi koji ovde u Mrtvicu dođu, moji Smederevci? Ima dece, videli ste da rade ovde, niko nije došao onako. Zašto on to meni da radi? Nego da bi doveo svoje, ništa drugo, samo to. A samo on zna koji je njegov interes u svemu tome. Što se tiče materijalnog interesa, on samo kad bi znao koliko malo ja skupljam… Ali, u planu je da se pravi put do manastira, i oni misle da će tu biti novca. A kad bi on samo znao od čega ja živim… Nosim tuđe iznošene stvari, od žena iz sela, da bih sačuvala svaki dinar.
„MALO CIGANČE“: Za sada me vladika ne optužuje za neke materijalne zloupotrebe, ali on misli da ja imam, pa da šaljem deci; a ja kažem – neka bi bog dao da svi ti koji tako govore, svojoj deci šalju onoliko koliko ja šaljem svojoj. I ne traži mi da ja njemu šaljem, ali je nekoliko puta dolazio za praznike, i sestre su dolazile, dobijale. Ali, to nije bitno; bitno je da od onih sveća, od kojih ja živim, ja da mu dam ne mogu. Ja moram da radim, da hranim sebe, evo vidite da nešto radim sa ovim narodom. U najmanju ruku, bila sam „malo Ciganče“, koja sam prosila, ali dobro, ljudi će se spasiti tim dobrim delima koja su činili.
ISKUŠENjA: Meštani su me od mog dolaska lepo prihvatili, međutim, slati su ljudi na mene, pravljena su iskušenja. Znači, preko svojih ljudi, pre svega iz „Hebe“, ti su mi dosta zapržili čorbu, i oni su iznosili o meni tako grube stvari, to nije za jednu monahinju. Sa meštanima imam dobar odnos, svi dolaze tu na molitvu, ali ima par njih koji rade za njega, to ja znam. Tu skoro mi je vladika Pahomije rekao, kad smo se čuli, da sam se preselila u gornju kuću, da mašem narodu, kad prolazi ovde putem. Pa zna se šta to znači – mahati nekome kroz prozor! Prošli neki dečko i devojka, koje ja poznajem, i koji mene ovde hrane hlebom, i koji mogu da dođu i u deset sati noću; ja se ne bojim nikoga.
LjUDI NA VLASTI: Prošle godine je dolazio načelnik SUP-a, koji je slat da me pita „kako stojim ja sa meštanima“ – kako stojim? Stojim dobro. Sa njim je bio načelnik Pčinjskog okruga, i još dvojica, došli i kažu – „mi smo ljudi na vlasti“. Ja mislim da je to bila čista provokacija, kako bih se ja uplašila. Ali, ja se ne plašim. Znam da pošteno bogu služim, a tom vladiki želim dobro. Ali, on meni ne! Čim on meni kaže da idem kući, ne želi mi dobro.
Gde jedna monahinja posle 20 godina monaštva može da se vrati? Pa, koji je on duhovnik onda?! Koja je veličina njegove duhovnosti, vratiti jednu monahinju od 60 godina kući, koja je 20 godina bila u manastiru? Treba da ode da vidi moju porodicu, moju bolesnu kćerku. Muž mi je šlogiran već šest godina, a vladika mi šalje čoveka iz Leskovca, da mi kaže kako zna da mi je muž dolazio ovde u manastir da spava sa mnom! I to sam preživljavala.
„LEŽIŠ I REŽIŠ“: Zbog toga imam zdravstvenih problema, sa srcem, šećerom, kičmom, ja sam pola čoveka. Lični kontakt sa vladikom Pahomijem je skoro nemoguće uspostaviti, da u jednom otvorenom razgovoru pokušamo da rešimo problem. Ja mu kažem otvoreno – evo, pre neki dan čuli smo se telefonom, on me pita – „šta radiš, kako si“; rekoh, nisam dobro, više ležim nego što radim nešto, ne mogu. A on kaže – „ležiš i režiš“! Pa režim, kažem, kad mi je po potrebi da se odbranim. Jel` to mnogo rečeno? I on mnogo sluša druge ljude, one koje on šalje, u interesu da mene skloni, a ima i svoje ljude ovde, u Mrtvici. Ja sam takvog jednog izbacila odavde; i sada taj isti pravi probleme, ali ja tome ne pridajem važnost. Meni je savest mirna, ja tog istog vladiku ništa nisam povredila, a on što radi, želim da mu se javno obratim, i njemu i vernicima Eparhije vranjske, da nije to što se servira narodu, da bi me on lakše sklonio.
350 BROJANICA: I svuda stigne! Gde god mogu da uzmem neki dinar, to se preduhitri. Sin mi je radio 350 brojanica, poslali smo za Ameriku, nestale su pare, otišle u Eparhiju! Znam čoveka koji ih je odneo iz Amerike, priznanice su stigle, čovek mi je rekao koji je odneo da preda. Trebao je meni da preda te priznanice, jer je moj sin radio te brojanice. Bilo je pola-pola, moj materijal, sinovljeve ruke. I zašto ja nisam mogla da uzmem tu priznanicu, da odnesem u Vranje i da kažem – preosvećeni, ovo je moj deo, ovo je moga sina, koji je radio? Pa da kažem – evo vam moj deo! Od toga smo videli samo 28.000 dinara. Izdržavam se sa ikone, i od tih sveća što mi daje, nekih 120-130 hiljada dinara godišnje, najviše. I što narod donese od hrane i odeće. Iz Eparhije vranjske nemam nikakvih prihoda, u nekoliko navrata mi je vladika davao ulje, nešto vina kada bi bio neki praznik, i to je to. Meštani dosta pomažu – ima ljudi koji donose, ima onih koji rade, pa me čekaju, i tako dugujem…
PUNA ČAŠA: Ali, i ovome će doći kraj. Kako? Tako lepo – sve zavisi da li će me dirati iz Mrtvice, ili ne. A ima puno stvari koje mogu reći, ali neću, još uvek neću. Pa da vidim, kakav će on biti čovek. Znam da ću zbog ovoga imati neprijatnosti, ali moram ovako da nastupim, jer ne mogu više – čaša je puna! Šta ima žešće, nego jedan episkop da ti kaže da si nemoralna monahinja?! A ne može da me najuri! Ja neću da idem! Može samo da pošalje nekog da me ubije! I verujem da ću imati posledice, ali svesno idem, da mi kaže javno, da zna narod, šta sam ja to zgrešila?


VELIKA SHIMNA
-Neka mi vladika Pahomije da veliku shimnu. To je veliki čin koji se daje obično starijim ljudima, ili pred smrt, ali ja sam zrela za to, da se povučem, da predam manastir, da on dovede drugo sestrinstvo. Da ja idem u keliju, da me razreši svih dužnosti, da imam pravo da izgovorim samo sedam reči dnevno, znači, da spremam dušu za Gospoda. Posle toga, ja bih htela da mu oprostim. Ali, on to ne prihvata. Hoću da oprostim onim ljudima koje je on slao, i njemu lično, i da nadalje živimo kao ljudi u Hristu, kao pravi monasi, a ne da šaljemo svetske ljude da nam rešavaju probleme u manastiru, kako bi imali pokriće da neke stvari rešavamo sa interesnom sferom.

PO KANONIMA I USTAVU SPC
Na pitanja „Vranjskih“ upućenih Kancelariji Episkopa vranjskog gospodina Pahomija, dobili smo sledeće odgovore, u kojima se, između ostalog, navodi: „Monahinja Makrina (Vidaković), koja se nalazi u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Mrtvici, pripada monaštvu Pravoslavne eparhije šumadijske i na prostoru Eparhije vranjske, nalazi se po blagoslovu Episkopa vranjskog Gospodina Pahomija, a sa znanjem njenog nadležnog Episkopa šumadijskog. Nije tačna tvrdnja da Episkop Pahomije „godinama nastoji da udalji iz manastira Mrtvice“ monahinju Makrinu jer ona u istom boravi više od pet godina, a da želi da je udalji iz manastira Episkop Pahomije bi to mogao da uradi donošenjem odgovarajuće odluke u skladu sa Kanonima Pravoslavne crkve i Ustavom SPC.
-Nesporazumi između Episkopa Pahomija i monahinje Makrine ne postoje jer Episkop Pahomije u ovom, tako i u svim ostalim slučajevima odnosa Episkop – monah (monahinja), primenjuje viševekovna pravila Kanona pravoslavne crkve o unutrašnjem i spoljašnjem ustrojstvu monaškog života i rada u manastirima.
-Nikakav nalog Episkop Pahomije nije dao nijednom „visokom predstavniku lokalne vlasti“ da posećuje manastir Mrtvicu i monahinju Makrinu, tako da njena tvrdnja nije tačna. Manastiri i crkve Pravoslavne eparhije vranjske su uvek otvoreni za sve dobronamerne ljude i vernike i tako će biti i u buduće. Monahinji Makrini skrenuta je pažnja da, što se poseta tiče, nije dozvoljeno primati u manastir ljude koji se bave nadrilekarstvom (gatarstvom i vračarstvom) koji uz to dovode i svoje „pacijente“, što je nažalost monahinja Makrina činila, jer manastiri i crkve nisu obitavališta nečastivoga, već Duha Svetoga.
-Ponavljamo, nema nikakvih nesporazuma između Episkopa Pahomija i monahinje Makrine, ali radi njenog, pre svega, duhovnog stanja, neophodno je da shvati da kao monahinja mora poštovati svoju monašku zakletvu koju je položila prilikom primanja monaškog postriga, kao i Kanone Pravoslavne crkve, Ustav SPC i uredbu o unutrašnjem i spoljašnjem životu u manastiru, a ukoliko to ne želi, može kao slobodna ličnost u svakom trenutku da napusti manastir.
-Radi pune informisanosti Vaših čitalaca, verujući da to čini iz neznanja, a ne iz neke druge namere, monahinja Makrina ne može da se predstavlja kao „mati Makrina“ jer rečju mati mogu da se predstavljaju samo igumanije manastira, a to su nastojateljice manastira koje po blagoslovu nadležnog Episkopa imaju pravo nošenja naprsnog krsta.



  • Ostavi komentar