A ono čini ššššš, i čuri!

-Pitaš, novinare, zašto sam ovako izbedačen, kao, što kažeš, ne daj bože, da sam bolan? Pa i bolan sam! Znaš ono čuveno Mitkino – ništo mi neje, zdrav sam, a bolan. E kod mene je obrnuto – sve mi je, bolan sam, a bolan. Aj sedi, ovako pred fajront još jednu da dunemo, mož će mi je poslednja, pa će ispadne baš pred fajront… i bukvalno. Nego, imam još neko vreme, posle će ti pričam.
-Kako sam uspostavio dijagnozu, da sam blizo do mrečku? Tiki, znaš da žena mi ima blisku rodbinu tamo u Crnu Goru, te ti mi, kako smo ispušili za letovanje, nane tarja, setimo se narečene rodbine u Montenegro, aj negde da se mrdnemo, ko iz Vranje otidnaja čovek bidnaja, makar na kratko, pa bila i Crna Gora. Olakšavne okolnosti su bile što ti ne treba beli šengen, koga će dobijemo kad mrtav prdne (pu pu pu, potamo se), i što je njena rodbina bila za srpsku opciju kad se Crna Gora ono odvoji od SRJ, takozvani serjot; pa što? Ako je SFRJ bila seferjot, SRJ je bila serjot.
-I mi ti zapalimo za Montenegro. Idi be, idi po one planinčine, onamo ni or`l ne može da se zapati, a ne pa homo sapiens. I svuda po one stene i urvine, natpisi – dolje ovaj, živjeo onaj! Kako li se ukačiše ono da napišu, mora da je bio angažovan Spajdermen. Vi`š, ljudi nemaju leb da jedu, ali politički svesni. Pa mi žena objašnjava zašto ovamo ovaj dolje, a onamo onaj živjeo – to ti je, kaže, kod nas tradicija, još od bjelaši i zelenaši, jedni za Petrovići, drugi za Karađorđevići, jedni za Montenegro, drugi za Srbiju, a svi za Rusi! I vidiš kako ti piše po oni kazanđoli, kanjoni, tačno možeš da poznaš preko teritoriju kog plemena prelaziš. Ne be, ne, nisu Komanči, Apaši i Crne noge, nije to divlji zapad, neće te skalpiraju, nego Kuči, Piperi, Cuce, Rovci… Ma, jedan fin, evropski svet.
-Stignasmo mi tamo, u vr` planinu, rodbina se mnogo obradova, ruke šire, u lice se ljube. Djed odma naštimova žicu na gusle i zagudi „Bitku kod Mojkovca“, svi srećni i radosni, samo, kažu, striko je odsutan, njega smo poslali na bačiju, da spremi rimsko pravo, još mu je samo ono ostalo da očisti prvu godinu na pravni fakultet. No, šjutra će doć.
-I ja u kuću, ono ljudi stvarno gostoljubivi, šjedi, zete, a ti ženo, ispeci nam kavu. Mislim se, ja pijem samo kafućino i ekspreso, ali ajde, da ne uvredim ljudi, ćutim si. Kad, domaćin kilajku lozu na sofru. To ne te ni pituje što će piješ, ili da li uopšte nešto će piješ, to ti se, onako, podrazumeva. Pa kod ovoga na kafu, pa kod onoga na kafu. A ono kao Himalaji, jedna kuća na jedno brdo, druga na treće, ma, ni ja ne mogu više red da pofaćam; i kad je nizbrdo, pa je uzbrdo! I tako ceo dan. Kafa onamo, kafa ovamo, a loza svugde!
-Vidim ja, ovde mi drugo oko u glavu sprema strašnu propas`, pa se seti Njegoša, „Gorski vijenac“ – „što, pogani, od ljudi činite, što junački ljude ne smaknete“! Bolje đed s onaj levor da te upuca u glavu, nego onako da te skapuju. Na priveče, nekako me s volovi doćeraše do konačište, unesoše i frljiše u postelju. Budim se sabajle, glava ovolika, pa puna s vazduh, gledam ženu mi, a ona kao dve, malko mi jedna. Reko, pakuj džopke, da begamo mi odovde, inače me posječe Špirov jatagan, zvani loza. Pa zašto da idemo, usampasi se pa žena mi, valjda tu na domaći teren, pa dava silu, ni polovin` rodbinu nismo obišli; a i strika čekamo, prekinuo da uči rimsko pravo zbog nas, da nas vidi, da popijete kafu. E baš zato, reko, ič mi nešto nije dobro, ova kafa me utepa!
-A ti pa, vidim te, čudiš se što ljuto papriče mezim, sažvakam, pa ga ispljujem; pa li, koj će mi ga andrak u stomak? Ja usta da oljutim, a ne stomak, a za guzicu na jutarnju nuždu i da ti ne pričam. Sve mora posle da turam led, a ono čini ššššš, i čuri!
-I nikako da se opravim od gostovanje u Montenegro, odem kod drugara mi, doktora internistu. Ostavi me on na odelenje, izvršismo sve analize, vikna me on u kancelariju, na kafu. Nemoj samo kafu, ako boga znaš, ožive mi i Brazilija i Kolumbija i santos i moka, i saka i divka, otkako be u gosti u Crnu Goru. Khm, ovaj, ali loza može… E pa ne može, izbeči mi se drugar, doktor! Bolan si, i moraš da zajebeš svi poroci! Nema više pijenje, nema jedenje mrsno, slano cicelj, kiselo civor, ljuto sulimen! Nema pijenje ni vino ni rakija, ni pivo, more ni voda iz Prvonek, samo od češmu u vlajinsko! I to od Tomu Vlajinca magare da uzmeš, pa ono da nosi, u bakvice, ti ne smeš da se zamaraš!
-Ja se smrzna. A, reko, doktore, jaribaš može li, makar povremeno, onako vrućka čavka, mož` nešto će pomogne na terapiju?
-Oprosti se, izbulji oči doca, i od jaribaš! Ako ne ispoštuješ sve ovo, ima da živiš još samo dve godine! Ja počna da glićam knedle; dobro, reko, a ako poštujem, duže li će živim? Što ćeš, mila duša, belo videlo… Ha ha ha, iskida se doktor od smešku. Što be duže da živiš, tolko ti je, dve godine, pa dve godine, s terapiju ili bez terapiju!
-Pa, reko, zašto onda da se odričam od sve što čini lep život, kad mu dođe na isto? Aaa ne, uozbilji se specijalista. Dve godine ti ostaju i tako i ovako, ali ako striktno poštuješ prepisanu ti terapiju, te dve godine ima da ti se učine kao dvaes i dve!