I posle mene – ja

Budimir Mihajlović i Jovan Krkobabić složili su se da će Vranje pogoditi kataklizma ukoliko Dragomir Tomić, „garant opstanka na jugu Srbije“, i kompletan menadžment ne ostanu na čelu kompanije i posle njene skore privatizacije. Ostalo je još da to shvate potencijalni kupci

Pitanje privatizacije „Simpa“, posle svega, svodi se na jednu jedinu dilemu – šta će biti sa Dragomirom Tomićem, čovekom koji je stvorio i već 40 godina vodi ovu firmu? Poslednje najave iz najveće srpske živuće kompanije iz domena proizvodnje nameštaja opet su aktuelizovale ovo pitanje, i samo nekoliko nedelja pred objavljivanje tendera za prodaju državnog dela kapitala u „Simpu“ ponovo ga vratile u centar interesovanja ne samo lokalne javnosti. Istupi pojedinih čelnika lokalne vlasti, ali i Vlade Srbije, jasno ukazuju da je dalji život „Simpa“ bez Tomića na čelu prosto nezamisliv za one koji bi da o tome odlučuju mimo neumoljive logike kapitala. Prema najavama iz Agencije za privatizaciju, prodaja državnog dela „Simpa“ mogla bi biti objavljena već tokom novembra, pa se pitanje opstanka aktuelnog menadžmenta na čelu firme sada postavlja oštrije nego ikada ranije. Koliko da zakomplikuje situaciju, švedska „Ikea“ baš sada je obelodanila ulaganje u „Simpo“ od oko pola miliona evra, pa najava Vlade Srbije, izrečena preko potpredsednika Jovana Krkobabića, da je „Tomić garant opstanka na jugu Srbije“ zvuči kao zakletva da se ništa neće menjati. Naravno, ima i skeptičnih, ali je činjenica da je „Simpo“ jedini u Evropi preživeo u stanju u kakvom je i ušao u tranziciju, i da taj podatak mnogo znači onima koji se bave ne samo srpskom ekonomijom. Sve to vreme Tomić je bio na čelu „Simpa“ i sve zasluge idu njemu, bilo da je on za njih realno odgovoran ili ne. E sad, dogorelo je do nokata, i ostaje da se vidi ima li spremnih da ulože sopstvene milione evra u južnosrpsko privredno čudo samo da bi očuvali Tomićevo carstvo, ili će se logika kapitala još jednom pokazati nesentimentalnom i u „Simpo“ dovesti nova lica, spremna da rade ne po svome, nego po vlasnikovom. Situacija teško da može biti zanimljivija, ali srpska ekonomska zbilja ne ostavlja mnogo prostora za seirenje. Teško je, a kad je tako, Tomić se pokazao i dokazao kao majstor za slobodna bacanja.

PRAVA ADRESA

Čitava priča je u javnosti aktuelizovana nakon prošlonedeljne posete potpredsednika Vlade Srbije Jovana Krkobabića Vranju. Sve je bilo kao nekad – šef ih propituje, a načelnik okruga Budimir Mihajlović i gradonačelnik Miroljub Stojčić promptno odgovaraju. U moru baljezgarija koje su se mogle čuti od jednog od lidera današnje Srbije, kao što su one o očuvanju teritorije i starih zanata, najviše pažnje, naravno, izazvala je priča o privatizaciji „Simpa“, koju je dedica na sto izneo gotovo kao slučajno i u nedostatku drugih tema za razgovor. Budimir Mihajlović je, odgovarajući na prosto pitanje „šta je sa Simpom“, rekao da se firma nalazi na korak od privatizacije, ali da u njoj, ali i u lokalnoj vlasti, postoji bojazan da bi i ova privatizacija mogla pogubno da deluje na najveće južnosrpsko preduzeće.
– Veoma je važno ko će kupiti „Simpo“, a verovatno je najbolje rešenje da menadžment na čelu sa Tomićem preuzme kompaniju. Ne smem ni da zamislim socijalnu i ekonomsku sliku čitavog kraja ako „Simpo“ ne bi postojao. To bi verovatno uništilo grad i imalo šire posledice – pesimističan je bio Mihajlović.
E, ove reči bile su pravi šlagvort za Krkobabića, legendu Prve petoletke i Penzionog fonda, koji je pokazao kako razmišlja i govori pravi, prekaljeni komunista.
– Sa kim god išli u privatizaciju i koji god aranžman bio, osnovni zadatak vam je ovde da sačuvate maksimalno radnu snagu. Nemojte da vam više niko primeni model „Jumka“. Nema tog autoriteta koji ima takvu snagu da vam kaže otpustite toliko, a vi se mislite šta ćete dalje. Imaćete moju punu podršku da sačuvate „Simpo“ – rekao je Krkobabić.
Iako je ovaj dijalog pre ličio na razgovor nemuštih i neobaveštenih, on je po prvi put javnosti obelodanio dve stvari: da je privatizacija „Simpa“ skora neminovnost, ali i da se aktivno radi kako bi se došlo u situaciju da se ona odradi tako da je zapravo i ne bude, nego da, ostavljajući aktuelni menadžment na vlasti, novi vlasnik shvati koliko je važno da Tomić zauvek ostane na čelu firme.

SPUŠTANjE LOPTE

Nekoliko dana kasnije, Mihajlović malo spušta loptu na zemlju, tvrdeći da on nije prava adresa za ovu temu, nego da je to, čak i u pitanju privatizacije, Dragan Tomić lično.
– Rekao sam da je to menadžerska privatizacija na čelu sa Tomićem i verovatno sa nekim strateškim partnerom. I dalje tvrdim da je menadžment „Simpa“ najbolja od svih zamislivih menadžerskih ekipa. Bilo ko da dođe sa strane, trebalo bi mu mnogo vremena da upozna sistem, i mislim da bi to bilo tragično. Dakle, ovaj menadžment i sam Tomić moraju da ostanu u bilo kojoj varijanti privatizacije – kaže Mihajlović.
Na kraju, on je naglasio da je ovde reč o ideji o kojoj se razgovara i u Agenciji za privatizaciju, i u ministarstvima, i sa mogućim strateškim patnerima, i koja ima „šansu da se realizuje u vrlo skorom periodu“.
Lepa je to ideja, naravno, ali je svakako pitanje da li je i ostvariva. Dušan Belanović, direktor sektora za komunikaciju Agecije za privatizaciju kaže da se radovi na raspisivanju tendera za državni deo kapitala „Simpa“ privode kraju, te da se njegovo raspisivanje može očekivati vrlo skoro, možda već u novembru.
– Reč je o oko 45 odsto kapitala „Simpa“, ali puna cena i uslovi pod kojima bi neko mogao da postane vlasnik „Simpa“ za sada nisu dostupni javnosti – kaže Belanović.
U vranjskim obaveštenim krugovima se sprekulisalo da je „Simpo“ od strane privatizacionog savetnika, „Citadela“ procenjen na oko 90 miliona evra, što znači da bi novi vlasnik mogao da postane svako ko ima oko 40 miliona evra i spreman je da ih uloži u „Simpo“. Svako? Ili svako ko nađe zajednički jezik sa aktuelnim menadžmentom?
Situacija je ovde vrlo komplikovana, jer se praktično ne zna ko poseduje većinskih 55 odsto kapitala, pošto je on u rukama malih akcionara. Ako su mali akcionari pod kontrolom Tomića, neće biti problema, osim što bi se onda teško našao partner da uloži toliki novac u bure bez dna. Neka mešovita kombinacija, u kojoj bi Tomić sa svojima novom vlasniku dopunio onih desetak odsto kapitala kroz već podeljene akcije, a zauzvrat dobio punu kontrolu nad firmom, najverovatniji je rasplet čitave ove priče.
Ali, za sada, nema konkretne potvrde ovakvih spekulacija. Predsednik UO „Simpa“ Milan Nikolić je službeno u Moskvi, a Ljubomir Ilkić, član UO firme zadužen za pitanja privatizacije, nema baš mnogo namere da otvara ovako osetljiva pitanja.
– Naravno da se razgovara i sa ministarstvima, i sa mogućim partnerima, ali o budućem menadžmentu firme, i budućoj politici koju će on voditi, odlučivaće novi gazda.
U „Simpu“, naravno, niko ne sumnja da će Tomić ostati i posle Tomića, i posle privatizacije, i posle smaka sveta, i na tom planu su, čuje se, već obavljeni određeni poslovi. Priča se da je Tomić već raspodelio kome će od aktuelnog menadžmenta šta pripasti posle privatizacije, a „Pržar“, krunski dragulj, kažu, ostavljen je Editi Tomić, za koju se priča da ima sve veći uticaj na poslovanje „Simpa“ i polako preuzima poslove svoga supruga. Takođe, priča se da je aktuelnim direktorima manjih „Simpovih“ fabrika već raspisano koliko novca moraju da spreme ne bi li ostali tu gde jesu i posle privatizacije, i to za slučaj da hitno treba otkupiti akcije malih akcionara i tako poboljšati Tomićevu pregovaračku poziciju. Da li će „Ikea“ ipak doći u „Simpo“, ili će to biti neki beogradski krupan kapital, spreman da se upusti u rizik poslovanja sa Tomićem? Rasplet ove priče još je u magli, i niko nije siguran kako će se sve završiti. Da jeste, ne bi Budimiru Mihajloviću palo u delo da obaveštava javnost o Tomićevim namerama, niti bi se Krkobabić bilo kada i o bilo čemu pitao. No, tako je kako je, i sada se stvar, po svaku cenu, mora izgurati do kraja. Iako je Tomić rođen 1937. godine i već davno je morao da uživa u blagodetima penzije, ovde niko čak ne sme ni da misli o trenutku kada bi mogao da se povuče. Strah za sudbinu Vranja u slučaju pada „Simpa“ racionalan je, ali i suviše nego prisutan ako je moć „Simpa“ samo u Dragomiru Tomiću. Ipak, to su priče za budućnost. Sada treba sprečiti neželjeni razvoj, i tu će Tomić ponovo da odigra jedan od onih svojih poteza koji publiku ostavljaju bez daha i zbunjuju protivnika. Do danas, uvek je poentirao. Ima li snage i za taj zadnji, odlučujući udarac?