Celodnevni hepening
Pozorišno Vranje godinama je odlikovala umerena zahtevnost i prilična konzervativnost, što je vrlo nezgodan spoj, pa raduje dolazak neke nove publike koja sebe nije pronalazila u dosadašnjoj ponudi
I „Borini pozorišni dani“ su, naravno, svojevrstan rijaliti šou, ali od one bolje vrste: gde je bolje biti unutra nego napolju. Malo li je u vreme skupo prodavane jeftinoće?
DOBA RELAKSIRANOSTI
Svih proteklih godina „Borini pozorišni dani“ iz večeri u veče su izgledali isto: važne face gradskog, tu i tamo i republičkog, kulturnog i naročito političkog života šetkale su se i usiljeno smeškale u pozorišnom foajeu, a potom i otmeno parkirale svoje cenjene pozadine na dodeljena im sedišta, pri čemu je broj reda uvek bio proporcionalan funkciji, ne bi li prisustvovali činu otvaranja.
Prvo što sada upada u oči je da je sva ta nekadašnja ceremonijalna pompa svedena na minimum, kroz vrlo kratka i umesna obraćanja publici Nebojše Bradića, republičkog ministra za kulturu, a potom i Igora Andonova, zamenika gradonačelnika. Broj protokolarnih gostiju, takođe, naviknutih da dolaze „za dž“ u kompletu sa užom i širom familijom, maksimalno je „skresan“, a primećeno je da su se oni i izgubili već posle prvog dana trajanja festivala. U foajeu su se sada tiskali, mahom, neki novi, optimistički raspoloženi i veseli ljudi.
Svi oni koji su festival pratili od početka do kraja mogli su da osete da je jedna od dragocenih odlika duha koji je novi rukovodstveno-kreativni tandem uneo na festival više nego dobro došla relaksiranost, u najplemenitijem smislu reči.
Što se tiče umetničke strane festivala, novi „Borini pozorišni dani“ su načinili potpuni koncepcijski i sadržinski zaokret u odnosu na prethodne, čemu su najviše doprineli Nebojša Cvetković, novi direktor Pozorišta i prvi put posle bezmalo trideset godina oformljen Umetnički savet festivala, te gradski ministar zadužen za kulturu Zoran Najdić. Umesto prenaduvanih najava, a radilo se mahom o skromnim teatarskim dometima pozorišta iz manjih sredina i tu i tamo ponekom prestoničkom gostovanju, u kojima su socrealizam, glembajevština i dert, popunjavali ritualno ništa, „Borini pozorišni dani“ poprimaju onaj oblik i svrhu kojima se izgleda i težilo: da zahvaljujući i bogatom pratećem programu budu celodnevni teatarski hepening.
IŠČEKIVANjA I PROVOKACIJE
Promene su uočljive i u delu koji se odnosi na nagrađivanje. Naime, ove godine je u takmičarskom delu bilo pet predstava, ukinuta je nagrada za takozvani „najbolji segment predstave“, što je bila sasvim nepotrebna i malo kome razumljiva kategorija, a uvedena nagrada za najboljeg glumca odnosno glumicu festivala, koju žiri bira nakon svih odgledanih predstava. Publika i dalje svojim glasovima odlučuje o najboljoj predstavi, a to ionako nije vranjski izum već nešto što postoji na svim pozorišnim festivalima ovakvog tipa.
Nazad se, da zaključimo, više nema gde. „Borini pozorišni dani“ su došli do tačke kada im ništa drugo nije preostalo nego da biraju između jedine dve raspoložive opcije: ili će se prepustite tihom umiranju uz po koju budžetsku infuziju jer niko nema petlju da izvrši eutanaziju ili će se modernizovati i bez gušenja i smaranja opredeliti za trajanje. Iako je mnogo toga u estetskom i ideološkom smislu izmenjeno, Pozorište „Bora Stanković“ će definitivno morati da obnovi i tehniku kojom raspolaže, a čiji su nedostaci par puta tokom trajanja festivala mogli odlično da se uoče. Mi to željno iščekujemo i provociramo.
Bilo kako bilo, posao je ove godine solidno odrađen, za šta je najbolje merilo, svakako, publika. Svi prisutni, glumci, reditelji, kritičari, novinari bili su veoma obradovani izuzetnom posećenošću festivala. Ako imamo u vidu da je pozorišno Vranje godinama odlikovala istovremeno umerena zahtevnost i prilična konzervativnost, što je vrlo nezgodan spoj, veoma raduje dolazak neke nove publike koja sebe nije pronalazila u dosadašnjoj pozorišnoj ponudi. Potencijalno nova publika, odrasla više na Egzitu nego na „Borinim pozorišnim danima“, ali zbog toga ne manje intelektualno radoznala i otvorena, bila je prisutna i aktivna i u razgovorima koji su svake večeri vodili sa glumcima nakon predstava. Nadamo se da ih neće ponovo oterati nekom tamo „obaveznom lektirom“. U gledalištu su, konačno, oni koji su došli da vide, a ne da budu viđeni.
NAJBOLjA PREDSTAVA I NAJBOLjA GLUMICA
JUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIŠTE – TAKO JE MORALO BITI
Po oceni publike (4,79) za najbolju je proglašena predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Tako je moralo biti“, a po oceni oceni žirija, koji je radio u sastavu: Zoran Dimić, profesor filozofije na Filozofskom fakultetu u Nišu, Danijela Djorđević, direktorka Biblioteke „Bora Stanković“ i Bojan Jovanović, glumac vranjskog pozorišta, najbolja glumica na festivalu 29. Borini pozorišni dani je Anita Mančić, koja je u ovoj predstavi tumačila ulogu Jele.
O ovoj protivurečnoj, žestokoj i varljivoj strasti, koja svet pokreće, pali, spaja i razdvaja, reditelj Egon Savin, i glumačka ekipa: Anita Mančić, Predrag Ejdus, Nebojša Dugalić, Miodrag Radovanović, Mihailo Janketić, Vojin Ćetković, Radmila Radovanović, Jelena Petrović, Radovan Vujović, Ana Simić, Ivan Pantović, po teksu Branislava Nušića, razmišljaju trezveno, kontrolisano, ali bez lakog otklona, skrivanja i prelivanja u komično, ironijsko, parodijsko.
Jelin muž Djorđe, zaljubljen i slab, sa kompleksom provincijalca, ispanjava svaki hir svoje žene, koja ga nikada nije volela. Kada dođe u situaciju da zbog njenog rasipničkog života ode u zatvor, ona mu pomaže tako što pozajmljuje novac od čoveka za koga je trebalo da se uda, što ih uvodi u novi začarani krug koji dovodi do tragičnog završetka…
Šta se to promenilo u društvu od Nušića naovamo, što se tiče žena, pokušala je da odgonetne Anita Mančić:
– Mislim da se promenilo vrlo malo toga. Imam čudan odnos prema ženskoj emancipaciji, zato što je ona ubila ono što je ženi najpotrebnije, a to je muškarac. Stajem na stranu muškarac jer su prepadnuti od agresivnih žena. Ne mislim da se publika previše poistovećuje s Jelom i da je zbog toga voli. Više verujem u nešto drugo, i pokušaću da na ovo pitanje odgovorim polazeći od sebe same – mislim da je ljudima dosta laži i prevara na sceni, nejasnih stvari, pretencioznih, ambicije bez pokrića, ali onako kako mali Djokica zamišlja moderno pozorište, tako da mi se čini da se ovde prepoznaje nešto vrlo jednostavno, iskreno i životno.
Njen kolega, fenomenalni Predrag Ejdus je imao samo reči hvale za ovogodišnji festival:
– Ovaj festival ima tradiciju pa se nadam da će i nova koncepcija doprineti sve kvalitetnijim programima. Emancipacija žena je univerzalni problem, koji se danas zloupotrebljava i netačno i nepravilno tumači, a narodu treba vremena i udaljavanja od nasleđenih, konzervativnih odnosa koji su dugo ovde vladali. Nije ni muškarcima lako jer i oni imaju problema kako se odnositi prema ženama.
JUGOSLOVENSKO DRAMSKO – ŠVABICA
Predstava „Švabica“ je priča o nesrećnoj ljubavi, o čovekovom padu i o posledicama izdaje samoga sebe, o potrebi da pojedinac, rođen u patrijarhalnoj sredini, odredi sebe kao suštinski slobodnu ličnost. Komad je režirala Ana Djorđević po tekstu pripovetke Laze Lazarevića. Ova priča je preuzeta iz njegove biografije, s tim što pisac, inače lični lekar kralja Milana Obrenovića, nikada nije potpisao dokument koji se u predstavi pominje. Uloge u predstavi tumače Radovan Vujović, Marija Vicković, Bojana Maljević, Milena Vasić, Nebojša Milovanović i Bojan Lazarov.
– Predstava govori o ljudima koji se ne usuđuju da vode život onakav kakav žele, kakav njima pripada i kakav zaista treba da žive. Zbog toga gube sebe, svoju radost, svoju ljubav, smisao svog života. Vranjanci imaju privilegiju i vrednost da se dugo, decenijama bave „ženskom stvari“, jer je njihov Bora „ženski pisac“. Tako da publika u Vranju zahvaljujući osnivaču ovog festivala, svim rediteljima koji su radili u Vranju i prvenstveno Bori Stankoviću ima privilegiju da u njemu uživa – iznela je Marija Vicković.
I glumac Radovan Vujović je izneo svoje impresije:
– U patrijarhalnom svetu interes i korist zajednice su iznad bilo koje vrednosti pojedinca. U tom društvu moral se izjednačava s korisnošću za zajednicu i tu nema malograđanskog licemerja. Predstava prikazuje i mnoge druge aspekte – odnos Berlinaca prema Srbima, superioran stav nemačkih državljana i prezir prema srpskom nerazvijenom društvu. Lepe, doterane i obrazovane berlinske devojke su hladne i nedodirljive, nezainteresovane za došljake koji se obrazuju u njihovoj zemlji. Pa ipak, Ana Gutjar, lepa Švabica u koju se Miša zaljubljuje mimo svoje volje i društvenih konvencija, sposobna je da mu pruži nežnost, ljubav i toplinu, bez obzira na kulturološke razlike.
ATELjE 212 – POMORANDžINA KORA
Po tekstu Maje Pelević, reditelj Goran Marković je napravio predstavu o savremenom životu sa svim protivrečnostima koje nas opsedaju i uništavaju. Tako smo slušajući tekst o modnim detaljima koji treba imati ako se želi osvojiti fudbaler i naterati ga da vas oženi – pratili priču o ukusu, moralu, moći prihvatanja novih izazova u ključu postizanja višeg mesta u društvenoj hijerarhiji… Svojevrsni kabare vremena u kome su nas glumci: Jelena Ilić, Katarina Žutić, Jelena Jovičić i Srđan Timarov spontano i lako vodili kroz svet koji podseća na podržavajući i kritički duh Duška Radovića.
– Ovo je zapravo priča o identitetu. Mislim da je strašno važno pričati o tome kroz šta sve žene prolaze ne bi li bile sa sobom u dobrim odnosima. Koliko ćemo pričati o emancipaciji zavisi od potrebe samog društva da taj problem tretira. Žene u Srbiji su zlostavljane i gladne, one imaju egzistencijalne probleme i ne stižu do svog identiteta i nekakve emancipacije. Mislim da je pitanje kako im vratiti osnovni dignitet, pa onda pričati o tome da li one jesu ili nisu emancipovane – pojašnjava Jelena Ilić.
Veoma je zanimljivo da je muziku i pesme za potrebe predstave uradila fenomenalna Katarina Žutić. O tom svom iskustvu ona kaže:
– Tekstu me je privukla poruka koju on nosi, poruka suštinski apokaliptičnog društva koje pred muško-ženski odnos postavlja pitanje – kada mi idemo? U jednom trenutku je reditelju palo na pamet da bi u ovom komadu trebalo i da se peva i onda sam ja napisala tekstove, a sa jednim prijateljem sam napravila i muziku. Zato mi je ona duplo draga.
Jedini glumac u predstavi, Srđan Timarov, bio je oduševljen kako je predstavu prihvatila ovdašnja publika:
– Ono po čemu ću pamtiti Vranje je to da se večeras dogodilo pozorište. A za taj utisak nije bitno da li se događa u najbolje ili u najgore opremeljenom pozorištu, nego je bitno da se dogode prave ljudi, pravi spoj. Vranje ima ovaj festival skoro trideset godina, ima odnegovanu publiku i zato nam nije bilo teško da igramo svims rcem, pa sui reakcije bile izuzetne.
ATELjE 212 – MUŠKA STVAR
Mladi reditelj Miloš Lolić je za Teatar u podrumu (Atelje 212) postavio rimejk čuvene ateljeovske predstave „Muška stvar“, Franca Ksavera Kreca koja je premijerno igrana u ovom pozorištu 9. maja 1976. godine, u režiji Ljubiše Ristića sa Gordanom Marić, Petrom Božovićem i Goricom Popović u glavnim ulogama. Sada u novom izvođenju ponovo igra Gorica Popović, ali ovoga puta sa Miodragom Krstovićem i Radomirom Nikolićem.
Radnja komada se vrti oko nemice Marte, vlasnice mesarske radnje, koju tumači Gorica Popović, koja očajnički, u svojoj šestoj deceniji, pokušava da napokon pronađe pravi razlog i smisao života. Ali jedina osoba koja se pojavljuje kao njen princ na belom konju, usled njene neatraktivnosti, i još koje čega, je Oto, propali muškarac bez budućnosti, emocija i cilja, u izvođenju Miodraga Krstovića. U celom tom vrzinom kolu tu je i razmaženi pas Ralf, kojeg glasovno interpretira Radomir Nikolić.
– Reditelj je u potpunosti uspeo da predstavom prenese publici činjenicu da neki ljudi, u silnoj i nezaustavljivoj želji da žive onako kako oni misle da zaslužuju, snižavaju svoje kriterijume, a nekada toliko nisko da im ni životinje nisu u tome ravne. Apsurdne situacije, u kojima jedan pas može biti predmet sukoba, nagon za ljubavlju, zajednicom, normalnim stavovima, dovodi čoveka do potpunog pomračenja svesti, u kome, skoro odjednom, sve postaje dopušteno, a svako sredstvo postaje samo još jedan faktor do gradativnog sklapanja cilja, a da u sve to bivamo uvučeni i mi sami – istakao je Miodrag Krstović.
NARODNO POZORIŠTE UŽICE – DOŠLjACI
Narodno pozorište Užice postalo je teatarski fenomen: daleko od metropole, u ne baš komfornim tehničkim i finansijskim uslovima, bez velike medijske pažnje, stvara veliku pozorišnu buku, domaću i evropsku, čiji je rezultat: četiri uzastopna učešća na Bitefu, mnoštvo najznačajnijih nagrada na susretima „Joakim Vujić“, učvršćivanje pozicija Jugoslovenskog festivala u Užicu koji se, uz Sterijino i Bitef, svrstao među najznačajnije u Srbiji, zapažen nastup na 39. Venecijanskom bijenalu.
Predstava „Došljaci“, na kamernoj sceni, po tekstu Milutina Uskokovića, u režiji Aleksandra Saše Lukača, govori o Užičaninu Milutinu Uskokoviću (1884-1915), talentovanom slikaru beogradskog ambijenta, koji razočaran što mu se pred očima ruše mladalački ideali, bira samoubistvo kao izlaz i to upravo onu koju je najčešće birao i svojim književnim junacima – smrt u vodi.
U glavnim ulogama pojavljuju se Vahidin Prelić, Biljana Zdravković, Nemanja Jovanović, Ivana Pavićević, Vladimir Kurćubić.
– Meni je jako prijao rad sa Sašom Lukačom jer je poticao moju maštu da izmaštam još više. Ne volim reditelje koji glumce ukalupe ili ograničavaju nekim svojim razmišljanjima. Nekada sam bio pobornik fizičkog teatra, ali što vreme više prolazi, zavoleo sam komediju i klasiku. Volim u svemu da se oprobam i sve da igram. „Došljaci“ se bave možda manje apstraktnim, ali ne i manje važnim pitanjima odnosa Srbije i Evrope, Užica i Beograda i, konačno, muškarca i žene u našem društvu – kaže Vahidin Prelić.
Njegova koleginica Biljana Zdravković, je dodala:
– Dopada mi se novi koncept 29. Borinih pozorišnih dana i tema „ženska stvar“. Ja ne mislim da je feminizam dosadan, jer da je tako ta ideja ne bi preživela sve ove godine. I u „Došljacima“ imamo jednu ženu koja je za slobodnu i jednu koja je za konzervativnu ljubav, a tako je bilo i kada je komad pisan, pre sto godina. Znači, za vek mi nismo baš mnogo odmakli.
POZORIŠTE „BORA STANKOVIĆ“ – PRLjAVE RUKE
Jedina predstava koja je na ovogodišnjem festivalu odigrana van takmičarskog programa su „Prljave ruke“, pozorišta domaćina u režiji Miloša Jagodića, a po tekstu Žan Pol Sartra.
U komadu sa vrlo jasnom političkom konotacijom, gde se ni reditelj ne postavlja apolitično, dolazimo, na umetničkom nivou, do pitanja – kako je moguće sklopiti savez sa ljudima koji su bili dželati?Dokle smo stigli i da li ćemo doveka ginuti za ideju koju će posle nekog vremena neki drugi ljudi proglasiti besmislenom? Šta znači biti žrtva, a šta dželat jedne ideje, dželat toj žrtvi? A da to ne znači ništa vidi se i na tragičnom kraju ove predstave…
Uloge su poverene Draganu Stankoviću, Bojanu Jovanoviću, Tamari Stošić, Kristini Janjić, Nenadu Nedeljkoviću, Marku Petričeviću, Ninoslavu Trajkoviću, Aleksandru Mihajloviću i Saši Stojkoviću.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.