Šta duguje majci, da li bi se zbog nečega odrekla glume, koja je bila najteža odluka u njenom životu, ko joj je dao najbolji savet, kakav muškarac može da je osvoji, zbog čega ne kuva, zašto se gnuša „zvezda“, zbog čega želi da vidi Beč, kako komentariše neke poteze Andželine i Madone, zašto ne voli da ide u teretanu…
Kristina Janjić je talentovana, mlada i lepa, puna života. Za nju s pravom može da se kaže da živi trista na sat i to na relaciji Vranje – Beograd – Novi Sad. Može da bira kad i gde će biti, što je, priznaćete, privilegija koja i priliči njenim godinama, temperamentu i profesiji. Od početka karijere joj se posrećilo. Dobijala je lepe uloge, a ono što je najnovije je njena zapažena rola u „Prljavim rukama“, koju smo mogli da vidimo i na upravo završenim 29. Borinim pozorišnim danima.
FAKTOR SREĆE
VRANjSKE: Od koga ste „pokupili“ glumački talenat? Da li je neko uticao na vašu odluku da se bavite glumom?
JANjIĆ: Mogu slobodno da kažem da je moja porodica glavni „krivac“ za to, tačnije, moja mama koja je, videvši da me gluma interesuje od malena, bila uz mene i podržavala me. Još u osnovnoj školi me je pratila na recitatorskim takmičenjima, priredbama, radila sa mnom kad god je bilo potrebno i malo po malo mi usađivala sve veću ljubav prema tom poslu. Kasnije, kada sam već počela sama da se snalazim, i dalje sam se povremeno savetovala sa njom oko odabira pesama ili monologa. Danas je već malo drugačije, jer prvo završim posao pa tek onda tražim misljenje svoje porodice i svojih bližnjih, jer znam da je svaka pohvala ili kritika sa njihove strane najiskrenija. Roditelji su me usmeravali i bili mi veliki oslonac, ali ustvari niko nije uticao na to kojim ću se poslom baviti. To je bila samo moja odluka, a prvu šansu mi je, ipak, pružio moj profesor Ljubosav Majera, koji me je i primio na klasu.
Da li postoji nešto zbog čega biste se odrekli glume?
– Ne, trenutno ne postoji. Kažem trenutno, jer čovek nikad ne zna šta ga čeka sutra. Svesna sam koliko je ovaj poziv težak i ne baš prijatan za ženu, koliko nosi sa sobom odricanja, stalnog i ponovnog dokazivanja, neizvesnosti… naročito kada kasnije dođe porodica. Međutim, ljubav prema ovom poslu anulira sve drugo i zato se ni u jednom trenutku nisam pitala zašto sam se opredelila za njega. To je definitivno nešto što me ispunjava. Ali sam sigurna da mi upornost, ljubav i luda hrabrost, koja je neophodna da bi opstali u ovom poslu, neće dati da se odreknem glume.
Koliko lepota bez talenta glumicama može da donese uspešnu karijeru? A glumcima?
– Da, mislim da glumicama može, ali samo na kratko. Tipičan primer su ove takozvane zvezde i različite „zvezdice“ koje zasijaju u određenom trenutku, kada se sve kockice sklope, kada je faktor sreće zastupljen u velikim količinama, i traju izvesno vreme, ali ubrzo ta čarolija prestaje i na kraju uvek isplivaju na površinu prave vrednosti. Naravno, najbolji je spoj lepote i talenta, na šta se u današnje vreme teško nailazi, ali i kada to postoji onda je pitanje da li će vam se sreća osmehnuti? Zato je gluma kao lutrija – sredine nema, surovo je , ali je tako. Čini mi se da je kod glumaca taj problem manje zastupljen. Da li zbog toga što je konkurencija manja ili zbog toga što je njihov mentalni sklop drugačiji, ili se jednostavno ne pridaje tome neki veliki značaj kao kod glumica? Ne znam od čega to zavisi, ali činjenica je da lepota u glumi otvara mnoga vrata!
Najteža odluka u važem životu?
– Nije bilo baš puno nekih velikih, a samim tim ni teških odluka. Možda mi je najteže palo da odlučim gde ću i šta ću nakon što sam završila Akademiju. Imala sam izbor da se vratim u Vranje i da odmah počnem da radim, ili da ostanem u velikom gradu sa većim mogućnostima i da čekam da se kockice sklope. Ja sam prelomila da se vratim i za sada mislim da sam ispravno postupila.
Ko vam je dao najbolji savet?
– Volim da saslušam savete meni dragih i bliskih ljudi, s tim što ne znači da ih se uvek i pridržavam. Volim da saslušam, ali na kraju uvek sama donesem odluku. Što se tiče posla tu sam u poslednje vreme slušala razne savete od starijih i iskusnijih ljudi. Baš mi je skoro, kada smo počeli da radimo predstavu „Prljave ruke“, na jednoj od prvih proba reditelj Miloš Jagodić rekao da nije važno gde sam, u kom gradu, u kom pozorištu, već da je za mladog glumca najvažnije da odmah nakon akademije počne da radi i da ostane u kondiciji. I to je istina, zato je meni jedna od omiljenih rečenica kod Čehova: „Treba živeti, treba raditi, raditi i samo raditi“. Za neke velike savete o životu i dan danas su tu moji roditelji koji se trude da me usmere i izvedu na pravi put.
LjUDI SE PRONADjU
Da li su Kristina privatno i Kristina na sceni dve potpuno različite osobe?
– Uglavnom jesu, mada je činjenica da ne možemo da pobegnemo od likova, jer svaki lik koji glumac radi on radi iz sebe i nekih sedamdeset, osamdeset procenata smo zapravo mi u celoj toj priči, a sve ostalo je „šminkanje“ odnosno pravljenje lika. Trudim se da na sceni budem stalno drugačija, jer naš posao zahteva da se transformišemo, a još više se trudim da privatno budem potpuno drugačija nego na sceni. Zamislite da sam privatno ista kao i na sceni, u čemu bi tu bila draž glumca?
Šta smatrate najvećim uspehom u životu? Čemu se nadate?
– Najvećim uspehom do sad smatram to što sam upisala i završila akademiju umetnosti i to što imam mogućnost da radim ono što volim. Nadam se jedino da ću uspeti da istrajem u svemu ovome, gde god se nalazila. Nemam još uvek neke velike ciljeve i planove, jer se rukovodim izrekom: „Ako želiš da nasmeješ Boga, ti reci – Ja planiram!“ Zaista ne volim ništa da planiram. Više volim da se prepustim i da bude onako kako je suđeno.
Na šta „pada“ Kristina? Kakav muškarac može da je osvoji i čime?
– Teško pitanje… Nemam neki određeni tip muškarca i smatram da je glupo pridržavati se nekakve određene tipologije. Ljudi se jednostavno pronađu, osete, privuku jedno drugo, neke hemije i nekog fluida mora biti, a to kako će taj neko izgledati ili kojih će godina biti, to je potpuno nevažno.To se samo oseti u vazduhu.
Kako se snalazite u kuhinji?
– Ne baš sjajno. Kao i većina glumica, ne volim baš da kuvam, a i nemam puno vremena za kuvanje. Znam da spremim neke osnovne i brze stvari, ali me retko kad uhvati ta potreba da sama sebi nesto spremim. Više volim da gricnem nešto na brzaka ili pojedem nešto u gradu, a sad kako sam opet na maminoj kuhinji ne moram time da se opterećujem – jedem šta mi se da, ne pravim problem oko toga!
Kako održavate fizičku i psihičku kondiciju?
– Ne volim puno da vežbam i da idem u teretanu. Najbolje se osećam kad puno radim, kad imam puno obaveza i kad stalno negde jurim.Tad sam i premorena, ali čini mi se da tako i najbolje funkcionišem.Volim da sam u pokretu dok radim, ne volim da se previše odmaram, a tek kada sve završim onda sam mirna i mogu da se opustim i uživam.
Kultura i nacija koji vas posebno inspirišu?
– Recimo, Austrija, pošto imam veliku želju da posetim Beč, grandioznu zaostavštinu Habzburga, da vidim tu njihovu predivnu arhitekturu i taj barokni izgled kojim odiše centar srednje Evrope. S druge pak strane, privlači me jer je jedan od najvećih centara umetnosti i kulture.
Sve više glumica uključuje se u humanitarne akcije zaštite planete, životne sredine… Kakvo je vaše mišljenje o usvajanju dece iz različitih kulturnih sredina, poput Breda Pita i Andželine Žoli i Madone? Majke su ponovo u centru pažnje, ali i surogat majke zbog odluke Sare Džesike Parker. Šta mislite o njima?
– Nemam nikakvo mišljenje o tim stvarima. Meni to samo zvuči kao neko pomodarstvo kojeg se gnušam. Ali dobro, ako je ljudima lepo i ako uživaju u tome, što da ne?
PROFIL
Kristina Janjić (1986, Vranje) je osnovnu školu i gimnaziju završila u Vranju, a potom je diplomitrala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Ljubosava Majere. Trenutno radi kao saradnik u Pozorištu „Bora Stanković“.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.