E pa, onda, aahhh

Eko Taxi Vranje

E pa, onda, aahhh

-De si be, novinare, ljuštipačino stara! Aj sedi, ovako pred fajront da popijemo nešto. Će piješ li? Ja pa što li pitam, bolan se pituje… A će jedeš li lajna, kao što umeš, na vas novinari to vi je hrana; dobro, duhovna, nisam mislio bukvalno. Nećeš, a? Dobro, tako na golo, za pijenje nekako će se i snađem, ali nemam za meze…
-A pogledaj i poslušaj za susedni astal, sve političari, što bivši, što sadašnji, što budući. I svi isti, kao da ih je jedan čindo pravio. Cel dan tu sede, okapaše, jedenje i pijenje, pa naposletku se pokarabasiše.
-Što oćeš be ti – dere se jedan – ti će mi pričaš nešto, kao da ne znaš da moj šef kentri tvoju šeficu dvaes godine, a ti se praviš englez?! A ti pa što oćeš, odgovara mu pa ovaj na njega, kao da ne znaš da ja kentrim tvoju sekretaricu pet godine, a ti se praviš francuz! Pa mi priča za tebe, kako ste pravili jaribaš na rabotu, na kancelariski astal – šefe, priča ona, turiste li ga? A on, to jest ti, breva – mmhmm, kako nesam, ne osećaš li? A, e pa onda, „aahhh“!!!
-Lako si je na nji, pitaj me mene, duša mi znaje. Evo, žena me danas ojadila sa jedno iljadu-iljadu i po evra, pa de da nađem bre ja to da vratim, u belo roblje li da se prodam, ko mene ovakvoga pa i će me kupi?! Kako? Tako lepo! Znaš mi suprugu, umejatna ženica, i da skuva, i da opere, i lepu reč da ti kaže kad dođeš doma mrtvosan pijan, a ne kao neke orospije, što ih znamo, aj da ne nabrajam. Intelegentna osoba, odma je shvatila, posle dva ćuteka, što je formula – pa li, muž kad dođe nervozan, to jest drvo pijan doma, ćuti si, izvedi mu red, izuj ga, sobleči ga, sipaj mu da ždere, da poreva i prdi, da te vređa i pačavru te pravi, ako mu slučajno nadođe snaga, i to otrepkaj, dok govedo ne ode da se u`rka.
-Ona koja shvati, brzo razume da sutradan ti imaš glavobolju, ovolika tikva, pa puna s vazduh, kiselinu, grižu savesti, jak osećaj krivice, što si pojebo tolke pare i što si tepao decu i ženu, i svašta što si kenjao. Pa ti ona sutra sabajle lepo izvuče fajdu – ti sediš kao pomočko za astal, a ona svari ti kaficu, prinese slatko, rakijicu obavezno, kao sveta bona, a onda počne da ti puni samar: što napravi ono sinoć, crni muže, bog neka ti oprosti, i dokle bre više, aman?! A na deca treba patike, trenerke, ekskurzije, ovo-ono, dete, novinare, košta te kao da čuvaš king konga, a ne ovoličkoga odrevka. A na mene, nastavlja žena mi, što mi obeća one cipele i zlatnu narukvicu, još za osmi mart, to ništa, a? More, ništa mi od tebe takvoga ne treba, crko dabogda, ne rodio se, idemo si deca i ja kod moju mamu, a ti okapuj tu sam, čukalj, za bolje i nesi!
-Ja se nešto ne sećam ni za trenerke, ni za patike, a pogotovo tamo za nekakve cipele i zlatnu narukvicu, ali samo da prestane ovaj teror, reko, dobro! Sve će kupim, će izvadim ono iz slamaricu, da jebem i pijenje, pe`-šes ture i bakšiš za muziku košta me kao svadba! Samo prekini da lomotiš! I puknem, što ću, plati budala, što vikaše Spira Kočan; e, to ti je najveća životna filozofija, u dve reči!
E, ženica mi zapela da je zaposlim. Kaže, muže, okapa u kuću s tebe pijanduru i s deca zlotvori, e pa, oću i ja malko iz ovaj bunker da iskočim, da radim, da privređujem, pošto ti sve pare prejeba po kafane, makar za leb i vodu da ima. Nego, da me zaposliš, ti si čovek u čaršiju poznat i omiljen, ti ako me ne zaposliš, ni Tomić neće! Aman, ženo, dal si čitava, de bre da te zaposlim, sve živo od rabotu namavaše i ispudiše, ti toprv će radiš! Da me zaposliš i bog, ili te ostavljam!
-Što da pravim? Ko će me opere, da mi skuva, de naposletku sigurnu mindž… ovaj, kuću da nađem. Vikam drugara mi, drži butik, naranim ga, napojim ga, puknem dve iljade evra kešovinu, i on zaposli ženu mi u butik, da mi učini, onako drugarski.
-Kad, dolazi njeknja, kaže, prike, dođeš mi iljadu i po evra! Aman, pa zašto, jel plati sve što treba?! To si je za to, a ovo je šteta što mi je žena ti u butik napravila. Će te sačekam dan-dva, aj drugari smo, ali gledaj, obezbedi kintu, ili će puca kubura…
-Doodi žena mi, umisirila se kao pet`l u selski bisazi. Ja za gušu – kazuj, ne kazala ga, što je bilo, dokle ja će plaćam kalimanske utrine?! Ona se razrova, nisam, kaže, ja kriva, tek neki dan sam na rabotu, i ne znam kakvi sve ološi ima. Pa što je bilo?!
-Eh, što, kaže ona, ulazi mi danas u butik čovek, vodi jedno dete za ruku, muškarče, tako, deset-dvanaes godine. Dajte, kaže, gospođo, da lepo obučemo ovog momka. Šta imate najkvalitetnije? Patike najk, trenerke ribok, tri majice lakost, kačket kapa… Tako, bre, sinko, da zaličiš, tatko ti da se ponosi… More, gospođo, kad sam već tu, dajte i meni da probam ono najkvalitetnije za odrasle – ono odelo, tri ove košulje, dve ove kravate, dva para onih cipela, e, bilo bi dosta za danas. Koliko sam dužan?
-I ja mu, kaže žena mi, lepo ispostavim fiskalni račun na negde oko iljadu i po evra, u dinari. Uu, kaže on, pa vi uopšte niste skupi za ovako dobru robu. Dobro, kartice primate? Primate. Evo, momenat… Uuh, izvinite, ovo nekako na ma` ispade, pa mi platne kartice dajners, viza i ostale ostadoše u kola. Sedi, momče, ti tu, dok ja otrčim na parking.
-I?! pitam ja. Što i, rove žena mi. Otide, i moje ga oči nikad više ne vidoše. Prođe sat, dva, ono dete si sedi, ja se vrtim, reko, sinko, pa kamo ga be tatko ti, da plati ovo? Koji tatko mi, iščuđuje se ono dete? Onaj li čika što me obuče? To mi uopšte nije tatko, ja i ne znam ko mi je tatko, nego prosim tu po ulicu, on prolazi, i tražim mu dvaes dinara. Kakvi, kaže, dvaes dinara, evo ti pedeset, a sa`ćemo mi tebe i lepo da obučemo, ti samo ćuti u ovaj butik, a ja kad odem, sedi, kuliraj si i grej se, fino, toplo, ribe…





  • Ostavi komentar