Na pozitivnoj nuli

Svima mora da bude jasno da „Jedinstvo“ neće raditi kao nečije nedonošče, nego kao potpuno nezavisni subjekat u okviru „Kavim grupe“. Svoje postojanje moraće da opravda time što će raditi profitabilno

Kada je „Kavim“ krajem 2007. godine preuzeo „Jedinstvo“ malo ko je znao kakva je firma došla u Vranje. Ni danas to mnogi ne znaju. Jedan podatak, međutim, dovoljno govori: „Kavim grupa“, koja ima ispostave diljem sveta, prošle godine ostvarila je ukupan profit od 11,7 milijardi dolara. Izraelska grupacija kupila je nekoliko autoprevozničkih preduzeća u Srbiji, među kojima i „Jedinstvo“ u decembru 2007. godine.
– Preuzimanje paketa akcija „Jedinstva“ završeno je u januaru 2008, a posle toga je firma prevedena u društvo sa ograničenom odgovornošću i više nije na berzi. To je bio preduslov za pokretanje značajnijih investicija. U toku 2008. mi smo kupili devet autobusa, u 2009. još nekoliko, tako da su ukupne investicije „Kavima“ premašile dva miliona evra, kaže na početku razgovora za Vranjske Slobodan Brankov, glavni menadžer „Kavim grupe“ u Srbiji.

NIŠTA PREKO KOLENA

Vranjske: Šta ste zatekli u „Jedinstvu“?
Brankov: – Nama je prioritetna delatnost prevoz putnika, a sve takve kompanije u svetu rade na osnovu nekih standarda. U Vranju smo se suočili sa 531 radnikom na oko 100 operativnih vozila, što znači da smo imali 5,3 zaposlenih na jednu voznu jedinicu, koja je jedini izvor prihoda. A standardi su, u zavisnosti od nivoa razvijenosti zemlje, od 2,2 do 2,5 zaposlenih po voznoj jedinici. Zahvaljujući zapošljavanju u nekom prethodnom, socijalističkom vremenu, ovde je 70 ljudi radilo na čišćenju vozila. Pretpostavljam da smo imali više čistača nego komunalno preduzeće u Vranju.
Koliko ste mehaničara imali?
– Nemojte me držati za reč, ali mislim da je bio jedan mehaničar po vozilu, plus čistači, plus vozači, plus ono što se smatra birokratijom ili administracijom. U takvim uslovima bilo je nemoguće voditi firmu rentabilno.
Kakva je sada struktura zaposlenih? Da li je poslovanje „Jedinstva“ dovedeno u sklad sa svetskim standardima?
– Još uvek nije, jer ne želimo da radimo ništa preko kolena. Pripremamo reorganizacije koje će dovesti do pomenutih standarda i profita koji ostvaruju svetske kompanije, kako bismo omogućili i našim radnicima da uđu kategoriju svetski plaćenih. Nas je rešavanje tehnoloških viškova u Vranju koštalo blizu milion evra, a ta cifra ne ulazi u investicije o kojima sam govorio. Rezultat će se videti tek kasnije, a profit koji ćemo ostvarivati ne nameravamo da prelijemo vlasniku, nego želimo da ga vratimo u kompaniju kroz nove investicije.
Koliko je ljudi otišlo iz „Jedinstva“ u poslednjih godinu i po dana?
– Do sada je otišlo negde oko 200, a potrebno je da ode još šezdesetak. To će se dogoditi u narednih pet-šest meseci.
Šta će još biti promenjeno u „Jedinstvu“?
– Mi smo u poslednjih mesec i po dana uradili generalni remont na 25 vozila, ali sasvim sigurno sledi podmlađivanje voznog parka. Svuda u svetu je prosečna starost autobusa sedam do deset godina, a mi smo zatekli vozni park koji je prosečno star preko 16 godina. Prethodnih ne znam koliko godina nije kupljen ni jedan novi autobus, niti je firma mogla uopšte da uđe u takve investicije. Bez namere da nekoga optužim, činjenica je da se ranije novac u „Jedinstvu“ razlivao na sve strane. Kao što postoje standardi o zaposlenima , postoje i neumoljivi standardi o prihodu po pređenom kilometru.
Da li „Jedinstvo“ sada ostvaruje profit?
– Još ne radimo profitabilno, na pozitivnoj smo nuli, da to tako nazovem. Ima problema sa dotokom novca za redovno poslovanje, ali „Kavim grupa“ pomaže finansijskim injekcijama. Svima, međutim, mora da bude jasno da „Jedinstvo“ neće raditi kao nečije nedonošče, nego će morati da radi kao potpuno nezavisni subjekat u okviru „Kavim grupe“. Svoje postojanje moraće da opravda time što će raditi profitabilno.
Kakvi radnici vam nedostaju?
– To su vozači, apsolutno. Potrebni su nam vozači i u Vranju, i u Raški, i u Čačku, i u Novom Pazaru. Non-stop je otvoren konkurs.
Kolika je prosečna plata vozača u „Jedinstvu“?
– Ne znam tačno, ali mislim da nije ispod 30 hiljada dinara.
Kako onda objašnjavate to da nemate dovoljno vozača?
– Ne bih da komentarišem taj deo, ali mogu da kažem da je bilo lepo raditi u firmi koja je bila ničija, pa je zato sada teško raditi u firmi koja je nečija i u kojoj se o svemu vodi računa do najsitnijih detalja. Nekada se samo „dolazilo na posao“, a sada mora da se dolazi na posao da bi se radilo. Ko to ne može da shvati, svakako mu nije mesto među ostalim vrednim ljudima. Neću da kažem da su naši ljudi lenji, ali ih je teško disciplinovati jer im je teško da shvate da moraju da rade ako žele da imaju. Dalje, za nas ne postoje male i velike pronevere, utaje i sl. Sve se sankcioniše odmah i bez razlike, tako da smo u poslednjih godinu dana morali da otkažemo ugovor o radu sa nekoliko nesavesnih vozača, a i drugih radnika koji su smatrali za normalno da ne izdaju kartu, a da naplate novac za nju, ili da nabave robu koja se onda na volšeban način izgubi iz magacina, ili da istoče „malo“ nafte iz rezervoara. Tim ljudima nije mesto u firmi i, nadam se, da su i ostali zaposleni shvatili da u domaćinskoj kući ima mesta samo za domaćine.

LINIJSKI TAKSI NE SME DA POSTOJI

Imate li probleme sa konkurencijom, odnosno sa tzv. linijskim taksistima?
– Prave nam velike probleme, ali ja ih ne smatram konkurencijom. Konkurencija je neko ko radi legalno, a mi ćemo se protiv toga boriti time što ćemo poboljšati našu uslugu, da bi naterali i konkurete da to isto urade. Od svega toga korist će imati građani. Nama taksisti nisu konkurencija, oni su dobrodošli partneri kada rade svoj posao, kada dovoze ljude do autobuskih stajališta, ali ste vi upotrebili izraz „linijski taksi“. Pronađite mi taj termin negde u zakonu. Tako nešto ne postoji, niti sme da postoji, čak je i definisano da taksi služba ne sme da se bave linijskim saobraćajem jer za to postoje nadležne firme. To nama oduzima putnike. A, pogledajte u kojoj meri su njihova vozila bezbedna, koliko su tamo putnici osigurani. Šta će biti ako se, ne daj bože, nešto desi? Ljudi o tome ne razmišljaju, jer se „linijski taksisti“ podvlače ispod cene autobuske karte. Iz nekog razloga zakonodavac i izvršna vlast zatvaraju oči pred tim, a ja pretpostavljam da je razlog održavanje socijalnog mira. Taj socijalni mir, međutim, mnogo košta.
„Jedinstvo“ ima obavezu da održava linije ka okolnim selima. Koliko je to rentabilno?
– Naravno da nije rentabilno. Mi smo zakonski obavezni, a taj tzv. linijski taksi danas može da radi, a sutra da ne radi, mogu kako im se hoće. Kad ima malo posla, oni ne rade, a kad ima puno posla, onda se guraju ispred naših autobusa. Oni ne smeju da staju na našim stajalištima, po zakonu čak ne smeju na 15 metara ni auto da parkiraju, a mi imamo situaciju da koriste naša stajališta. Na to svi žmure, počev od policije, pa sve do saobraćajne inspekcije.
Da li ste se žalili?
– Naravno!
I?
– I… Nije se ništa dogodilo. Moram da vam kažem da to nije slučaj samo u Vranju, to isto imamo i u Čačku, i u Novom Pazaru, slično je i u Raški. Ceo problem je u neodgovornosti države koja ne želi da sprovodi svoje zakone. Naglašavam da apsolutno nemam ništa protiv taksista, ali ću vam navesti jedan primer. U Fabrici reznog alata i u Remontnom zavodu u Čačku u jednom danu je 370 ljudi ostalo bez posla. Sledećeg dana je bilo registrovano 220 taksi preduzetnika. Grad je bio zatrpan taksi vozilima koja nisu prošla ni jednu neophodnu kontrolu.

NE VASPITAVAMO MI PUTNIKE

Da se malo pozabavimo međugradskim linijama. Mnogi prevoznici imaju drastično niže cene od „Jedinstava“? Kako to objašnjavate?
– Tu je takođe problem sa standardima. Imate privatnu firmu sa tri autobusa i pet zaposlenih, od kojih je jedan vlasnik firme. Taj može da vozi za pokrivanje troškova i neophodnih potreba, ali „Jedinstvo“ ne može da razmišnja na taj način. Uzmite 50 takvih firmi koje imaju ukupno autobusa koliko i „Jedinstvo“: uporedite njihove finansijske kartice u Poreskoj upravi sa našim finansijskim karticama i sve će vam biti jasno.
Da li to znači da su cene karata „Jedinstva“ direktna posledica poslovanja u skladu sa propisima?
– Apsolutno.
A, onaj ko prevozi putnike za 600 dinara do Beograda ne plaća obaveze prema državi?
– Ne znam, to morate njih da pitate.
Ljudi se često žale na kvarove, nehigijenu, ponekad i na neljubaznost osoblja u autobusima „Jedinstva“.
– Naravno da ima pritužbi, ali ljudi moraju da znaju da sve one dolaze do mene. Bilo je pritužbi da stari autobusi idu za Vranjsku Banju, za Vlase, žale se ljudi na cenu karata, na higijenu, sve ja to znam. Ali, ajde da malo posmatramo sve to sa druge strane. Autobusi, sasvim sigurno, iz garaže izlaze čisti. Mi ne možemo da vaspitavamo građane Vranja da ne bacaju papire, da ne pljuju po podu, da ne čvrljaju po sedištima, da ne uništavaju ono što im je dato. Pogledajte autobuse koji su stari samo nekoliko meseci: uđite u njih i mislićete da su bili u Hirošimi. Protiv toga zaista ne mogu da se borim. Što se tiče kvarova, rekao sam da smo uradili 25 remonta, ali ne možete očekivati da ćemo mi za godinu i po dana ispraviti nešto što je deceniju uništavano. Da grabimo krupnim koracima ka tome, apsolutno je dokazivo.