Volim strastveno pozorište

Eko Taxi Vranje

Volim strastveno pozorište

Pozorište mora biti sponzorisano od strane nekog bogatog čoveka, firme, grada ili države, jer je to jedina garancija da neće otići u najniže moguće oblike podilaženja ukusima publike



U Pozorištu „Bora Stanković“ ovih dana se privodi kraju rad na predstavi „Prljave ruke“, po tekstu francuskog filozofa i pisca Žan Pol Sartra. Reč je o takozvanoj angažovanoj literaturi koja, mada napisana još 1948. godine, sjajno oslikava našu stvarnost. Na pitanje da li se može vladati čistih ruku ili je to samo teza zaluđenika, fakira i monaha i izgovor intelektualcima da ne rade ništa, pokušaće da da odgovor Miloš Jagodić, koji potpisuje adaptaciju i režiju. Premijera je zakazana za 16. oktobar.

ŽRTVE I DžELATI

VRANjSKE: Desilo se da će vranjsko pozorište pre Ateljea 212, koji to ovih dana najavljuju, imati premijeru „Prljavih ruku“, Ž. P. Sartra. Zašto ste odabrali baš ovaj tekst?
JAGODIĆ:
Verovatno su Nikita Milivojević i Kokan Mladenović prepoznali u tom tekstu isto što i ja i direktor Cvetković, a to je njegova neverovatna aktuelnost. Sartr je pisao o svom vremenu, opisujući kako komunizam i socijalizam nisu dosledni sami sebi, prepoznajući ono što je univerzalno za svaku vlast i svaki društveni sistem. Ja sam, u svojoj adaptaciji, izbacio priču o komunizmu i socijalizmu jer to više nije zanimljivo, a ostavio univerzalne teme, dileme i pitanja koje se tiču vlasti. Meni nije trebala potvrda Ateljea 212 da vidim da li sam u pravu ili nisam, ali mi je drago što je to još neko prepoznao. To je pre svega kompliment Sartru i „Prljavim rukama“. Sa druge strane, savest mi je mirna jer sam sa Cvetkovićem još pred kraj prošle sezone dogovorio da radim ovaj komad, znači ne prepisujemo ništa od Ateljea 212. Obojica smo hteli da kažemo nešto protiv onoga što se danas zbiva u politici ove zemlje.
Da li hoćete da kažete da se vi u svojoj adaptaciji bavite u stvari trgovinom petooktobarskom revolucijom?
– Da, jer kako je moguće da su ljudi koji su pre petog oktobra bili na dve potpuno suprotne strane, DS i SPS, danas istomišljenici? Kako je moguće da su njihovi partijski programi skoro identični? Devet godina nakon „petooktobarskih promena“ svima je apsolutno jasno da šestog oktobra nikada neće biti.
Od svake nove predstave očekujemo da nam da odgovore i da otvori neka nova pitanja. Koje je osnovno pitanje koje postavlja ova predstava?
– Pitam – ko je ovde lud? Ovaj komad ima vrlo jasnu političku konotaciju i samim tim ni ja se ne mogu postaviti kao apolitičan. Nisam napravio politički plakat ni pamflet, ne plediram ni za jednu stranu. Ja postavljam, na umetničkom nivou, pitanje – kako je moguće sklopiti savez sa ljudima koji su bili dželati?Dokle smo stigli i da li ćemo doveka ginuti za ideju koju će posle nekog vremena neki drugi ljudi proglasiti besmislenom? U ovom komadu postavljam pitanje relativnosti žrtve i dželata. Šta znači biti žrtva, a šta dželat jedne ideje, dželat toj žrtvi? Ne znači ništa, to dođe na isto… To ćete videti i na kraju ove predstave.
Da li ste imali uvid u žanrove koji su se do sada negovali u ovom pozorištu i da li mislite da je skretanje ka takozvanim angažovanim tekstovima dobra stvar?
– Godinama sam, zahvaljujući festivalima i gostovanjima ovog pozorišta po celoj Srbiji, pratio šta rade i stekao sam utisak da se previše bave lokalnim temama. Da me neko ne shvati pogrešno, Bora Stanković nije lokalni pisac, on piše na veličanstven način, ali nije dobro stalno se baviti jednim piscem, jednim žanrom, istim glumcima. U umetnosti je važno, kao i u kući, da stalno otvarate prozore, da pravite promaju. Radim predstave koje gledaju ka velikom svetu, ka Evropi, jer ako ne napravimo korak ka njemu, mi nikad tamo nećemo ni stići.

POVRATAK DRAGANA STANKOVIĆA

U vašoj podeli igra i Dragan Stanković i to je na neki način njegov povratak na ovu scenu. Kako ste birali glumce?
– Gledao sam uživo nekoliko vranjskih predstava, neke i na snimcima i već sam bio stekao neku svoju podelu u glavi. Hteo sam da budem fer najpre prema Sartru i ovom komadu, pa sam organizovao iščitavanje teksta sa svim raspoloživim glumcima. Želeo sam da budem siguran da su ti glumci koje sam video u nekim drugim ulogama, zaista odgovarajući za uloge u „Prljavim rukama“. Na žalost pozorište je puno nepravdi. Glumčeva sudbina je takva da on uvek bude biran, a rediteljeva da je on uvek taj koji bira. Meni se čini da je Dragan Stanković pravi izbor, ono što osećam da taj čovek u predstavi treba da bude. Komad je već postavljen, polako odlazi od mene i sve više postaje glumački. Nisam se prevario ni kada sam se odlučio i za ove sasvim mlade glumce. Oni su veoma talentovani i veruju da sve ovo ima smisla. I ja sa njima, posle dugo godina, ponovo verujem da sve ovo ima smisla.
Koju vi vrstu pozorišta, lično, najviše volite?
– Najviše volim pozorište u kome je život bez dosadnih detalja u prvom planu. Volim pametno, ali i strastveno pozorište, jer sam ubeđen da je uzaludno biti pametan, bez emocija! Umetnost nije umetnost, ako u čoveku kome je upućena ne probudi emociju, bilo da nekoga rasplačete ili nasmejete. A ako mu uz to servirate i nešto pametno, vi ste uradili pravu stvar.
A kako razmišljate kada se radi o tome da pozorište mora i da zaradi novac?
– Pozorište treba da bude komercijalno, ali ne samo to jer se tada pretvara u estradu. Pozorište mora biti sponzorisano od strane nekog bogatog čoveka, firme, grada ili države, jer je to jedina garancija da neće otići u najniže moguće oblike podilaženja ukusima publike.
Jedno vreme ste bili umetnički direktor u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu. Pozorište „Bora Stanković“ nema umetničkog direktora, pa nas zanima koliko je za jedno pozorište bitno da ga ima?
– Ja mislim da je najbitnije da jedno pozorište ima umetničkog direktora, s tim što to može biti i direktor. Svako pozorište ga ima, da li u liku direktora zajedno ili odvojeno to je manje važno. Dobro bi bilo da saradnici ovog pozorišta budu mladi ljudi jer se na taj način obezbeđuje fenomenalna energija koju po prirodi stvari maldi ljudi nose u sebi.
Režirate na radiju, televiziji i u pozorištu. Razlikuje li se to?
– Režija je režija, ali je razlika u načinu mišljenja. Pozorište ima svoje zakonitosti, svoj način mišljenja i svoja izražajna sredstva. U tome je suština razlike izmežu radija, televizije i pozorišta. Po jednom skorašnjem istraživanju Radio Beograda, onda kada je najlošija slušanost radio drama, a one idu svake večeri u pola sedam, imamo 25 hiljada slušalaca, a to je svake večeri 30 punih predstava JDP-a, recimo!
Šta biste voleli da režirate u pozorištu?
– Posle petnaest godina rada u pozorištu, uveren sam da ne biraju reditelji tekstove, nego obrnuto. Zašto se neko uhvati za neki komad? To je isto kao sa ženama, zašto ti se jedna dopada, a druga ne? Jedino racionalno objašnjenje je to da je to iracionalno! Voleo bih da radim velike teme, grčke tragedije, Šekspira, da dramatizujem Dostojevskog…


PETOOKTOBARSKA PREVARA
– Bio sam učesnik studentskih demonstracija ‘95/96, a potom i petooktobarskih protesta. Kada sada gledam te snimke na televiziji, meni se plače. Ne zato što sam bio tamo, bio bih ponovo jer je to u tom trenutku bilo logično za bilo kog mislećeg čoveka u Srbiji, nego zato što se na tim snimcima vidi vera ljudi. Ja se sećam i sopstvene vere i sopstvenog uverenja da je to prava stvar. Danas mi se plače, jer smo svi mi, zapravo, bili prevareni. Na žalost to se kroz sadašnju vlast vidi i ovaj komad govori upravo o tome.

PROFIL
Miloš Jagodić (1972) je diplomirao pozorišnu i radio režiju FDU u Beogradu. Do sada je uradio tridesetak pozorišnih i više od sto radio drama. Od 2000. je zaposlen u dramskom programu Radio Beograda, a od ove godine je i profesor pozorišne režije na Akademiji umetnosti u Beogradu. Od 2002. do 2004. bio je umetnički direktor Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu.



  • Ostavi komentar