Prvi na potpis stiže njegova smernost, vladika Pahomije. Pisac se iskreno obradova, pa malo porazgovara sa njim, sve kako dolikuje. Da l preosvećeni pozdravi sestru Vidu Petrović – Škero, ne zna se
Poseti nas dr Vojislav Koštunica, pisac. Predstavi svoje kapitalno delo „Odbrana Kosova“ u kojem su sabrane njegove besede iz vremena kad je bio premijer Srbije, iz vremena njegove teške i neprebolne bitke sa svetskim silama za status južne srpske pokrajine, od novembra 2005. do decembra 2007.
NARODNI PRVACI
Tesna beše sala pozorišta da 2. oktobra leta gospodnjeg 2009. primi sve žedne utehe i saznanja o sudbini Kosova i Metohije, kolevke srpske duhovnosti, srpstva i Srbije. Piščevu besedu dođoše da čuju mnoge časne patriote, obični ljudi, pogođeni svetskom nepravdom, nepomireni otimanjem svete srpske zemlje. Behu tu piščevi stranački prijatelji, među kojima šaljivdžija Mihajlov Dejan iz prestonice i Denzi iz Vranja sa stranačkom braćom i sestrama , potom saveznici i sapatnici, braća i sestre novosrbijanci ovdašnji, pa onda potencijalni saveznici, Majini naprednjaci, pa Šešelj dr Vojislava radikali lokalni, gradonačalnik Mire, pa znani i neznani građani, te njegova smernost, vladika Pahomije.
Sedoše narodni prvaci u prvi red, u sredini preosvećeni, okolo patriota oko 400. Većina sedi, neki stoje, al nikom nije teško.
Pitaše neki da li je stranka DSS prigotovila dolazak dr Koštunice kad već ima toliko prisutnih narodnijeh prvaka, al kazaše da je on nama došao kao pisac. Posetu organizovali Srpska književna zadruga, koja je pečatala drugo izdanje knjige, i Književna zajednica Cerina, koja pisca i njegovo delo visoko uvažava.
Jedan od Denzijeve DSS braće kaza da je dr Vojislav posle književne večeri na raspoloženju novinarima, ako nešto žele da ga pitaju, što ove mnogo iznenadi, jer je on do sad retko kad, zbog mnogijeg državnih poslova, bio tako – na izvolte.
Poče književno veče. Na podijum se popeše pesnik Cera Mihajlović, dramaturg i reditelj Siniša Kovačević, pa nekad izvanredni i opunomoćeni ambasador SRJ u Australiji, kolumnista NIN-a Milivoje Glišić, te drugo pero Nove srpske političke misli (prvo je pero Antoniću Slobodane), istoričar Branko Radun i dr Vojislav Koštunica, pisac.
Prvo je besedio Cera, ali kratko. Ustade i objasni da su Vranje i jug Srbije hronične i neuralgične tačke, što ostavi jak utisak na pisca, koji ga je kasnije citirao.
Onda Siniša Kovačević ustade i reče da se tako, stojećki, sa posebnim poštovanjem, mora govoriti o Kosovu i Metohiji, u zavičaju najvećeg srpskog pisca Bore Stankovića, što se svima dopade. Sabrat po peru i ubeđenju kaza da je Vojislav Koštunica preuzeo veliki teret odgovornosti u najteže moguće vreme. Kao političar se suprotstavio sili koja reč interes stavlja ispred pojmova kao što su moral, poštenje, pravda, dostojanstvo.
Tad natenane i stojećki stade da besedi Milivoje. Onako novinarski britko i jasno, u jednom momentu, saže svu suštinu našijeh muka:
– Postoje izvori, činjenice i barem u teoriji i istoriji dokazi da je sve to što se nedavno dogodilo davno planirano. Mnogi nam ne praštaju prošlost, ni njihovu, ni našu. Ne znam zašto ne bih bio pristalica teorije zavere, valjda zato što to nije u modi, ali sve je više ozbiljnih činjenica i svedočanstava iz ozbiljnih izvora i od ozbiljnih ličnosti koji daju argumente upravo za tu teoriju – teoriju zavere – kaza Glišić.
No, nekad izvanredni i opunomoćeni ambasador SRJ u Australiji tu ne završi. Reče na kraju da nam je potrebno malo utehe u ova zla vremena.
– Valjda postoji neki vrhovni, od boga dati razum. Čovek se nada samo u nadu, to je jedino što mu preostaje, govorio je Sartr. Eto vam malo nade, ma šta to značilo – reče Milivoje na kraju, što prisutni toplo pozdraviše.
Na red dođe beseda istoričara Branka Raduna, koji skromno konstatova da je teško posle svih tih umnijeh ljudi štogod kazivati o temi i knjizi. Pohvali potom piščev izbor naslova, jer je u njemu sažeto sve, i knjiga, i priča, i naša novija istorija. Onda stade da prpoveda kako se Jevreji nikada nisu odrekli Jerusalima, njihove svete zemlje izraelske i svetih hramova njihovih. Tokom 2.000 godina egzodusa, svud gde gođ su se viđali po svetu, pozdravljahu se: dogodine u Jerusalimu! To beše poanta: ni mi nikada ne smemo da odustanemo od naše svete zemlje, Kosova i Metohije.
– Mi bi trebalo od sada da se pozdravljamo u skladu sa tom jevrejskom: dogodine na Kosovu – prorokovaše na kraju Radun, jer ko zna šta može na kraju da ispadne, kad se promene odnosi među silama svetskijem.
To se prisutnima mnogo dopade, pa se prolomi gromki aplauz, a onda još veći se prolomi kad Cera najavi pisca, dr Koštunicu.
Preosvećeni vladiko, poštovani prijatelji i dragi Vranjanci, stade da besedi pisac, sve je više pitanja koja se tiču posledica pregovora, onog što dolazi posle proglašenja nezavisnosti Kosova. Pregovori su, kaza dr Koštunica, imali privid pregovora, suštinskih pregovora nije bilo.
– Krajnje je umesna, premda možda cinična, opaska jednog zapadnog diplomate da su to bili kontrolisani nepregovori – ispripoveda pisac i svima bi odmah sve jasno.
Tada on, natenane, sve takorekuć citirajući svetske fariseje i sadukeje, objasni kako su izgledali nepregovori u kojima je on kao premijer pokušao da spasi što se može spasti, a ispriča i sramotu posrednika i nobelovca Ahtisarija, te Išingera i Viznera, koji su bili samo eksponenti Zapada i Amerike. Oni izigraše poštovanje međunarodnog prava, iz čega nastade nametnuto rešenje – nezavisnost Kosova.
Dr Koštunica se posebno posveti posledicama nepregovora. Kaza kako nas Evropska unija, malo po malo, sili da priznamo što se priznati ne sme.
– Mi nismo ni na korak do Evropske unije, ali smo se aprila 2008. odrekli Kosova i Metohije zarad ulaska u Evropsku uniju. U koordiniranom proglašenju nezavisnosti, pored Vašingtona i Brisela, pridružuje se i ova vlast. Prva stepenica jeste potpisivanje sporazuma o stabilizaciji pridruživanju, druga je jeste legalizacije Euleksa, misije čija je funkcija isključivo stvaranje nezavisnog Kosova. To se vidi svuda. Sve se radi na mala vrata, a saučesnik postaje i sadašnja vlast u Srbiji – kaza pisac, dr Koštunica.
Potegnu on i pitanje članstva Srbije u NATO paktu, koji nas je bombardovao i oteo nam Kosovo, i reče da je to nešto što je iz Beograda traženo.
– Mi ne smemo dozvoliti da se ovaj cilj SAD i sadašnje vlasti ostvari iza leđa građana, bez izjašnjavanja na jedino primeren način, na demokratskom referendumu. To je pitanje očuvanja identiteta ovoga naroda. Na to nas podseća i obavezuje Kosovo i borba za Kosovo – završi dr Koštunica svoju besedu.
POSVETE S MONAŠKIM TRPENIJEM
Tad svi poskakaše na noge lagane, i preosvećeni, jer posle pisca se ne govori, pa usledi silni aplauz.
Onda verni čitaoci stadoše u red da dobiju posvetu, a pisac s monaškim trpenijem stade da potpisuje. Svakome topao osmeh dade i zapita ponešto. A čitalaca stalo mnogo, red do vrata.
Prvi na potpis stiže njegova smernost, vladika Pahomije. Dr Koštunica se iskreno obradova, pa malo porazgovara sa njim, sve kako dolikuje. Da l preosvećeni pozdravi sestru Vidu Petrović – Škero, ne zna se.
Onda na red dođe gradonačalnik Mire, sve se osmehuje jer ga greje ideološka toplota, pa i on dobi potpis. Onda se na binu popeše DSS braća i sestre iz Surdulice i Vladičinog Hana, te i njima bi darivana posveta. Prolazi tako kolona, a negde pred kraj stolčetu pristupi i bivši stranački sabrat Stošiću Nenade, uz širok osmeh i stisak ruke. Dr Koštunica ga odmah prepozna, ali i njemu dade posvetu. Šta ima veze šta je bilo, ovde je Kosovo u pitanju.
Za to vreme, lokalni meandžija doneo u bife pored sale silne mezetluke i piće, da se čitaoci okrepe i malo združe. Posle književne večeri skupi se tu mnogo sveta, pa svi krenuše da razgovaraju o knjizi i sumornoj svakodnevici. Videlo se odmah da patriote poštuju narodnu mudrost: kakav na jelu, takav i na delu. Dok je dr Vojislav potpisivao, točila se mučenica i praznili ovali junački.
Kad novinari stadoše da slikaju, jedan od viđenijih prvaka poče da prigovara: nemoj da me loviš za sliku s Denzijem!
Neki gosti behu zadrti spram pesnika Cere. Kazaše da on nije skupio toliko sveta zajedno na svim književnim večerima koje je dosad organizovao.
– To je za vaše dobro. Znam šta radim – ne dade na sebe Cera.
Ali takvo ponašanje beše retkost, svi većinom ostaše mirni i dostojanstveni, kako priliči temi i piscu.
Tad se ponovo pojavi Denzijev stranački sabrat i reče da je dr Voja na raspoloženju, čim završi sa potpisima, ako neko hoće nešto da ga pita, ama niko od novinarske bratije ne želeše ništa da pita. Neće pa neće, svima sve jasno.
U taj mah pojavi se autor, pa sa bivšim funkcionerom sa Kosova u razgovoru podeli zajedničku tugu. Onda podigoše dr Koštunicu da se s njim slikaju. On strpljivo stajaše, te se slikaše i osmehivaše svima. A kandidata za slikanje beše nebrojeno mnogo, sve dok se ovali ne isprazniše.
Za to vreme, u hodniku, na tri astala, „Odbrana Kosova“ išla je ko alva. Prodalo se oko 400 knjiga, po dvesta dinara komad. Neko reče da dr Voja sa sobom od sad mora kamion da vuče, da narodu ispuni želju, kad već toliko želi da čita.
MOŽE LI KOŠTUNICA DA ODBRANI KOSOVO?
Miloš Stamenković (23), student
– Naravno da ne može.
Zlatija Krstić (21), student
– Ne bavim se politikom.
Željko Stošić (21), radnik
– NE.
Smilja Dimitrijević (63), penzioner
– Nisam upućena.
Slobodan Spasić (40), nezaposlen
– Ne bih rekao da može.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.