Basamaci, kao Maču Pikču

-Ooo, turim li mu ga u onoga, kako mu imeše… šumar, štukar, tako nešto… Dođi, novinare, ne begaj, ovako pred fajront, da ti se požalim, rasturi me onaj … štukar, i mene i drugara mi Tilju, kao burek za ovde. Kako? Tako, šareno!
-Sedimo si mi u takozvani PTO, te ti ga on ulazi, a otvara vrata ne s ruku, nego s nogu. Mi kad vidosmo, odma razbrasmo o čemu se radi – negde se nadrvio. I pravimo se kao da ga ne vidimo, pričamo nešto mnogo važno od mindže ili od politiku, a Vranjanca ko prekine u te ozbiljne teme, toga je majka u crn povoj povijala! A mi smo ti vranjski reprezenti i za jedno i za drugo, barem ti znaš.
-Ali taj štukar ala žitna, ne jebava on ozbiljne teme, niti ovako neporočni, ozbiljni ljudi, kao što smo Tilja i ja. Nego ritna stolicu, kvekna na nju s oni njegovi stopedeset kila, ona pukna kao praska. Mi, kreč. Štukare što će piješ, da ga odobrovoljimo, će ne istepa, onolik derep, što znamo što mož da mu tekne.
-Kad li, on, erbap, vika – braćo, ja ne mogu ništa više da lokam, ovo što sam danas popio ne bi mogo ni da preplivam. Nego, vi da me vodite doma, tu sam blizu, u onu zgradu prekoputa, ja na nebo će nađem galaksiju Sirijus, ali put do stan nikako ne mogu da pogodim.
-Mi se uzvrtesmo, kao da imamo crvi u dupe; jelo me je, i mene i Tilju, negde naiđem na drvosanoga drugara, umočuje se, utepuje se, kako da ga zajebeš u junačku navolju? Možda i na mene sutra će mi privalja, pa da ufatim na dušu mesto.
-A priča ti je sledeća: ne sme sam od ženu doma da ide, i mi mu dođemo kao alibi, alibaši, a na posletku ispadnemo jaribaši, odnosno onodeni. Jer dosecaš pijanu džukelu doma, smestiš ga u postelju, izuješ ga, odvedeš ga do klonju da se izmoča, pa još iska da mu ga istreseš, a bilo kolko da ga treseš, zadnja kapka završi u gaće, i sve te istušira, ne mož` arno da ga zažulji, onako drvosan. Pa opet secaj biždeka do krevet, duša ti ispadne, pa prinesi mu lavor s malko vodicu, ako mu dođe da poreva. A majka mu, sestra mu, ili žena mu (ona naročito) ide sve po tebe, sa sve deca, plačečkim, i gleda te rebrački. Što je na ove žene, misliš se, a ona te pita – ako boga znaš, kude ga napi? On je, je li, jedan tako neporočan tip, pri nas tako umejatne domaćice, on nikad ne bi se sam napio. Nego, vi zlotvori ga navukoste, upao u loše društvo; aha, žimi čindo. On je nedodrgav, pa ga mi jedva čekamo da ga napijemo i da mu se nasitimo.
-Znao sam jednoga, novinare, nadrvimo se zajedno kao guzice, a on ode kod drugara, tamo prespije, istušira se, dođe doma svež kao kvasac. I žena mu tvrdi – moj dragi već poviše od godinu ne pije, a vi, alkoholičari, aram da vi je; kako li vas žene trpe?! A ja ga lično na grbinu bar šes puta nosim u sigurnu kuću, i ćutim si, što ću, alkoska solidarnost, gledam onu ženicu, prosto mi na mene krivo. Eee, sestro, da znaješ mori mome…
-Nego, zapriča ti za onoga šumara… ne šumar, štukar, tako nešto. Tiki, sedimo si ja i Tilja na PTO, upadna štukar, neće da pije, nije kad`r, dom, kaže, da me vodite. I mi se primimo kao saučešće, Tilja ovoličak, ja pa još pomalečak, zato me zovu Gulje, ali fatimo štukara pod miške, pa na treći sprat. Dušu davamo, bog gu neće, on kao mamut, ovolik, a mi malečki, idemo preko ulicu, i izgledamo kao muški seksualni alat, mi kao pele, on kao čindo, ali opušten, obesio ulj, umisirio se kao pet`l u selski bisazi.
-Za nesreću, lift ne radi. Aj će ga kačujemo uz basamaci, kao na Maču Pikču, valjda nisam pogrešio u ovu reč, vuči be onu mrcinu, jedva nekako stignasmo do treći sprat. Duša iskoči na nos. Stignasmo do vrata, štukar počna da vadi neki ključevi, a oni dvaes na privezak, ko da je tamničar. Traži, prebira jedno pola sat, dokle izbaška pravi. Uđosmo u stan, sednasmo, duša u zubi. Sreća, nema je domaćica, pusto. Mi s dušu u zubi, sednemo da se povrnemo. Štukar se povrte natam-navam, kaže, s`a će dođem ja, idem u kupatilo.
-I zajeba ne kao smrdljivo sirenje, čujemo posle bio na Pržar, i izveselio se takoj biva, u pašinu zavičajnu izbu. A mi sedimo u stan, nit je da iskočimo, da zajebemo kuću na bezder, nit je da sedimo, ali moramo. U neko vreme čujemo ključ u vrata – krrr krrr, neki pokušava da otključa, mi vikamo, otključanooo. Ulazi domaćica, gleda i krsti se. Što radite be u tuđu kuću, kako uđoste, sa` će zovem policiju! Čekaj be, stani, dok joj objasnismo, takva i takva rabota. I što misliš, što je prvo pitala?
-Pa kude ga napiste?!